Penjarojin saradnik zna šta je Partizan: Generacije krvarile za klub, igrači moraju da budu gladni

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Valensije/

Nova era u Partizan Mozzart Betu je počela dolaskom Đoana Penjaroje. Nekadašnji trener Valensije, Baskonije i Barselone seo je na užarenu stolicu kluba iz Humske kako bi pokušao da trenutnu lošu situaciju koja je postala evidentna još dok je Željko Obradović bio tu, ali se u potpunosti ogolila njegovim odlaskom. Kako bi Penjaroja mogao što lakše da uspe u svojim zamislima sa sobom iz Španije je doveo jednog Srbina, za mnoge nepoznatog, ali ako pitate brojne evroligaške igrače ko je Uroš Dragićević, pričaće vam u superlativu o čoveku koji ima izuzetno perspektivnu karijeru.

Baš zato smo odlučili da zamolimo Uroša za intervju, kako bi nam otkrio svoj put koji ga je vodio od kampova u Španiji i individualnom radu sa klincima, preko odlaska u Monako kod Saše Obradovića pa sve do dolaska u klub u koji navija od klinačkih dana.

Prvo naše pitanje je bilo i najjednostavnije, kako je došlo do toga da se vrati u Srbiju posle više od deset godina rada u inostranstvu...
"Da bi došlo do dogovora sa Partizanom, prvo sam morao da izađem iz Srbije neke 2012. godine. Upoznao sam Iva Simovića koji mi je otvorio vrata Torolodonesa. Moj odlazak tada u Španiju nije bio da bih napustio zemlju ili karijeru, već da upoznam ljude, zbog ličnog napredovanja i da vidim kako to rade drugi. Prosto su se neke stvari otvorile, mogućnosti da posetim neke kampove koji su u Španiji veoma posećeni i organizovani na visokom nivou. Uz naš rad tada, ekipa Torolodonesa je proglašena za prvu ne ACB ekipu Španije. To znači da ekipa nema svoju ACB filijalu, igrači su u maloj sredini", počinje Uroš Dragićević razgovor za naš portal koji smo obavili u Španiji, zemlji koju sada naziva svojom kućom.

EVROLIGA – petak, 20.45: (1,25) Real Madrid (17,0) Dubai (4,40)

Nastavlja da nam otkriva i više nego zanimljive detalje iz karijere koja nije poznata prosečnim ljubiteljima košarke u Srbiji.
"Posle tih godinu dana, znači 2013. godine se selim i to mi je bio cilj, ta jedna godina u Španiji. Međutim, prolazi prva godina, druga godina... Rezultati koji su se ostvarili, a ne mislim na medalje kojih je bilo, već na broj dečaka i devojčica koji su prošli kroz kamp, primera radi jedan Lazar Mutić koji sada igra u Lijetkabelisu. On je dečak koga je Real Madrid praktično izbacio, igrao je kao centar, mi smo ga uzeli i prebacili ga da igra dva/tri i završio je u profesionalnim vodama. Bilo je tu još igrača koji su otišli u NCAA. To su bile naše medalje... I posle cele moje ekskurzije u Torolodonesu, imao sam veliku želju da se oprobam na evroligaškom nivou. Naravno, doći do toga je jako, jako teško, ponekad i neizvodljivo".

Do tog cilja koji je pomenuo je uspeo da dođe i to na preporuku Mirka Ocokoljića, čoveka koji je pre dolaska Đoana Penjaroje vodio crno-bele posle emotivnog odlaska Željka Obradovića.
"Jednostavno, u klubu u kojem sam bio postojao je jedan cilj, a to je razvoj mladih igrača. To je bila moja šansa da ostanem u Španiji, ljudi su me veoma lepo prihvatili. Naučio sam bio i španski, ali onda se događa kovid koji nije bio dobar za zdravlje, svi smo bili zatvoreni u kućama četiri meseca, ali se zato otvorila prilika da svi igrači, koji su bili u izolaciji tokom pandemije, nađu nekoga sa kim bi mogli da rade individualno. Ja sam bio u Madridu gde imaju tri velike ekipe, Fuenlabrada, Estudijantes i Real Madrid. U tom periodu su igrači krenuli da me kontaktiraju, jedan, drugi, treći... Dolazim tada da radim sa igračima koji su evroligaški nivo. Taj put me je vodio da se negde čuje za mene jer nisam radio da budem dopadljiv društvenim mrežama, nisam želeo da gradim takav vid karijere. Pre svega sam želeo da, kada igrač dođe kod mene, dobije pravu sliku svega, bude upitan šta želi i naravno da se taj igrač ponovo posle toga vrati. To je normalan cilj kada si sam svoj gazda i imaš veliki broj klijenata, želiš da ti se klijenti vrate. Došao sam do toga da sam imao Entonija Rendolfa, Usmana Garubu i gomilu drugih ACB igrača i to me je negde preporučilo Mirku Ocokoljiću koji je u to vreme radio u Monaku sa Sašom Obradovićem. On je, naravno, sve to aminovao. Proveo sam veoma lepih godinu i po dana u Monaku. Posle toga je usledio povratak kući, u Španiju. To je moja kuća. Tamo mi je porodica, biće mi to kuća i posle Partizana i svega".

Dolazimo do Uroševe konekcije sa Đoanom Penjarojom...
"Što se tiče samog kontakta sa trenerom Đoanom Penjarojom, on je stupio u kontakt sa mnom. Popričali smo, znali smo se naravno ranije iz Španije, nismo bili kućni prijatelji, ali smo se poznavali. Prvo njegovo pitanje bilo je - ko su ljudi u stručnom štabu Partizana. Rekao sam mu samo reči hvale, ne zbog ovog intervjua, već je to tako, i svako će to potvrditi kada se priča o kvalitetima Mirka Ocokoljića i Ace Matovića. Mirko je meni omogućio neke stvari, vrhunski je profesionalac. O Aci Matoviću... Dovoljno je samo da razmislite koliko je teško da na istom poslu ostanete dve godine, a on je u ovome 17 godina. To nešto govori. Moja je preporuka treneru Đoanu je bila da stručni štab ostane isti. Mene je želeo kao nekoga ko bi bio uz njega, da mu pomognem oko analize, malo i tog prevoda jer je on čovek koji je svestan svojih kvaliteta i mana. Nemam tu mnogo šta da pomažem oko prevoda, tu sam da budem uz njega, da analiziramo treninge, naredne rivale, ali i prethodna dešavanja. I pre svega da radim ono što najviše volim, a to je individualni rad sa igračima kako bi se ostali treneri koncentrisali na neke druge stvari. Obaveze u ovom ritmu su brojne i stručni štab sa troje ili četvoro ljudi funkcioniše na limitima".

Kako je izgledao period proveden sa Sašom Obradovićem u Monaku, gde prvi put šira košarkaška javnost može da čuje za ime Uroš Dragićević?
"Vanserijska ekipa. Osvojili smo šampionat Francuske, ostali smo na korak do plasmana na Fajnal for, da nas nije Nik Kalates izbacio. Tu mi je i dalje dužan neke večere, ali dobro. To je bilo moje prvo evroligaško iskustvo, a nisam neko ko oseća strah od promena i nečega novog. Jako sam želeo da uđem na tu scenu Evrolige, pritom svestan da ulazim kao novajlija i to u ekipu koja je već formirana gde ljudi već rade svoj posao. Međutim, dobio sam priliku od Saše Obradovića da organizujem taj deo na terenu. On je otvoreno rekao: 'Ti ćeš naći način da to sve funkcioniše, želim da budem zadovoljan. Imaš slobodu da to organizuješ, ali želim da pre treninga svaki igrač ima svoju rutinu, a da ti budeš tu kako bi se dobre stvari poboljšale, a mane minimalizovale'. Nisam imao ni jedan jedini problem jer je očigledno taj posao funkcionisao kako treba. Naša sala je tada bila stalno puna, doduše raspored je bio drugačiji nego što je to danas. Stalno smo trenirali tada, možda ne timski koliko individualno, ali se videlo to na ekipi. Igrači veoma dobro znaju da se autoritet stvara znanjem. Ako možeš da daš nešto igraču što će on sutradan da iskoristi na utakmici, on će ti verovati. To je bilo neko moje prvo evroligaško iskustvo što se tiče tima, a što se tiče igrača to je dugogodišnji proces koji traje. Nemam problema da se prilagodim svakome od njih, možda je to neki kvalitet koji posedujem".

Godinama već kada neko kaže Monako, pomisli na Majka Džejmsa.
"Jako lepo je bilo raditi sa njim. Dobio sam priliku od njega jer Majk Džejms ima svoje rutine, zna veoma dobro šta radi, ali je u nekom trenutku, naravno ne odmah, pogotovoi posle operacije leđa dao meni priliku da radim sa njim i dodam neke stvari. Radili smo na nekim stvarima iako se on naravno drži svoje rutine, ali sve one njegove koševe što se viđaju na utakmici, van balansa, iz driblinga, sve to je plod njegovog rada, svakodnevnog rada jer je on čovek koji zaista radi na sebi. Kao neko ko je operisao leđa, on prošle sezone nije propustio ni jednu utakmicu Evrolige. Da li je nivo bio isti ili nije, sve to je normalno da varira, ali pogledajte samo kako Majk igra ove sezone. Na veoma visokom nivou".

Sudbina je htela da dobar deo tog stručnog štaba Monaka sada bude u Srbiji. Saša Obradović se vratio na klupu Crvene zvezde, Mirko Ocokoljić je stigao kao pomoć Željku Obradoviću u momentu kada je Bogdan Karaičić iz Partizana otišao u Aris, a sada je tu i Uroš...
"Poklopilo se nekako da se svi vratimo u Srbiju u ovom periodu. Naša pripadnost klubovima nikada nije bila tajna u tom stručnom štabu. Sam Saša je znao da se našali po tom pitanju, posebno jer su i druga dva člana stručnog štaba Monaka, Gladiri i Markoišvili takođe simpatizeri crno-belih boja, naravno ne baš kao Mirko i ja, ali su simpatizeri. Uvek je bilo da je on u manjini. Eto, tako se desilo. Veoma mi je drago što sam sada sa Mirkom na ovoj strani brda".

Uroš Dragićević i Đoan Penjaroja (©Star Sport)

Kao neko ko ne krije navijaču pripadnost, Uroš Dragićević je stigao u voljeni klub u veoma delikatnom momentu.
"Sam odlazak trenera takvog nivoa i čovek koji sve to nosi... A ja sam upoznao Željka Obradovića još ranije u Madridu... Zapravo, moj kontakt sa Partizanom, na stranu što sam proveo godine u ulici Čarlija Čaplina pored Pionira. Od mečeva protiv Cibone, gledanja Čubrila i Harisa Brkića, preko Fredija Hausa, Peđe Drobnjaka, Novice Veličkovića i svih tih ekipa koje su se uvek borile i uvek su imale taj karakter. Uglavnom, Željka Obradovića sam upoznao još dok sam bio u Fuenlabradi, a on radio u Fenerbahčeu. Ceo taj period u Fuenlabradi mi je bio jako blizak i sa Partizanom zbog povezanosti dva kluba. Imam veoma dobar odnos sa predsednikom Hoseom Kintarom, i dan danas ima ključ dvorane. Zaista bih voleo da Partizan i Fuenlabradu dodatno približim sa nekom saradnjom, a da to ne bude samo na godišnjicama koje se obeležavaju. Siguran sam da klubovi mogu jedan drugome da pomognu".

Nastavlja se sa temom Željka Obradovića.
"Kada vidiš taj odlazak bude ti jasno, a i meni koji sam 2.500 kilometara udaljen od Beograda, da tu postoji problem, da se tu stvari dešavaju, da je sam taj odlazak izazvao veliku reakciju kod navijača, ali i igrača što je normalno. Svi oni imaju svoja očekivanja. Ti sada dolaziš u ekipu i vidiš da je pritisak, da je problem i da mora da se pronađen način da se izađe iz svega ovoga".

Sada je glavno pitanje kako iz tog problema izaći?
"Hvala Bogu, ova ekipa ima svoju sigurnu luku, ima Mirka, Acu, Luku koji ovo dišu svaki dan i osećaju šta je Partizan. I ja sam sada tu da približim sve, a onda i da ne poginemo svi sa ovim pritiskom. Partizan je jednostavno nešto drugačije i on mora da ide napred. Individualni kvalitet igrača uopšte ne može da se dovodi u pitanje. Oni su kvalitetni profesionalci koji su dopustili da upadnu u ovaj problem. Međutim, oni u ovom problemu nisu sami, što je najvažnije. Trener će pokušati sve, daće svoj maksimum, kao i mi ostali da se iz svega ovoga izađe. Borba mora da postoji, želja mora da postoji jer je to nešto što je krasilo sve ekipe Partizana kroz istoriju. Generacije koje su krvarile za sve ono što je Partizan. Moramo toga da budemo gladni. Nije lako, ali siguran sam da može, a zapravo i mora", zaključio je Uroš Dragićević za Mozzart Sport.