Šampion kakav se retko rađa

Neko će reći bilo mu je lako u poslednje tri-četiri godine, jer je bez opterećenja igrao u Asvelu. Ipak, tačka je stavljena u Fenerbahčeu, a Jasikevičijus se u januaru mesecu, kada je velikanu iz Istanbula gorelo pod nogama, odlučio da za spasitelja izabere upravo vremešnog Francuza, što dovoljno govori o kvalitetima čoveka koji je na klupskom nivou osvojio sve. Poslednji ples sjajnog veterana odigran je u velikom stilu. Istina, nije Fenerbahče uspeo da odbrani titulu šampiona Evrope, ali je i u toj atinskoj noći De Kolo za tim iz Istanbula bio jedina svetla tačka u polufinalu Evrolige, međutim, njegova magija nije bila dovoljna.

Da je šampionski igrač, pokazao je mnogo puta. Nemali broj trenera i ekipa pokazivao je prstom na njega, kada je bilo potrebno dovesti lidera. Ubilački instinkt i sposobnost da zatrpa koš rivala najbolje su se pokazali pre ravno 10 godina, kada je Francuz s pravom bio najbolji na čitavom kontinentu. U moru najkvalitetnijih evroligaških igrača, konkurenciji za pamćenje, osvojio je doslovno sve. CSKA se tada popeo na vrh Starog kontinenta, a individualna priznanja bila su rezervisana isključivo za tada momka iz Sent Katarina. Naravno, draža mu je sigurno prva evroligaška kruna, ali valja napomenuti da je te godine podigao i MVP priznanje za najboljeg igrača elitnog takmičenja, kao i Alfonso Ford nagradu namenjenu za prvog strelca Evrolige.

U doba kada su postojali određeni sistemi, kada još uvek nije bilo "divljih individualaca", Nando je znao da vezuje utakmice s 20 plus poena, dok mu se Evropa divila. Armejcima je u amanet ostavio dve evroligaške titule, a sebe etablirao u red najboljih igrača ovog takmičenja u protekloj deceniji.

Ne, nisu ovo hvalospevi, već činjenice. Čak ga je i sama Evroliga zvanično uvrstila u ovo društvo, a njegovo nasleđe seže daleko dalje od toga. Ostavio je traga gde god da je igrao. Nizao je uspehe u svim takmičenjima, počevši od Francuske, gde je još kao 21-godišnjak osvojio MVP priznanje. Bila je ovo samo najava najvećih dostignuća u najprestižnijim evropskim takmičenjima.

U prilog tome govori njegova lista trofeja i priznanja, koja kaže da je pored dve Evrolige osvojio još Evrokup (Valensija), pet puta VTB ligu, isto toliko Kupova Aleksandra Gomeljskog, kao i šest puta ruski šampionat. Zatim, tu su još dva naslova prvaka Turske i isto broj trofeja u Kupu. Na reprezentativnoj sceni je Francusku vodio do dva olimpijska srebra, planetarne bronze, evropskog zlata i po jednog kontinentalnog srebrnog i bronzanog odličja. Da se nabrajaju ostala individualna priznanja, nagrade i rekordi, ovaj tekst bi potrajao u nedogled.

Sve u svemu, bio je Nando suva klasa na parketu, neponovljivi lider i čovek šampionskog kova. Za njega sledi nešto novo, a za one koji su obožavali da ga gledaju na parketu ostaje žal što je francuski majstor otišao u zasluženu penziju, ali šta ćeš i to je moralo da se desi...