Pažnja, piše Rej Alen: Mislim se, druže, uradio si sve što je trebalo da uradiš

Rej Alen, jedan od najboljih šutera kojeg je NBA liga videla. Dvosturki osvajač NBA prstena. Čovek koji je inspirisao brojne generacije igrača.

Napisao je sada kolumnu za The players tribune u kom je vadio segmente života i karijere koje nikada neće zaboraviti. Ima tu svega i svačega zanimljivog i daje nam uvid u njegov život i razmišljanja, odnos prema košarci, ali i samom životu.

Kroz fragmente, teme, teze, detalje. Pažnja, piše Rej Alen. Skoro je opak sa tastaturom kao kada je šutirao trojke.

…

“Postoji scena u filmu "Forest Gamp", kada svi regrutanti sede i sklapaju i rasklapaju puške dok im glavni vodnik meri vreme. Gamp završava sklapanje i galami "Gotovo, vodniče!". A on mu kaže "Dođavola, Gamp! Kako si rastavio pušku tako brzo?".

"Rekli ste mi tako, vodniče!".

Tek sam stigao na koledž kada sam prvi put gledao taj film. To vreme kada si prepušten sebi, kada se trudiš da shvatiš svet, kako odrastaš, shvataš ko si. Fora je u tome što je Gamp ima taj bukvalan pogled na sve. Ali poruka ima smisla: Nemoj da preteraš u razmišljanju.

Kada sam bio dete, uvek bih govorio sebi kao na primer: Ako uradiš ovo, onda će se to dogoditi. Šetam po kraju i kažem: Ako bacim ovaj kamen i pogodim drvo preko puta ulice, to znači da učiteljica neće da nam da domaći zadatak sutra. Ili dok igram košarku, rekao bih: Ako uradim tri polaganja levom rukom zaredom, onda mogu da napustim teren. Kao da sam izazivao sudbinu ili tako nešto. To je bio način da se ubedim da ako mogu da uradim male stvari, čeka me pobeda na kraju puta.

Nikada nisam imao dijagnozu opsesivno - kompulsivnog poremećaja, ali sam uvek pričao da ga imam. Kada sam bio u NBA... Koje god patike da sam nosio na utakmici ili one koje bi bile u mom ormariću, morale su da budu bukvalno jedna do druge, tačno ispred ormarića. Na isti način, svaki put kada je utakmica. Kada bih prvi put ulazio na teren, uvek sam preskočio liniju. Nikada nisam stao na nju.

AKO ŽELIŠ DA BUDEŠ POSEBAN, MORAŠ DA RADIŠ POSEBNE STVARI

(Džim) Kaloun je bio čovek koji mi je bio potreban u određenom momentu života. Nikada neću zaboraviti jedne lekcije. Samo što smo završili trening, zvao me je i pitao da li mogu da ubacim 100% mojih šuteva. Ali, 100%?

"Ako želiš da budeš poseban, onda moraš da radiš stvari koje drugi momci nisu spremni da urade", rekao mi je.

Sećam se 1996. godine. Tada je život NBA igrača bio mnogo jednostavniji nego što je sada. Jasno je da nismo imali društvene mreže i zaista nismo morali da imamo svoj brend. Naš brend je bio - izađeš tamo i igraš sjajnu košarku i ljudi će te voleti i imaćeš mnogo navijača. Najveći deo momaka koje sma znao se nisu trudili da budu slavni. Znali smo da ćemo čvrstom igrom i tako što pomažemo timu da pobedi sve doći automatski zajedno sa reklamama, TV-om, filmovima. Želeli smo da budemo među najboljima koji su igrali ovu igru.

Jedne noći u Gardenu, igrali smo protiv Niksa i Spajk (Li) je bio u prvim redovima, kao i obično. To je bila moja ruki godina. Došetao je do mene na kraju utakmice i rekao da možda ima ulogu za mene u filmu ako se pojavim na audiciji na kraju sezone. Sezona se završila, otišao sam i pročitao delove nečega što je nazvao "He Got Game". Nisam ništa očekivao. Ali izgleda da sam se od svih kandidata najbolje uklapao. Sve to, to što sam bio na glumačkom setu, radio sam Denzelom i Spajkom, osećao sam se kao da sam opet na koledžu. Osećao sam da je to daleko preko mojih mogućnosti. Ali, bio sam posvećen. Ostalo je istorija.

Bio sam dobar košarkaš jer sam negovao talenat. To me je učinilo profesionalcem, i u jednom momentu, velikim.

Vredno radiš, vežbaš i postaneš ekspert, profesionalac. Toliko se uneseš u to što radiš da posle kada igraš utakmicu zapravo radiš ono isto što si radio iznova i iznova na treningu. Sećam se da su ljudi govorili: ´Vau, ti si najbolji izvođač slobodnih bacanja u ligi".

A ja se mislim: "Ja sam samo lik koji ode i šutira na koš svakoga dana".

Dok sam bio u Milvokiju, ne mislim da sam stvarno shvatao važnost velikih stvari u kojima sam učestvovao. Franšiza, istorija. Tada, bio sam smo mladi igrač koji je želeo da bude deo lige. Dobijam mnogo poruka na društvenim mrežama od odraslih ljudi koji kažu: "Čoveče, bio si mi omiljeni igrač dok sam odrastao. Sa prijateljima sam gledao sve utakmice". I to je nešto što ne razumeš dok si deo svega toga.

U Bostonu sam, po prvi put, osetio da sam deo nečeg velikog. Mogao si to da osetiš. Biti Seltik, verovatno najlegendarnije franšize u NBA, možeš da osetiš značaja sebe, čega si deo.

Sport me je ovo naučio: Rastuća plima gura sve brodove.

Iskreno, nije me bilo briga o osvajanju šampionata. Da, želeo sam da pobedim, ali morate da razmislite, nisam ga osvojio do svoje 12. sezone (2008. godine). Ne čini me to gubitnikom u mojim očima, ali nisam osvojio do tada nijedan prsten. Da biste to uradili, potrebno je mnogo stvari da se poklope. Stvar koju sam najviše naučio o osvajanju je koliko svi moraju da budu na istoj talasnoj dužini.

Čuo sam jednom prilikom igrača koji je upravo osvojio titulu kako kaže u intervjuu na sredini terena: "Radujem se povratku na parket sledeće sezone, zato što ima mnogo stvari koje nisam uradio. I voleo bih da osvojim titulu samo na moj način". Šta???

Mislim se, druže, uradio si sve što je trebalo da uradiš. Kao on sada želi da osvoji drugačije, po njegovim uslovima, sledeći put. Nikada nije bilo sledećeg puta.

Jedna stvar koju neću zaboraviti? Osećaj tog pogotka protiv San Antonija, svi su pali na kolena. Ništa nije kao taj osećaj. Kada se sve završi, onda probaš da se izazivaš u različitim stvarima, da li možeš da pogodiš na golf terenu. Da ideš vozom, da voziš biciklu, da ideš ulicom. Ali ništa kao pogodak u košarci ne donosi takav adrenalin.

Volim da čitam knjige oko toga kako je društvo zadobilo neke tradicije, zašto pratim neke okvire. Uvek postoji razlog za sve što radimo. I naučio sam da ne preživljava ni najjači ni najpametniji. Već onaj što je spreman da se adaptira.

Učim svoju decu da biti čvrst i glavni, ne znači da treba da te bude briga za određene stvari.

Postoji momenat u životu kada skoro da misliš da ćeš živeti večno. Ali kada vidiš nekog koga znaš, ko ti je blizak, kako umire, onda vas to nauči više o životu nego što možete da zamislite.

Ponekad poželim da sam odrasao u pedesetim ili šezdesetim godinama. Znam, pitate se zašto bi dođavola birao da živim u toj eri, zar ne? Ali zaista razumem muke koje su imali Bil Rasel ili Muhamed Ali na svom putu.

To me je najviše razočaralo kada je naša generacija u pitanju, izgubili smo osećaj za borbu. Znate na šta mislim? Nismo se mučili kao generacije pre nas, uzimamo stvari zdravo za gotovo.

Kada igrači odluče da im nešto znači, moraju da se bore za prava. Moraju da ustanu i da kažu. Moramo da nastavimo tradiciju ljudi pre nas, tako da možemo da ostavimo i mi zaostavštinu onima koji dolaze.

Mnogo se toga dogodilo svetu u poslednjih osam do 10 meseci i mislim da se ljudi uključuju malo više. Dugo smo mi tamnoputi bili protivnik. Javni neprijatelj broj jedan. Neko na koga se sumnja. I dalje smo u nekim slučajevima. Ali mislim da su sada ljudi počeli da shvataju važnost tamnoputih u našem društvu.

Volim da razmišljam na taj način da sada, sa 45 godina, imam ceo život ispred sebe.

Postoje ljudi u moj životu koji ne mogu da dočekaju da mi ispričaju priču. Postoje ljudi koji žele da čuju šta imam da kažem o nečemu što se dogodilo u njihovom životu. Kada imaš tu povezanost sa ljudima, nije uopšte bitno šta će drugi ljudi reći o tebi", napisao je Alen.