Krene u šut, kao da je uključio lift i ode na treći sprat; Italijani ga obožavali, zvali na bis

Dalipagića pamtite još iz mlađih dana...
“Tako je, došao je u Beograd kada i Dule Kerkez, mislim 1971. godine. Doveo ga je Ranko Žeravica. Uvek je skretao pažnju na sebe, imao je neverovatan odraz i šut koji se i dan danas pamti i prepričava. Brzo je pokupio simpatije navijača i ljudi iz košarke“, zastaje popularni Muta na trenutak, pa se sa setom priseća:
“Au, kakav je to odraz bio... Preko metar! To je bilo nešto vanvremenski, takvih je bilo malo“.

Da li ste možda sa njim kroz razgovore vraćali film na vreme kada je bio košarkaš, o čemu vam je najviše govorio?
“Nije voleo da priča o tome. Mi koji smo se družili sa njim dobro pamtimo šta je radio, ne samo onda kada je dao 40 poena Severnoj Karolini, već kakva je čuda pravio po Italiji. Ubacivao 50-60-70 poena kao od šale. Bio je omiljen tamo, ljudi su ga obožavali. Nikad neću da zaboravim priču, posle jedne utakmice ga navijači zovu da se vrati na parket da ih pozdravi. On izađe jednom, pa se vrati u svlačionicu, oni ga opet zovu da se vrati. Gazda Đoma, koji je bio privatnik i ulagao svoje pare u klub, moli ga da izađe i da im mahne, a Praja mu odgovara: 'Gde ću, bolan, opet da izlazim'. Čak je gazda bio malo i ljut na njega zbog toga, ali ga je obožavao, baš kao i Italijani tada. Nije voleo da priča o tim stvarima, ali mi stariji dobro pamtimo ko je bio Praja. Kada je došao u Beograd, godinama smo se družili, Zeka (Žarko Zečević), Dule Kerkez, (Dragan) Todorić, Latifa (Goran Latifić)... Imao je 40 godina kada je završio karijeru, mnogo je toga prošao, voleo je košarku mnogo“.

Odlično pamtite sve...
“Pa, kako. Često sam voleo da pomenem Praji neki detalj i on me pita odakle ja to znam. Odgovorim mu: 'Ih, pa ne možeš ti mene da prevariš'. Sve znam i pamtim od 1969. godine, o Kići, njemu, svim drugim našim košarkaškim legendama. Ne može meni neko da prodaje priču kako je nekad igrao košarku, kao što to neki sada rade, dobro znam ko je i kakav igrač bio“.

Koje je vaše prvo sećanje na Dalipagića?
“On se pojavio sedamdesetih godina, ja sam tada još bio junior, klinac. Igrao sam za Smederevsku Palanku. Praja je tada dolazio sa Partizanom kod nas, igrali smo za Kup neku utakmicu. Tada je bilo takvo pravilo, radi popularizacije košarke dolazili su veliki timovi poput Partizana i Crvene zvezde u manje sredine, da ih ljudi vide. Bilo je to jako lepo, toga sada nema... I, zapadne meni u jednom napadu da čuvam Praju. Dobija on loptu, napravi jedan dribling i kreće u svoj karakterističan šut, ja pokušavam da skočim da mu udarim blokadu...“

I?
“I, čovek kao da je uključio lift, ode on na treći sprat, a ja u skoku mogu jasno da vidim koje patike nosi jer su mi ispred nosa, da su Ol Star patike (smeh). Posle smo dugo smejali tome, on je izleteo gore, ja ni blizu da mu udarim blokadu. To je bio jedan susret, ja sam bio druga liga, on prva“.

Pošto nije voleo da priča o košarci svog vremena, da li ste možda razgovarali o današnjoj košarci i trendovima, kakva su mu bila razmišljanja?
“Jesmo. Neću, naravno, da otkrivam sve detalje, ne bi bilo u redu. Ali, mogu da kažem da se u ono vreme nije igralo za velike pare. Oni su kao vrhunski igrači zarađivali malo, a danas su u igri milioni. Sada da radi ono što je radio tada zarađivao bi u Evropi po pet miliona evra godišnje. To je ta razlika, Praja je bio takav. Bio bi i danas jedan od dominantnijih košarkaša“.

Kratko ste čak bili i kolege treneri...
“Da, eto taman imam da ispričam jednu anegdotu kada je bio trener Astra Banke. Nije njega trenerski posao mnogo zanimao, a sećam se da mi je pričao jedan detalj sa treninga. On dolazi lepo obučen na trening, kreću da rade, a igrači ga u jednom trenutku pitaju kako da napadnu zonu. On kaže: 'Kako me to pitate, pa zonu je najlakše napasti'. Uzme loptu od igrača i onako u kaputu stavi tri od tri trojke. I onda im kaže – tako se napada zona. Igrači gledaju, ne veruju. To je bio Praja“.

Po čemu ćete pamtiti najviše Dražena Dalipagića?
“Po tome što smo imali uzajamno poštovanje, prijateljskoj ljubavi. Bio je za mene i ostaće legenda. Sve dok sam živ, pričaću kako je Praja bio vrh“.