Nekad su bila treća liga, a sada pripadaju evropskoj aristokratiji

Treba reći da su Kneževi dva puta bili deo Fajnal-fora Lige šampiona, jednom su zaustavljeni u finalu, a onda je potpuno novo poglavlje u istoriji Monaka otvoreno sa Sašom Obradovićem. Nekadašnji reprezentativac naše zemlje seo je na klupu tima u kojem nema pritiska jer kako smo već rekli tamo nema navijača kao što su ovdašnji koji će kritikovati i kad ne treba. Dobio je Obradović odrešene ruke i u sezoni 2019/2020 udario temelje jednog od najstabilnijih timova na Starom kontinentu. Koračao je sastav iz Kneževine ka prvoj šampionskoj tituli u ne tako dugoj istoriji, no pandemija korona virusa osujetila je planove ovog ambicioznog kluba i zaustavila snove svih u Monaku, barem na kratko.

Godinu dana kasnije više nije bilo Obradovića, ali je dirigentsku palicu preuzeo Zvezdan Mitrović i uzdigao Monako do visina. Pokorena je Francuska, osvojen je i Evrokup, a samim tim obezbeđeno je nadmetanje u Evroligi. Dug put za kratko vreme prešao je klub iz Monte Karla, od treće lige do elitnog društva. Na prvi pogled bi se neko zapitao, pa šta ih to toliko izdvaja u odnosu na ostale kratkoročn projekte koji su samo zbog novca stigli do sa mog vrh, a odgovor je vrlo jednostavan. Izdvaja ih to što im niko ništa nije poklonio, ugurao ih preko reda ili već nešto slično. Monako je išao korak po korak i osvojio sve, te zahvaljujući rezultatima i sopstvenom zaslugom došao do Evrolige.

Tada je sve krenlo da šljašti od glamura stigle su zvezde poput Majak Džejmsa, vraćen je i Saša Obradović, a sistematičan rad doveo je do vrhunskih rezultata. Titule u Francuskoj se nisu dovodile u pitanje, a vrhunac je bio Fajnal-for Evrolige u sezoni 2022/2023 na kojem se Kneževi stigli do trećeg mesta.

Od tada Monako se posmatra nekim drugim očima, ubraja se u krug favorita, bez obzira na činjenicu što možda njihovo ime ne izaziva takvo strahopoštovanje kao recimo Real Madrid, Panatinaikos, Olimpijakos... Ni ove sezone francuske predstavnik nije razočarao, bilo je turbulentno, zamenio je Vasilis Spanulis, Sašu Obradovića, čak ni Majk Džejms nekad nije bio na svom vrhuncu. Međutim, uprkos svim nedaćama, problemima, nedostacima uspeo je Monako da prebrodi sve krize i ponovo izbori plej-of. Desilo se to četvrti put uzastopno ili bolje rečeno Kneževi konkurišu za visok plasman od kad su se pridružili evroligaškom karavanu.

Njihova sala je često prazna, iako prima svega nekoliko hiljada ljudi. Kadkad u njoj ima više gostujućih nego domaćih navijača, pa tako Monako predstavlja uz Makabi jedini tim koji ne može da se pohvali prednošću domaćeg terena, ali mu to ne smeta da na njemu padaju velikani i oni koji sebe pravedno ili nepravedno smatraju košarkaškom aristokratijom.

Moćan je Monako, osigurao je nastavak takmičenja kao četvrti u ligaškom delu. Još uvek je tu Majk Džejms i još mnoštvo velikih evropskih super-starova, te pobede beogradskih večitih rivala nad Kneževima mogu da se smatraju kao ozbiljni evroligaški skalpovi, bez obzira na činjenicu što trijumf nad njima ne zazvoni u ušima kao recimo Zvezdina pobeda u Istanbulu nad Fenerbahčeom.

Tako je, danas Monako predstavlja moćnu mašineriju, sa pregršt zvezda, smeštenih u najveći luksuz Starog kontinenta i oni znaju šta im je posao, da daju sve od sebe i doguraju Kneževe do zacrtanog cilja. Možda će Spanulis biti taj koji će zatvoriti čaroban krug Kneževa i zaokružiti jednu bajku koja je počela od treće lige, a mogla bi da se završi evropskom titulom. Možda ovo ne bi bio kraj, već početak jedne nove košarkaške aristokratije.