Mentalitet lidera koji nije bilo moguće nadoknaditi

Nadala se cela sportska Srbija da Bogdan nije teže povređen posle sudara sa Portugalcima, iako je sa vidno bolnom grimasom napustio parket dvorane u Rigi. Međutim, nadanja su se vrlo brzo raspršila nakon što je saopšteno da je Bogdanović zaradio rupturu na zadnjoj loži i da ga čeka oporavak u Sjedinjenim Američkim Državama. Vratili su se flešbekovi sa Evrobasketa iz 2022. godine, prvo samo fragmenti, a na kraju je slika, koju nismo želeli da vidimo, u potpunosti kompletirana za još jednu kolektivnu traumu nacije. Bio je oduvek Bogdanović čovek koji svojom harizmom i maguplukom ujedinjuje sve oko sebe i pravi od skupa pojedinaca tim. Igrač koji se pretvara u aždaju kada obuče nacionalni dres i neko za koga kompromis nije opcija. Jedina razlika između Rige i Berlina jeste u tome što je selektor Pešić pre tri godine saopštio i pre početka takmičenja da tadašnji bek Atlanta Hoksa neće biti na raspolagaju nacionalnom timu zbog povrede kolena, dok je sada kapiten prošao kompletne pripreme, bio uz Jokića najbolji član ove ekipe, a onda praktično već u drugom kolu grupne faze bio primoran da se povuče.

Od tada se krvna slika Srbije u Rigi potpunosti promenila. Nismo bili više ona ekipa koja je tokom pripremnog perioda rušila Češku, Nemačku i deklasirala Sloveniju. Kao da je odsustvo Bogdanovića uvuklo neku sumnju i strah da se upravo ne ponovi Berlin i ispadanje koje nam je sada servirano na još hladniji i suroviji način. Pre tri godine Orlovi su takođe zaustavljeni u osmini Evrobasketa, ali od Italije, zemlje koja ipak ima neku košarkašku tradiciju. Sada, nam je na put stala Finska, reprezentacija koja ima NBA asa Laruija Markanena i krilo Fenerbahčea Mikaela Jantuenan, i uz svo poštovanje Vukova - ništa više. Od početka utakmice se videlo da nam ne ide, da su Finci konstantno u prednosti i tada je svima bilo jasno da nam uz Jokića fali još jedan lider, čovek koji će da pripali trojku kad sve zadaji, održi motivacioni govor da probudi srpski inat i natera pognute glave da uzdignu čelo i u najtežim okolnostima.

Vapila je igra Srbije posle mučenja sa Portugalijom za nekim ko će da povuče, da potegne spolja u kriznoj situaciji ili bolje rečeno za igračem koji će bar poenterski da nadomesti odsustvo Bogdanovića, jer je sada potpuno očigledno da je njegov mentalitet lidera teško nadoknadiv. Tražio se neki veći doprinos na spoljnim pozicijama, čekalo se da prorade Vasilije Micić, Aleksa Avramović i Marko Gudurić, da svi zaigraju kao u Parizu ili makar kao većim delom prošle sezone. Međutim, od svega toga nije bilo ništa.

Bez vođe na terenu kakav je Bogdanović se nije moglo. Ako je neko sumnjao u njega, ako je neko u prošlosti nastojao da umanji doprinos iskusnog šutera, onda mu je sada jasno šta on znači za igru Srbije. Bio je je Bogdan čovek koji nam je nedostajao, neko bez koga se igra, ali i atmosfera, u taboru nacionalnog tima raspala. Sada kada je ušao u 34. godinu života realno je da mu nije ostalo još puno sezona u nacionalnom timu, pa je potrebno zapitati se kako će neka nova Srbija izgledati kada ovakav lider i definitivno okači patike o klin.