Pešić po dolasku u Srbiju: Ponosan sam što sam radio sa ekipom

Dočekala je Srbija bronzane košarkaše. Oko 13 časova sleteli su na aerodrom Nikola Tesla, a nedugo zatim selektor Svetislav Pešić, kapiten Bogdan Bogdanović i energični Ognjen Dobrić pojavili su se pred novinarima na konferenciji.

Selektor Pešić imao je samo reči hvale za ekipu i kako je kompletan turnir odrađen, kao i pripreme koje su počele još 24. juna.

“Pre svega bih se zahvalio na podršci koju smo osetili od naroda i navijača. Ono što nas posebno raduje, od ljudi koji zaista poznaju i vole košarku, koji žive za košarku. To je posebno zadovoljstvo. Želim da se zahvalim igračima, Bogdanu kao kapitenu ekipe. Nema velikog rezultata bez zajedničkog puta. Taj cilj i put nije uvek lak. Ekipa je napravila atmosferu, ali nećemo o tome, već o zajedničkom putu do cilja. To je ekipa koja je generacijski jako bliska, sedam-osam njih je iz iste generacije, 1994/95 i prošli su zajedno sve selekcije. Bogdan je malo stariji, a Petrušev i Jović malo mlađi. Imamo ogromnog iskustva i mladosti, znanja. Ponosan sam i to mi čini najveću sreću što sam radio sa tim momcima, jer su napravili balans i nije se znalo ko je najvažniji, ko kosi, a ko vodu nosi. Tako je od početka do kraja“, rekao je Pešić.

Pozdrave šalje veselo društvo sa postolja

Možda tražimo previše, ali Pešić je potreban Srbiji

Potrošnja cele ekipe bila je ogromna, a na delu se pokazalo da je ovo bio najjači košarkaški turnir na Igrama.

“Teško je bilo izdržati one tri utakmice, ovde se više ne govori o individualnom kvalitetu, već timu koji je izdržao sve. Te tri utakmice koje smo odigrali u Parizu su toliko teške, da ne znam da li će ikada da se ponove. Ovo je bio najbolji olimpijski turnir u istoriji, videli ste koji je to kvalitet košarke bio, sa najboljim košarkašima iz celog sveta. Dvanaest najboljih američkih igrača su bili tu, plus ostali iz NBA lige... Izuzetno kvalitetan turnir, napraviti uspeh nemoguće je bez jakog timskog duha i fokusa, da se stigne do cilja. Trebalo je naći mentalnu snagu koju su momci pokazali. Čestitam im na tome, pomogli su i meni, a trudio sam se da svojim stručnim štabom njima vratim. Veliki rezultat“.

Govorio je selektor i o tome šta je bilo potrebno da bi se prevazišle sve prepreke na putu do medalje.

“Od svega pomalo. U sportu, kao i u životu, ako imaš pred sobom cilj, onda te on motiviše i daje ti dodatnu emotivnu i motivacijsku snagu da izdržiš, da se odrekneš nekih stvari preko leta, da budeš sa ekipom i daješ sve od sebe. Ne postoji ništa drugo, osim sledeće utakmice. Tako je bilo i u Manili. Kao njihov trener sam presrećan, mogli smo i da izgubimo od Nemačke i ne bi se promenilo moje mišljenje o timu. Postoji određeni kontinuitet drugarstva, igranja zajedno“.

Koliko je bilo važno da igrači i stručni štab imaju uzajamno poštovanje...

“Dobijao sam od igrača kritike, povratne informacije, dobre i loše savete... Ali, na kraju smo uvek nalazili put do toga da ekipa ne trpi, već da se iz toga postigne još bolja igra i veća privrženost. Igrači su osetili da im verujem, stvorilo se uzajamno poverenje iz kojeg se dolazi do uspeha“.