Oproštajno pismo Nemanje Bjelice: Posebna zahvalnost trojici trenera, Kariju, Dudi i Željku

Kako je to neko lepo na Tviteru primetio – Profesor je održao poslednji čas. Neće Nemanja Bjelica više igrati košarku.

Profesor velikih šuteva (nadimak skovan zbog načina na koji je pogađao dalekometne hice) je rešio da usled konstantnih povreda okonča karijeru koja je trajala dve decenije. Uspešan na klupskom i reprezentativnom nivou, ostaće upamćen pre svega kao član generacije koja je podigla Srbiju posle godina tumaranja, a imena trenera sa kojima je sarađivao i saigrača sa kojima je delio svlačionicu upućuju na zaključak da je zaista – veliki.

U oproštajnom pismu, kojim je potvrdio da se više neće aktivno baviti sportom, Bjelica je osetio potrebu da zahvali svima koje smatra da zaslužnim za uspeh.

„Pročitao sam dosad mnogobrojna saopštenja profesionalnih sportista kojima objavljuju kraj karijere. Tada sam razmišljao da ću, kad za to dođe vreme, lično izbeći takav trenutak, jer sam se oduvek trudio da moje jedino obraćanje javnosti bude isključivo sa košarkaškog terena.

Negde davno sam pročitao da niko nije pobedio vreme. Posednjih godina sam toga postao potpuno svestan. Sada, mimo svih očekivanja, osećam potrebu da, posle 20 godina, zvanično objavim da je došao kraj.

Tražio sam u početku malo mesto na košarkaškoj mapi, počev od terena mog Bloka 70 na Novom Beogradu, do pravog zaljubljivanja u košarkaške obruče posle rada sa trenerom Acom Janjićem. Mnogi ne znaju da su me Milan Mandarić u Superfundu, kasnije Zoran Kostić u Austriji, potom Branko i Milivoje Karalejić, kao i moji prvi agenti Bojan Tanjević i Lucijano Kapikjoni, na početku podržavali i ohrabrivali da mogu mnogo daleko. To cenim i ne zaboravIjam.

Posebnu zahvalnost dugujem trojici naših velikih trenera, bez kojih košarka u Srbiji ne bi danas bila ovako cenjena i voljena. Oni su me, svako na svoj način, naučili sta znači igra za reprezentaciju i kako bi trebalo braniti zastavu i grb naše Srbije. Svetislav Pešić me je prepoznao kao igrača, dao mi šansu i pružio veliku podršku. Dušan Ivković me je uvrstio u reprezentaciju čiji sam dres godinama sa velikim ponosom nosio, a uz Željka Obradovića sam u Fenerbahčeu igrao najbolju kosarku u životu i postao MVP Evrolige.

U NBA sam potpuno promenio način igre, ali ne žalim... Žarko Đurišić tokom boravka u Minesoti, zatim Vlade Divac i Peđa Stojaković u Sakramentu, dali su mi novi podsticaj i snažno me gurali u nove pobede.

Kraj velike karijere: Nemanja Bjelica se oprostio od košarke

Kruna mog profesionalnog puta je bilo osvajanje šampionskog prstena sa Golden Stejt Voriorsima i trenerom Stivom Kerom, koji mi je košarkaški pravougaonik prikazao na drugačiji način.

Tokom karijere u USA, Lukas Šarte iz Španije je postao moj veliki prijatelj, iskreni savetnik i čovek od velikog poverenja. Zahvalnost dugujem i mom bratu Vladimiru Ćuku, koji je uvek bio uz mene.

I svi ostali koje sam se sreo na košarkaškom putu, mnogobrojni saigrači i prijatelji iz reprezentacije, zatim Sead Galijašević, Dušan Sajić, doktor Gaga Radovanović, Bata Zimonjić, Dejan Milojević, Srđan Nedeljković, Aca Matović, Aleksandar Kesar, Filip Volšek i mnogi drugi, dali su, svako na svoj način, nesumnjiv doprinos u razvoju moje karijere.

Naravno, uz mene su uvek stajali moji divni roditelji, posebno otac Milovan, čiju sam neizmernu ljubav i bezrezervnu podršku osećao stalno i svuda.

Ipak, moj najveći uspeh i ponos su moja deca Nika i Stefan.

Hvala reprezentaciji Srbije, Crvenoj zvezdi, Fenerbahčeu i Golden Stejtu.

Mozda sam malo oduzio, ali je izgleda moralo tako.

Ovo je kraj moje karijere i nadam se skorom početku novog izazova u sportu koji mnogo volim i koji mi je toliko dao.

Hvala svima!

Nemanja Bjelica.