Marko Simonović na usavršavanju u SAD: Igra se strašna odbrana u NBA, samo su napadači prejaki

U trenerske vode uplivao je iznenada, ali mu prvi angažman nije trajao koliko su svi verovatno želeli. Marko Simonović se prerano rastao sa svojom Crvenom zvezdom, ali nije dozvolio da ga višak slobodnog vremena odvede na pogrešnu stranu. Odmorio je, napunio baterije i krenuo u novu avanturu - trenersko usavršavanje.

Počeo je iz Španije, gde je bio gost Unikahe u kojoj je svojevremeno bio, pre nego što je krenulo pandemijsko stanje. Sa Iberijskog poluostrva je, ipak, dobio poziv iz SAD da provede vreme sa nekoliko NBA i koledž ekipa...

“Bio sam prvo kod Ibona Navara u Unikahi. Prvobitna ideja je bila da nastavim dalje usavršavanje po Španiji, ali onda je stigla potvrda iz SAD da bi voleli da budem njihov gost, zbog čega sam se vratio nazad za Beograd kako bih sredio vizu“, rekao je Simonović za Mozzart Sport.

18.00: (1,85) Crvena zvezda (hendikep -28,5) Borac Mozzart (1,85)

Da li si ti bio pokretač kompletne ideje?

“Na moju inicijativu se sve dogodilo. S obzirom da sada imam slobodnog vremena, nisam hteo da sedim kod kuće i čekam da mi nešto padne sa neba. Odmorio sam desetak dana, a onda sam rešio da idem na usavršavanje“.

Španija ostaje kao opcija za budućnost?

“Naravno, to i jeste neki plan. No, kada se otvorila mogućnost da odem u SAD na mesec dana, zaista sam želeo da je iskoristim na najbolji način“.

BOSTON BAŠ VELIKI, SA RAJAKOVIĆEM MI U MEMFISU DO DETALJA

Marko Simonović (©MN Press)

Prva destinacija bila je Boston, gde si bio gost Seltiksa?

“Sleteo sam u Boston, odakle je i počeo moj boravak u SAD. Zbog dužine leta i isplaniranih gostovanja, odlučio sam se da ostanem mesec dana. Nije bilo lako sve organizovati zbog toga što ekipe igraju, stalno su na putu, imaju obaveze, ali uspeli smo da uklopimo sve“, priča novopečeni trener i nastavlja:

“Boravak u Bostonu bio mi je ’ispresecan’. Prvo sam bio dva dana u Bostonu, a onda sam otišao u koledž Providens, koji je među 10-15 najboljih u SAD. Kod njih sam proveo osam dana. To je grad na oko sat vremena vožnje kolima od Bostona. U Seltiksima sam takođe bio pre nego što sam se vratio za Srbiju“.

Kakav je plan bio u Providensu?

“Bio sam na svim treninzima, sastancima i utakmicama kod trenera Eda Kolija. Sjajni domaćini, baš su me primili lepo. Amerikanci inače imaju taj momenat, kada pokažeš interesovanje da bi došao na trenersko usavršavanje, a čuju da si bio košarkaš i profesionalac, prihvate te otvorenih ruku. Voljni su da podele svoje iskustvo sa tobom“.

Seltiksi nose epitet jedne od najvećih franšiza u NBA ligi. Da li si to osetio dok si bio tamo?

“Ma da, apsolutno. Među top tri-četiri franšize u NBA. Inače, tamo mi je glavni kontakt bio njihov glavni skaut Dejv Lavin. Sa njim sam komunicirao, video kako stvari funkcionišu. Iskreno, na mene je Boston ostavio sjajan, sjajan utisak. Ljudi sa kojima sam razgovarao posle, svi kažu da je Boston među najvećim franšizama“.

Šta bi najviše izdvojio?

“Kako funkcionišu, kako rade, to je sjajno. Nisam uspeo, nažalost, da uhvatim mnogo njihovog treninga, jer sam došao u trenutku kada su manje trenirali. Ali, malo sam uspeo da uhvatim vreme kako bih shvatio njihovu košarkašku filozofiju, kako trener Džo Macula razmišlja“.

Jesi uspeo da porazgovaraš sa nekim od igrača u Bostonu?

“U Bostonu nisam. Mogao sam, ali nisam hteo da dodatno opterećujem ljude. Igrali su utakmice protiv Niksa i Šarlota. To sam uspeo da uradim u Memfisu i Bruklinu gde su ipak naši ljudi, Darko i Igor, pa mi je bilo mnogo lakše“.

Koja ti je bila glavna ideja kada si otišao za SAD?

“Otišao sam sa generalnom idejom da se upoznam sa njihovim košarkaškim razmišljanjem. Igrao sam protiv reprezentacije SAD više puta i video kako to izgleda, sada sam hteo da shvatim i tu drugu stranu, da vidim šta se dešava, što se kaže, iza zavese, kako se spremaju, odnose između trenera i uprave, trenera i igrača“.

Šta je zaključak?

“Sada vidim zašto idu ispred Evrope. Drugačija filozofija, košarkaška kultura u odnosu na Evropu. S vremena na vreme se dogodi da evropski klubovi pokupe nešto od NBA. Cela košarkaška organizacija mi je ostavila sjajan utisak. Gledajte, sve u životu se menja, napreduje, svakih pet godina se dogodi nešto veliko. To je moje razmišljanje“, podvlači Simonović i dodaje:

“Zato ne smete da dozvolite da zaostajete za najboljima, morate da budete u toku. Naravno, ne mogu da kažem, uzimaju i oni neke stvari iz Evrope. Ali, više se toga prenese iz SAD kod nas“.

Košarka je definitivno mnogo brža nego u Evropi?

“Apsolutno. Košarka je jako brza, nekada bukvalno ne stignete pogledom da uhvatite napade, to je ludo. U Evropi je neki prosek između 70 i 80 poseda po utakmici, u NBA je između 120 i 130! Istina, igra se osam minuta više, ali ni tih osam minuta ne mogu da nadomeste 50 poseda razlike. Darko mi je baš pokazivao preko tih platformi kako se napadi prave za igrače, šta radi u kojim situacijama, kada ima jednog igrača slobodnog, šta kada su dvojica slobodni, kakve su kretnje... Koji su procenti rešenja za koju situaciju, ma neverovatno“.

Kakvi su treninzi na koledžu i NBA, u odnosu na evropsku košarku?

“Na koledžu treniraju dosta obimnije u odnosu na Evropu. Radi se po dva i po, tri sata u kontinuitetu, pre toga se radi i individualno. U NBA uvek je uvod individualni deo, neformalno neko od igrača dođe ranije, ima dovoljno trenera da se sve pokrije. Onda se vodi računa o detaljima gde treba da se ostvari napredak. Nema mnogo treninga i nisu toliko obimni zbog broja utakmica. Uglavnom se sve to svodi na pripremu za naredni meč. Što se same metodologije tiče, relativno je slično Evropi“.

Posle Bostona išao si u Memfis, gde te je dočekao Darko Rajaković?

“Darko je sjajan tip, nemam reči, mnogo se potrudio da me uključi maksimalno i pokaže mi sve, da me upozna sa detaljima. U Memfisu sam bio šest-sedam dana. Ljudi iz Memfisa su bili izuzetno gostoljubivi i otvoreni, da sam se oduševio. Kao i u Providensu, bio sam na treninzima, utakmicama, sastancima, uspeo sam da osetim sve aspekte i kako stvari funkcionišu na tom nivou“.

U Memfisu si mogao da uđeš dublje u materiju...

“Da, tamo mi je Darko objašnjavao sve, kako treniraju, kako se spremaju, šta im je fokus u analizama, koje platforme koriste... To su platforme koje se koriste samo u NBA, služe za skauting igrača. Nećete verovati, toliko su detaljne da izbacuju najsitnije detalje, kakva rešenja se koriste u raznim situacijama i procenti uspešnosti, tako neke stvari“.

Grizlisi ove sezone važe za jednu od najboljih defanzivnih ekipa u ligi, da li si tu video nešto interesantno?

“Naravno. U našem društvu često postoje razmišljanja kako se u NBA uopšte ne igra odbrana do plej-ofa, ali nije tako. Evo, baš da navedem jedan primer sa pripreme u Memfisu, bila je to utakmica protiv Portlanda. Dakle, trener u razgovoru sa Dilonom Bruksom, koji je među najboljim defanzivcima tamo i u ligi, dobija jasne instrukcije kako da čuva Demijana Lilarda, koji u tom trenutku vezuje nekoliko utakmica sa prosekom od 39-40 poena. Trener mu kaže da se zalepi za njega i čuva ga neprestano, da pusti ostale da igraju četiri na četiri. I ovaj to uradi, odigra strašnu odbranu, a Lilard dođe i čovek ubaci 42 poena“.

Dakle, ipak je malo i do napadača...

“Ma, oni su toliko dobri u napadu, da je prosto jako teško da ih sačuvaš individualno. Liga je napravljena tako da individualni kvalitet dođe do izražaja. U Evropi je drugačije, jer je timska košarka iznad svega, ali oni su tamo pronašli model koji funkcioniše i daje im rezultate“.

Kakav ti je bio kontakt sa ekipom?

“Bilo ga je, ali znate kako, vidi se da se drže maksimalno fokusa na treninge, utakmice, to je neverovatan odnos prema radu. Uspeo sam nešto da uhvatim sa njima u nekim neformalnim razgovorima, ali sam pre svega želeo da vidim kako je to kada u ekipi imate velike zvezde, kako se svi ponašaju“.

U Grizlisima je to definitivno Dža Morant...

“Da, baš velika zvezda tamo. I ekipa funkcioniše sjajno. Rad maksimalan, ali opet je sve podređeno njima, jer su oni ti koji prave sve na terenu. Atmosfera odlična, kada se radi onda je to fokus do maksimuma“.

Poznato je da glavni trener ima veliki stručni štab iza sebe...

“To je tek fascinantno. Pazite, oni imaju čak 15 trenera, uz glavnog koji sve vodi. A, gde su fizioterapeuti, doktori, kondicioni treneri... Oko tima je 60 ljudi, plus kancelarija gde je uprava. Vodi se računa o najsitnijem detalju, to je nešto neverovatno. Uz sve to imaju i skauta koji uvek ide ispred ekipe. Recimo, ako sada Memfis igra protiv Klivlenda, a sledeća utakmica je Toronto, on već u Klivlendu gleda i priprema sledeću obavezu do detalja, sve što treba kako bi se ekipa brže i lakše spremila“.

U BRUKLIN SAM DOŠAO U NEZGODNOM TRENUTKU

Marko Simonović sa Igorom Kokoškovim i Goranom Dragićem (©Privatna arhiva)

Pretposlednja etapa bio je Bruklin sa Igorom Kokoškovim?

“Došao sam tamo i malo im naleteo u nezgodnom trenutku (smeh). Znate već šta se izdešavalo sve u Bruklinu prethodnih dana, da su im otišle dve glavne zvezde, Kevin Durent i Kajri Irving. No, šta da se radi, to je sve posao“.

Uz Igora je sve bilo mnogo lakše?

“Ma, da. Ne treba da naglašavam koliko sam mu zahvalan na svemu, a zaista je učinio mnogo toga za mene, jer sam uspeo da naučim i vidim dosta toga. Sjajan lik i trener“.

Koliko si vremena proveo u Netsima?

“Takođe sedam-osam dana. A, između ostalog sam bio i gost Bruklin akademije, za razvoj mladih igrača. To su mlađe kategorije, želeo sam da pogledam i kako oni rade posao sa klincima. To je sve isplanirano do najsitnijih detalja. Tamo, inače, treniraju sinovi Igora Kokoškova, Stiva Neša i Džej Džej Redika. Dobra košarkaška akademija, sa renomeom. Uspeo sam da uhvatim i utakmicu dece, do 14 godina“.

Rekao si da si došao tamo u nezgodnom trenutku, zbog trejdova koji su se dogodili...

“To mi je ostalo potpuno fascinantno. Vi imate jednu košarkašku ideju, ekipu koja funkcioniše dobro. I onda se u dva-tri dana promeni cela ekipa, kompletna fizionomija, identitet. I dalje to izgleda dobro, ali neverovatno je šta može da se dogodi u tako kratkom roku. Svakako, želim im sve najbolje i da ostvaresve zacrtane ciljeve“.

Kako su izgledali ti dani u Bruklinu, pred trejdove?

“Pa, nije bilo je živopisno. Nije lako kada franšiza ostane bez dve tako velike zvezde. Oni su opet igrali jako dobro, pronašli su igrači hemiju, onda je eksplodirao Kem Tomas. On do svega ovoga nije imao nikakvu ulogu i onda je na tri utakmice vezao po 40 i više poena. I to sam, eto, imao prilike da vidim uživo, bio na svim utakmicama. Ostao sam u šoku, pitam posle zašto dečko nije igrao pre, nije mi bilo jasno. Ali, onda shvatiš da su tu ipak bili igrači koji su imali veće uloge i minutažu“.

Dok si bio u Bruklinu, imao si priliku da gledaš meč sa Čikagom, gde su Nikola Vučević i Goran Dragić?

“Uspeli smo da popričamo malo, pogotovo sa Dragićem. On je tamo jako dugo, skoro celu svoju karijeru. Pričali smo o tome kako stvari funkcionišu. U Evropi smo, evo, stigli do 70-80 utakmica po sezoni, od kraja septembra, do druge polovine juna. U NBA sezona počinje sredinom oktobra i traje do maja, ligaški deo. I tu odigraju 82 utakmice, pa tek onda kreće plej-of. Oni bukvalno najviše vremena provode u avionima. Iz aviona u halu, odigraju utakmicu i pakovanje na sledeći let kako bi igrali naredni meč. Oni se u tom međuprostoru spremaju, sve ih čeka spremno, kada imaju vezane utakmice. U nekim situacijama ne postoji adekvatno vreme za pripremu“.

A, kakva je situacija kod njih kada je plej-of, da li su ti pričali?

“Onda je sve drugačije. Igraš seriju protiv jednog rivala, mnogo je lakše da se spremiš, imaš fokus na jednom protivniku. Više je vremena za samu pripremu. Malo se pojača individualna odgovornost, koriguje se sudijski kriterijum i zato imamo utisak kada gledamo plej-of da je to druga košarka u odnosu na ligaški deo“.

Darko i Igor odavno nose reputaciju odličnih stručnjaka, da li se to oseti u njihovom odnosu sa igračima i ostatkom ekipe?

“Gledajte, njih tamo toliko uvažavaju, da je to za divljenje. Ne kažem ovo iz kurtoazije, zaista je tako. Imaju odličan status, izborili su se za to kroz veliki rad, posvećenost, po ceo dan su u materiji... Zaista znaju košarku, zbog čega i imaju takav ugled. Čestitam im na tome što su se izborili za takve statuse u svojim ekipama. Nije ništa slučajno. Posao nije nimalo lak, moraš da budeš strašno posvećen i radan da bi se to vratilo“.

PLANIRAM POVRATAK U SAD, EVROPSKA KOŠARKA MI BLIŽA

Detalj sa utakmice koledž košarke (©Privatna arhiva)

Kakve utiske nosiš iz SAD?

“Na kraju je sve ispalo vrhunski i moram svima još jednom da se zahvalim na svemu. Bili su izvanredni domaćini. Jako su mi se svideli Klipersi, gde su Batum, Džordž i Kavaj bili kao visoki igrači, uz dva beka. I to je odlično išlo, sve su preuzimali. Vašington mi je ostavio utisak, kako pravi rešenja sa Porzingisom, jer je igra praktično sa petorkom gde su svi spolja... U Bostonu Tejtum kao visoko krilo igra plejmejkera, on postavlja napade, od njega sve polazi“.

Košarka se konstatno menja...

“Mnogo je dobrih ideja koje čovek može da pokupi. Često govorim da košarka može da se igra na hiljadu načina i svaka na svoj način funkcioniše. Zato svaki trener treba da se usavršava. Nećeš uvek da imaš luksuz da selektiraš ekipu, desiće ti se da je naslediš od prethodnika. Koliko ekipa mora da se prilagodi vama, toliko i vi morate njoj. Ne možete da tražite neke stvari od igrača koje oni ne mogu da urade, ako imaju drugi kvalitet koristiš to što se nudi“.

Verovatno planiraš u doglednoj budućnosti da se vratiš za SAD?

“Vrlo brzo“, spremno čeka Simonović i nastavlja:

“Već sam dobio poziv jednog uglednog univerziteta da budem njihov gost, postoji i mogućnost da odem na Letnju ligu. Ali, polako. Videću kakva situacija bude sa poslom. Ako ne bude ništa – otići ću“.

Da li se možda kod tebe probudila i želja da eventualno odeš na onu stranu Atlantika i ostaneš zbog posla?

“Nikad ne reci nikad. Generalno sam orijentisan ka Evropi, volim više kada je igra orijentisana na tim, u NBA je ipak više individualni aspekt istaknut. Evropa mi je bliža, ali sigurno ću otići u SAD na usavršavanje. Ono što mi je prioritet sada jeste da budem malo u Beogradu, da sačekam još malo, pa da posetim još neke klubove iz Evrolige, sa mnogim trenerima imam dobar odnos“.

Da li si od odlaska iz Crvene zvezde imao pozive klubova?

“Iskreno, sve sam prepustio agentu. On mi je vodio celu igračku karijeru, često se našalim da nas je razmazio, jer uvek ima neko rešenje. Ne vidim razlog zašto sada ne bi bilo tako. U dogovoru sa njim, videćemo šta će biti“.

Sa Malog Kalemegdana si otišao brzo…

“Bio sam u stručnom štabu Vladimira Jovanovića i kada je došlo do promene trenera, bilo je logično da odem“.

Kako ti se čini Crvena zvezda sada?

“Sve ono što su pokazali dosad me uopšte ne čudi, niti je bilo neočekivano. Niko ne poznaje momke bolje od mene. Sa njima sam igram, provodio silno vreme, družili se… Najbolje znam kakav su karakter, igrački i ljudski kvalitet. Sve što su odigrali dosad nije slučajno. Želim im da ostanu zdravi i mnogo sreće do kraja sezone“, završava Simonović.