Nikola Jokić: Planiram da igram za Srbiju koliko mogu; od 300 dana - 295 sam u dvorani

Posle još dve pobede u kvalifikacijama za Mundobasket 2027. godine, Nikola Jokić je dobio nekoliko dana za predah i odmor, pre nego što krene pripreme u punom ritmu za početak nove NBA sezone. Inače, najbolji košarkaš planete retko otvara toliko različitih tema u jednom razgovoru. Pre nekoliko meseci govorio je u podkastu "X&O chat" kod Edina Avdića, a, sada je bio gost nekadašnjeg košarkaša Mileta Ilića u podkastu Jao Mile.

Jokić je govorio o novim patikama brenda "361" u bojama Srbije i nameri da igra za reprezentaciju dokle god bude mogao, zatim o trenutku kada je posle najvećeg uspeha ostao sam u svlačionici, zatim i o prvim godinama u NBA ligi i jednostavnom principu kojim se vodio - prvo izboriti mesto, pa tek onda širiti igru. Govorio je i o braći, žrtvama roditelja kojih je postao potpuno svestan tek kada je i sam dobio decu, o tome šta želi da im prenese i zašto mu povratak u Sombor ostaje toliko važan.

Za početak - nove patike su ponovo napravljene i u bojama Srbije?
"Jesu. Ima raznih, ali ove su napravili... Čak su i prošle patike imali u bojama Srbije. Igrao sam za reprezentaciju u prošlim. I ove godine su napravili, tako da, pošto planiram da igram za reprezentaciju koliko mogu, da imam i neke patike u našim bojama – što da ne".

Posle čuvene rečenice „Job is done, let's go home“, ostao si sam u svlačionici sa trofejem. Šta ti je tada prolazilo kroz glavu?
"Ja često ostanem sam u svlačionici, pošto sam poslednji. Imam neki svoj ritual, nešto uradim u teretani i imam istezanje, tako da mi stvarno treba vremena. I kada smo na gostovanju, svi me čekaju. Često kažem da je to jedan od najlepših osećaja. Kada ostaneš sam u svlačionici, kada sva buka nestane i kada se svi raziđu, onda ostaneš sam dva, tri, pet, deset, petnaest, dvadeset minuta. Stvarno se neke emocije skupe i bude baš lep trenutak. I tada sam imao osećaj da je posao završen. Možda sam lično osećao više olakšanje nego euforiju. Kao: osvojili smo. Nekako sam pre osetio da mi je skinut teret sa leđa".

Koliko je teško fizički izdržati sezonu od 82 utakmice i kako se nosiš sa tim ritmom?
"Možda sam i ponosan na to. Želja mi je da igram svaku utakmicu. Igrao sam jednu sezonu 82 utakmice. Možda to ni ne treba tako, možda treba nekada malo odmoriti. Ali mislim da, kada si u nekom ritmu, utakmica ti dođe normalno i na neki način ti čak i prija. Čak i kada sam bio povređen, kada sam prvi put duže izostao sa terena, bio sam nervozan. Mogu da kažem da sam stvarno bio nervozan, možda prvi put u životu".

Jokiću, zapravo, više smeta kada nema obaveze.
"Meni odgovara da igram. Kada imamo dva dana između utakmica, to baš ne volim. Ne znam šta da radim. Ne znam da li da treniram, da li da ne treniram. Ovako, kada igraš – samo to radiš".

Šta je najveća zabluda mladih igrača kada razmišljaju o tome šta je potrebno da bi uspeli u NBA ligi?
"Ja sam malo atipičan, pošto sam nekako ušao... Kada dođeš, najbitnije je da ostaneš. Da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća moje prve godine, stvarno sam igrao jednu jako jednostavnu igru koja je odgovarala svima. Druge, treće, četvrte godine malo proširiš. Ali moj početak je bio takav da, kada god uđem u igru, daću sve od sebe. Ako igram minut, trčaću sprint gore-dole. Neko će me videti: ‘Vidi ovog, ovaj trči'".

Kako je dobijao više prostora, tako je rastao i broj stvari koje je sebi dozvoljavao.
"Kada sam dobio minute, uprostio sam svoju igru, košarkaški gledano. Ovo ću raditi, ovo ću raditi, neću filozofirati. Da trener vidi: ‘Ovaj mi je dobar, ovaj mi ne komplikuje, znam šta mogu da očekujem od njega’. Nikada nisam imao ono: ‘Sada treba duže da igram’. To mi nikada nije bilo, pa ni sada. Nego da ostanem na terenu što duže. Onda godinama dodaješ drugačije stvari. Pokušavaš, šutiraš, lopta je više kod tebe... Sada, bogami, radim sve. Što treba i što ne treba".

Mnogo puta si iznenadio dodavanjima koja vidiš pre svih ostalih. Da li je to intuicija ili rezultat bezbroj ponavljanja?
"I grešaka. Mislim da ih ima jako puno. To je stvarno od početka, od Mege, od tih trenera koji su me pustili. Još i u Somboru. Grešio sam, ali sam imao opciju da probam, imao sam slobodu da probam. Kada probaš jednom, dva, tri puta i vidiš da ne ide... Nešto upali, nešto ne upali".

Ko ti je od saigrača pokazao koliko su radne navike važne u NBA?
"Kada sam došao u NBA, imao sam Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona, Majk Miler je isto bio tu. Oni su svaki dan bili u hali. Da li je šut ili nešto drugo, ali njihov mentalni sklop je bio: ‘Ja ću doći i radiću nešto’. Imao sam jako dobre uzore. Imao sam nekoga koga, ako treba, samo kopiraš. Ne treba biti baš pametan, samo iskopiraš. Onda ćeš kroz neke godine napraviti svoju rutinu, svoj put, ono što je tebi dobro. I dan-danas, ako kažem 300 dana, ja sam 295 dana u hali".

Ko ti je zadao najviše problema odbrambeno?
"Svi. Stvarno svi".

Kako svi kada daješ svima po 40 ili 50?
"Svi. Ima ekipa koje me stvarno timski jako dobro brane, a ima i defanzivaca koji su jako dobri. Možda oni protiv kojih igramo malo više. Zubac me jako dobro čuva. Kada smo igrali prošle sezone, Nurkić me je jako dobro čuvao".

Strahinja i Nemanja su važan deo tvog života i karijere. Da li je bilo trenutaka kada si želeo da te puste da sam doneseš odluku?
"I dan-danas se svađamo, ali i treba. Mislim da, kada bismo svi isto razmišljali, bilo bi glupo. Kroz neke njihove primere video sam kako ne treba. Ali sam video i kako treba – kako se trenira, kako se u nekim neuslovima trenira, kako se zalaže, kako se bori i kako se igra. Do moje 21, 22, 23. godine još su ponekad uticali, možda su i oni donosili neke odluke. Ali sada je više grupno. Kada dođe do donošenja neke odluke, nekako svi kolektivno znamo koja je prava".

Tek kada postaneš roditelj neke stvari počneš drugačije da posmatraš. Da li si sada svesniji žrtava koje su tvoji roditelji podneli zbog tebe?
"Počinje normalno od mame i tate. Sećam se kasnih treninga, završavamo kasno, a tata čeka... Njihovo vreme, žrtvovanje, novac u nekim momentima... Nismo imali za patike, za putovanje. Kada sam odlazio, mama i tata dođu, budu dva-tri dana. Sve svoje slobodno vreme su stvarno nekako meni posvetili i pomagali mi. Sada vidim koje su stvari oni radili za mene, koje možda ja sada radim, ako da Bog, za svoju decu".

Jedan detalj se, ipak, nije promenio ni posle svih godina.
"I dan-danas volim da mama i tata dođu kod mene, a i ja svaki dan kada mogu idem kod njih. I dan-danas mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz".

Kako pokušavaš da deci koja odrastaju u Americi preneseš vrednosti sa kojima si ti odrastao u Srbiji?
"Imamo sreću što je i brat tamo i što i on ima decu, tako da sada imamo petoro dece ukupno. Ima ih puno koji pričaju naš jezik. Oni će odrasti tamo, verovatno će ići i u školu tamo. Nije moguće da im oduzmemo to njihovo što imaju tamo, ali pokušaćemo da im neki naš mentalitet, razmišljanje i naše vrednosti utuvimo u glavu. Čim dođu ovde, sviđa im se i njima je ovde jako lepo. Dokle god se budemo vraćali u Sombor, biće dobro".

Postoji li nešto što su te roditelji naučili, a što posebno želiš da preneseš svojoj deci?
"Možda neku normalnost. Teško će... Njima je sada bazen normalnost, dobar auto im je normalan. Oni čak i ne znaju šta znači kada nije tako. Moj tata je vozio 'Stojadina', mi smo se vozili u 'Stojadinu', nekada čak nismo imali auto. Tako da bih voleo da imaju neku normalnost oko sebe i da tako razmišljaju".

Upravo zato Sombor za Jokića nije samo mesto u koje se vraća između dve sezone, već sredina u kojoj je i dalje okružen ljudima čiji se život nije promenio zbog njegovog.
"Moji drugari imaju normalne poslove. Rade od devet do pet, imam kuma koji radi kao šumar od pet do tri. Kada si u takvom normalnom okruženju... Da sam otišao negde drugde i imao drugačije ljude oko sebe, meni bi onda to bilo normalno. A meni je sada ovo normalno: da idem na vikendicu, da idem da staram konje, da popijemo pivo negde, da se družimo. Bio sam juče u Molu. Ljudi ni ne znaju gde je Mol. Imam neke konje tamo. Došao je momak koji je pobedio veliku trku za nas, slavili smo, pekli prase. Meni je to super, skroz".

Pogledajte kompletan intervju: