Srpske heroine: Kad muškarci osvoje zlato u septembru, Sale će reći - Bravo, igrali ste kao žene!

Ispraćene su tiho, a vratile su se sa zlatom na grudima i epitetom heroine nacije. Taj 28. jun 2015. godine pamtiće se kao dan kada je srpska košarka dotakla nebo, a pobeda dama nad Francuskom u finalu Evropskog šampionata u Budimpešti naterala je i one koji nikad nisu pratili ženski sport da konačno obrate pažnju.
U razgovoru za MOZZART Sport prvi centar reprezentacije Jelena Milovanović i najmlađa članica šampionskog tima Kristina Topuzović objasnile su kako je ekipa uspela da prevaziđe sve očekivanja, atmosferi na terenu i van njega, ali i svojim košarkaškim počecima i stvarima koje nemaju veze sa njihovim omiljenim rekvizitom – narandžastom loptom.
“Kad budu naši muškarci osvojili zlato u septembru, Sale (Đorđević) će da im kaže bravo, igrali ste kao žene. To sad ljudima treba da bude kompliment. Naravno, mi mislimo da nismo igrale kao žene, već kao najjači muškarci. Doduše, kad se sve završilo, legla sam u krevet i rekla ako neko hoće da me digne jedino da me iznesete iz kreveta, nemam više snage”, rekla je Milovanovićeva nekoliko dana posle trijumfa u Budimpešti za koje će verovatno mnogi reći da je sportski događan godine ili makar najprijatnije iznenađenje.  

Jedna od srpskih košarkašica koja se oprobala i u ženskoj NBA ligi (WNBA) otkrila nam je i detalj o tome kako je ispraćena na EP.
“Pre EP, kum koji je penzioner mi je rekao: ’Hajde pridruži mi se, postani i ti penzionerka. Ja sam rekla kume, idem da uzmem peto mesto, to mi bio cilj. Samo da odem da se kvalifikujem za Rio, onda će sve biti lakše. Nije bilo dobro na početku, Marina nezadovoljna, mi pobeđujemo, ali nije to naša igra. Ona je bila uporna, a onda je došla Rusija koja nam je lupila takvu šamarčinu. Zapitale smo se, ali nas to nije posvadjalo niti zaustavilo, nego nas je skupilo, postale smo bliže”’, navela je ona.

Priznala je i da je bila ljuta na sebe zbog promašenog šuta za pobedu protiv Litvanije u poslednjem kolu četvrtfinalne faze.
“Celu noć nisam spavala, ali kad se spojile sve kockice, na kraju sam se zahvalila na neki način sebi, jer se ispostavilo da nam je nekako taj krug odgovorao. Protiv Turske smo znale da nas pobeda vodi bar na kvalifikacije u Rio. Izašle pred meč i rekle ili smo tu ili nismo. Svi koji su bili tamo posle meča rekli su posle toga da osvajamo zlato”, dodala je Milovanovićeva.

Kristini Topuzović ovo je bio debi u seniorskoj reprezentaciji na velikim takmičenjima. Nije mogla ni da zamislim lepši način da “oseti barut” na velikoj sceni.
“Teže je sedeti nego igrati. Baš se trudimo da im pružimo maksimalnu podršku. Sjajan je osećaj kad vidite da neko od njih na terenu da trojku ili napravi neki lep potez. Ne znam kako to da opišem, mnogo mi je drago. Imam od koga da učim”, kazala nam je 21-godišnja Šapčanka.

I već dan posle pobede u Budimpešti mnogo toga se promenilo, a ljudi su počeli da ih prepoznaju srpske košarkašice na ulici.
 “Bilo je zaustavljanja u prolazu, ljudi su nam aplaudirali i zahvaljivali nam na ovome što smo uradili. Stvarno je osećaj. Sve nam to znači, lepo je videti da neko toliko ceni naš trud. Videti da bilo ko plače od sreće, to je predivan osećaj. Krenule su i meni suze na balkonu, ali nekako sam se suzdržala”, kazala je Topuzovićeva.

Kad smo već kod suza, ni nešto iskusnija Jelena Milovanović, nije uspela da sakrije emocije po povratku u Beograd.
“Ja sam se rasplakala na balkonu… Devojke su me zadržale da se smirim, toliko sam držale u sebi, rasplakala sam se i u četvrtfinalu, jer tu su mi bili mama, tata i brat. U polufinalu i finalu sam se suzdržavala dok se nisam popela na balkon i osetila pravu stvar. To je san srpskog sportiste. Mi smo zemlja sporta. Ispunila su mi se tri sna - osvojila sam EP, otišla direktno na Olimpijske igre i popela se na balkon u Beogradu. Nemam više šta da poželim”, jasna je Kragujevčanka. 

MILOVANOVIĆEVA: VOLIM DA ŠUTNEM VIŠE NEGO 'LEBA DA JEDEM

Ipak, možda postoji jedna stvar, a to je da u Srbiji počne drugačije da se gleda na ženski sport.
“Potrudile smo se i pokazale da vredi posvetiti pažnju ženskoj košarci i celom ženskom sportu, jer ima puno talentovane dece u našoj zemlji. Ako se to ne isprati na pravi način, neće biti moguće da unapredimo ženski sport. Ja sam napustila Srbiju kad sam imala 18 godina, jer nemam osnova da ostanem ovde. Košarka je ono od čega živim i što drži mene i moju porodicu. Nažalost, morala sam da napustim zemlju, iako sam toliko vezana za Srbiju”, vraća se u nešto bolniju realnost Milovanovićeva.

Ipak, vreme je slavlja, a onda je ipak red da se vratimo na razloge i uzroke istorijskog uspeha.
“Ove godina je nikad bolja atmosfera, nije bilo neke sujete. Ni ja nisam igrala po 35 minuta, ali to je tim. Daješ timu iz svakog aspekta, u igri, na klupi, u navijanju. Ja stvarno volim loptu, volim da šutnem više nego ‘leba da jedem, ali u finalu stvarno kad jednom igraču ide, mi to forsiramo. Tu smo da se podržimo, da zatvaramo da im pomažemo da se razigraju. Marina je vođa, bila je stroga, bez osmeha na licu, sad je najsrećnije stvorenje u stručnom štabu”, uz osmeh objašnjava Milovanovićeva.

Za selektora Marinu Maljković dodaje i da je izuzetno stroga, ali da je to bio jedan od preduslova za dobar rezultat.
“Išli smo i u pozorište, i u crkvu, ali nije nam još delila knjige. Volim stroge trenere. Naravno, mogu sa trenerom posle treninga, na kafu ili ručak, ali ako nije u stanju da me kazni na treningu zbog nečeg lošeg što sam uradila, to ne smatram dobrim trenerom. Marina ima autoritet, nebitno o kome se radi, prema svakom isti odnos. To cenim kod Marine, ona je izuzetno je stroga, ali to je ono što je donelo rezultat”, objasnila je ona.

Obe su u mlađim kategorijama radile sa legendarnim trenerom Zoranom Kovačićem Čivijom o kojem imaju samo reči hvale, kao i za Dragana Vukovića.
“Čiki je zmaj, ne mogu nijednu lošu stvar da kažem o njemu, bio je trener, ali pre svega otac. Bili smo ona najgora deca, pubertet, treba se sa tim izboriti, devojčice kojima je svašta padalo na pamet, bio je pedagog, otac, trener. Čiki zauzima veliki deo mog detinjstva i košarkaškog razvoja”, istakla je Milovanovićeva.

TOPUZOVIĆEVA: OD MALENA VOLIM FUDBAL, A SADA NE MOGU BEZ TETOVAŽA

Za trenutak se vraćamo na najmlađu članicu srpskog tima. Sada će biografije srpskih košarkašica biti pod lupom, a zanimljiv detalj o Kristini je da je u detinjstvu najviše volela fudbal, a i danas ga prati kad stigne.
“Prva želja mi bio fudbal. Ništa drugo sem fudbala nije postojalo. Uvek je bilo vremena za fudbal… Ali negde kad sam bila šesti razred počela sam da se interesujem za košarku. Igrale smo neku prijateljsku utakmicu protiv Koraća i tada me primetio trener Đokica, tako da sam sa 16 godina prešla u Beograd. Moj tata se bavio fudbalom, ali zbog povrede kolena morao je da prekine… Zavolela sam od malih nogu da šutiram loptu, vremenom sam shvatila da više volim košarku. Omiljena ekipa mi je Real, a igrač Ronaldo… Ne samo zbog lepote, već zbog igračkih kvaliteta. Nešto ne volim Mesija, ali je odličan igrač”, rekla nam je, uz kez od uveta do uveta, namlađa članica ekipe evropskog šampiona čiji nadimak je Smajli.

Nije tajna ni da su joj pored košarke i fudbala, omiljene tetovaže, kao i motori.
“Obožavam vožnju, ali više od automobila volim motore. Moja mama nije za to, ali tata se slaže. Dvoumim se, a možda ću jednog dana uspeti da kupim motor i položim”, objasnila je ona.

Kada su u pitanju tetovaže, najmlađa evropska košarkaška šampionka ih ima tri.
“Volim tetovaže, imam već tri, a planiram još. Na kičmi mi piše: ‘Najveća vlast je vladati sobom,’ a onda kao nastavak odmah iznad cvet i sa leve strane na rebrima pet pravila za sreću. Sačekala sam da postanem punoletna. Za mene sve tri imaju posebno značenje. Polako ću da smislim nove. Sad bi ovo zlato moglo da mi da ideje. Ove tri sam radila u Šapcu. Boli, pogotovo kada rade po kostima, ali može da se izdrži.  Čak me je tatu majstor pohvalio da sam bolja od nekih muškaraca”, pohvalila se Kristina.

Jelena Milovanović takođe voli tu vrstu zabave, ali prema sopstvenom priznanju, još nije našla pravu ideju.
“Obožavam i ja, ali nemam nijednu, jer moja mama nije pristalica, stalno govori kako će da ti visi kad budeš baba. Nisam se jos usudila, nikako da nadjem šta. Puno ideja mi se mota po glavi, oduvek sam želela i planiram da je uradim: Moram da nađem nešto kvalitetno, da se posle ne pokajem”, kaže ona.

Dodaje da i dalje voli brzu vožnju iako je nedavno imala udes.
“U poslednje vreme, otkad sam nažalost imala udes, i ne vozim brzo. I dalje imam neki strah u kostima, ali to mi nekako diže adrenalin. Obožavam vožnju, mogu sad da sednem u auto i odem na kraj sveta”, rekla je Jelena. 

NEMA TE MEDALJE KOJA BI NATERALA MARINU DA ZAIGRA

Zahvaljujući raznim društvenim mrežama navijači u Srbiji, ali i širom sveta mogli su da vide i fotografije i snimke iz svlačionica, kao i neobičan ples uz pesmu Dancing Lasha Tumbai.
“Sara Krnjić je odgovorna za tu pesmu. Odjednom je došla i zapevala: Ziben, ziben. Imala je naravno i koreografiju, Nevena Jovanović se priključila, a onda polako, jedna po jedna… U finalu je svih 12 znalo tu koreografiju. Kristina je bila di džej celo prvenstvo, uvek nas je iznenađivala pesmama. Ipak, nema te medalje koja bi Marinu naterala da zaigra, dovoljno je što se smeje”, uz široki kez na licu rekla nam je Jelena.

Uspeh u Mađarskoj “zapalio” je i društvene mreže, pa sada košarkašice imaju pune ruke posla.
“Najviše koristim Instagram, večito sam tu da vidim šta ima novo, ko mi je lajkovao sliku…Tviter retko koristim. Profil na Fejsbuku sam ugasila, pa sad kad sam opet upalila stiže mi miliona zahteva za prijateljstva. Na Instagramu ne stignem ni da vidim ko me zapratio”, dodala je Kristina.

Iako važi za strogog trenera, Maljkovićeva nije zabranila svojim igračicama korišćenje modernih tehnologija… Ovaj put.
“Imali smo prošlo svetsko ili evropskom, nisam sigurna, kad je Marina rekla: ‘Nemojte da vam uzmem telefone’. Kad bi mi neko uzeo telefon, kao da si mi uzeo ceo život, pogotovo ako nisam u Srbiji. Tu mi je sve, mama, tata, porodica. Od društvenih mreža imam samo Instagram. Fejsbuka mi je preko glave. Ugasila sam i to i Tviter. Posle ovog zlata Instagram je poludeo, dobila sam skoro 1.000 novih pratilaca… Nadam se da će to dugo da traje”.

Da dodamo za kraj – i neka traje, jer su ove devojke zaslužile svu pažnju, pa da se posle Igara u Rio de Žaneiru opet vidimo na istom mestu, sa medaljom oko vrata. 

(FOTO: Branko Starčević)