Skromnost jednog kapitena

Posle četiri godine Nikola Jokić ponovo je stao pred srpske novinare kao reprezentativac. Bio je raspoložen, nasmejan i otvoreniji nego što smo navikli da ga vidimo pred domaćim kamerama.

Već je i ta slika bila dovoljna da privuče pažnju. Jokićeva retka pojavljivanja u javnosti obično izazovu mnogo više buke nego što bi on želeo, ali ovoga puta sve je delovalo drugačije. Govorio je otvoreno, bez uvijanja i bez potrebe da pažljivo meri svaku reč. Kao da se četvorogodišnja tišina, praćena tek ponekim pozdravom nije ni dogodila.

Kada je upitan o odluci Dušana Alimpijevića da mu poveri kapitensku traku, rođeni Somborac se prvo vratio u Rigu, na neuspeh koji ga, očigledno, još peče.
"Možda i neka moja griža savesti zbog neuspeha koje smo ostvarili na poslednjem takmičenju, da mogu kući da odem da se normalno ponašam. Neću da kažem da me ne bude sramota, ali postoji neka griža savesti sa moje strane. Želja mi je da vratimo Srbiju tamo gde treba da budemo, košarku i sport".

Sreda, 20.00: (1,90) Barselona (13,5) Valensija (2,15)

Potom je rekao da možda još nije zaslužio kapitensku traku, zbog velikih imena koja su je nosila pre njega, ali i starijih igrača koji su i dalje deo reprezentacije. I upravo je tom rečenicom, verovatno sasvim nesvesno, najbolje objasnio zašto mu traka pripada.

Jokiću niko ne mora da govori koliki je igrač. Tri puta je proglašavan za najkorisnijeg igrača NBA lige, osvojio je šampionski prsten i odveo Denver tamo gde taj klub nikada ranije nije stigao. Promenio je način na koji se posmatra pozicija centra, a kada jednog dana bude podvučena crta, njegovo ime naći će se među najvećima koji su igrali košarku.

Od prvih reči bilo je jasno da ga poraz od Finske još drži. Govorio je o onome što je ostalo posle Rige, o osećaju griže savesti koja ga nije napustila i želji da sa Srbijom ponovo napravi nešto veliko. To dovoljno pokazuje koliko mu je zaista stalo, iako se godinama uporno stvarala drugačija slika. Finska nije bila samo njegov poraz, niti bi bilo pošteno da se sav teret svali na najboljeg igrača ekipe. Jokić je, ipak, prihvatio svoj deo odgovornosti i javno priznao da mu nije bilo svejedno. Kroz nekoliko rečenica osetila se emocija čoveka koji zna šta drugi očekuju od njega, ali još bolje zna koliko očekuje od sebe.

Selektor Dušan Alimpijević nije morao odluku posebno da objašnjava. Zaista je i teško pronaći ozbiljan argument protiv. Reprezentacija je imala velike kapitene, ma kako nam se država zvala... Žarka Paspalja, Sašu Đorđevića, Vlada Divca, Predraga Danilovića, Dejana Bodirogu, Nenada Krstića, Miloša Teodosića, Vladimira Lučića, Stefana Jovića, Bogdana Bogdanovića i ostale koji su u različitim periodima predvodili ekipu. I svako od njih činio je to na svoj način, dao je tom pozivu jedinstven pečat i uobličio dodatno epitet prvog među jednakima.

Zato je razumljivo što Jokić novoj ulozi ne pristupa kao još jednom priznanju koje mu pripada po automatizmu. Dobro zna ko je traku nosio pre njega. Zna i da to nije samo privilegija, već dolazi i najveća odgovornost. Tokom više od decenije u NBA ligi, ali i prethodno u Megi, Vojvodini i reprezentaciji, osetio je kako izgleda kada si na vrhu, ali i koliko boli kada si na dnu. Bio je u Riju, kada je kao mladić, zajedno sa Milošem Teodosićem, Miroslavom Raduljicom i ostatkom ekipe igrao bez straha i ubacio Amerikance u košarkaški ringišpil. Bio je i u Parizu, kada je Srbija 35 minuta uterivala strah u kosti verovatno najjačem timu u istoriji košarke. Olimpijska bronza, ovenčana njegovim tripl-dablom i slavljem koje i danas s osmehom prepričavamo, nikada neće biti zaboravljena.