Život po Željku Obradoviću: Malo spavam, ne volim gungulu i klimače glavom

Dolazimo do onoga što malo ko izvan Partizana može da zna... Kako izgleda prosečan dan Željka Obradovića?

"Mi treniramo u 11 ujutru. Dan ranije, obično uveče, kada je vreme da se legne, pripremim ceo trening za sutrašnji dan. Izaberem neke utakmice narednog protivnika da gledam, pogledam i neku našu utakmicu, nekada malo više nas gledam. Ja ne spavam mnogo. Navike su mi takve još iz igračkih dana. Znači, veče obično posvetim radu i analizi, popodnevni period iskoristim da se odmorim ili odspavam barem 45 minuta. Ustanem ujutru oko osam, dođem u salu ranije, odradi se trening, ako neko ostane malo duže, ali generalno se završi oko jedan. Potom pokušam da nađem slobodno vreme za neki ručak sa prijateljima, vratim se kući i Jovo nanovo".

NBA SAMO ZBOG JOKIĆA I BOGDANOVIĆA

I taj noćni period kada većina spava, Obradović koristi za košarku.

"Pratio sam ranije više NBA lige, iskreno, ranije mnogo više. Sada se trudim da ispratim Denver zbog Jokića i Atlantu zbog Bogdanovića. Na našim kanalima sada ima i koledž košarka, pa volim to da pogledam kada imam vremena".

Priča se nekako prirodno prenela na očigledne razlike NBA lige i evropske košarke.

"Interesantna je stvar ovaj sada sistem. Iz ugla Partizana kada se priča, za nas je pozitivan jer imamo veliki broj pretplatnih ulaznica. Ljudi su svesni da će videti svih 17 timova Evrolige, plus ABA lige. Pre toga je bilo po grupama pa može da se zalomi da ne vidite Real po tri godine. Ovaj sistem je najbolji jer igrate uvek protiv svih. Broj utakmica raste i u tom smislu jeste da ide ka NBA ligi, ali Evroligu vode ozbiljni i pametni ljudi i nemam dilemu da će uraditi ono što je najinteresantnije navijačima. Pogledajte samo arene širom Evrope – Žalgiris, Olimpijakos, Panatinaikos, Fenerbahče, Efes, svi imaju izuzetnu posetu. Za razliku od NBA lige, ovde je stvarno svaka utakmica veoma važna. Ne možeš da kažeš posle nekog poraza, da nije bilo bitno što smo izgubili. Moraš da izgaraš u svakom momentu do kraja".

To izgaranje se baš nekako posebno odnosi kada nosite crno-beli dres.

"Rekao sam kada smo ušli u lepu seriju pobeda da nemamo vremena da slavimo niti da patimo, ali dobro... Kao narod smo takvi. Pravimo euforiju, a kada gubimo, preterano smo tužni, ali između te dve stvari je život, morate da živite život. Treba da nastavimo da ga živimo. Kada nešto volite, a ja ovaj moj posao volim, svestan sam da gubim neke stvari u životu. Ja sam izuzetno društven, volim da se družim, to mi fali, ali jednostavno nemam vremena za to zbog posla, ali isto tako ja sam ovo izabrao i volim ovo svakog dana. Kada se to promeni, okrenuću se nekim drugim stvarima. Kada uđem u salu, ja sam srećan i zadovoljan".

Ko redovno dolazi u beogradsku Arenu posle utakmice, svestan je kakva se fešta napravi oko dvorane kada crno-beli pobede.

"Znate šta, ja posle utakmice... treba mi malo vremena da dođem sebi, najiskrenije. Ljudi se skupljaju posle utakmica ovde u ovom kafiću (pored male Arene), ja tu gungulu ne mogu da trpim. Ja tu kada dođem... ajde... U kancelariji ostanem poslednji... Treba mi vremena. Emocije su velike, ali ih držim pod kontrolom, meni je najbitnija ekipa, igrači. Da prenesem na njih sve što mogu, da im pomognem. Nekada to izgleda dobro, nekada ne. Ja pričam da ovaj posao iziskuje enormnu koncentraciju, meni je krivo... Primera radi Asvel. Utakmica koja je direktno izgubljena sa naše strane, to me pogađa. Kada je neko bolji, dobro... To je u redu.

KARIČIĆU STO PUTA KAŽEM „SEDI DOLEˮ

U svemu navedenom, veliki uticaj na Željka Obradovića ima njegov stručni štab u sastavu Vladimir Andorić, Hoze Marija Iskerdo, Predrag Zimonjić, Bogdan Karaičić i Aleksandar Matović.

O njima je govorio sa velikom emocijom, ne znajući da su sedeli sto iza Obradovića dok smo obavljali ovaj intervju.

"Moj stručni štab... Vlade Androić i ja smo kumovi i prijatelji. Igrali smo zajedno. Kada je on bio prvotimac, ja sam bio junior. On mi je bio primer. Sledio sam ga u svemu. To naše prijateljstvo i kumstvo je neraskidivo. Radili smo zajedno u Fenerbahčeu, on i Bata Zimonjić, takođe i Hoze Marija, koji je radio sa mnom još u Huventudu. Život je hteo da stalno budemo u kontaktu, jer imam kuću tamo, u Huventudu, svako leto smo provodili zajedno. Njih trojica pored mene su 11 godina. Ovde sam zatekao Acu Matovića za koga su imali samo reči hvale po znanju i po kulturi i njegovom neverovatnom ponašanju. Stigla je i preporuka za malog Bogdana Karaičića sa kojim sam razgovarao tri minuta. Bukvalno tri minuta. On je bio pomoćnik u reprezentaciji Igoru Kokoškovu. Sećam se, pozvao me je Igor da pita šta se dešava, da li Bogdan prelazi kod mene. Ja sam mu rekao da je sve u redu, jer meni je tri minuta dovoljno da vidim sa kim radim. On je došao tako u stručni štab. Imamo i mladog Pavla koji je sa nama. Sve je to deo tima i oni se fantastično ponašaju".

Objašnjava i kako zapravo izgleda njihova svakodnevna saradnja.

"Ja sam neko ko je tražio od pomoćnih trenera da budu otvoreni. Ne trebaju mi da mi klimaju glavom. Imali smo razgovore gde se oni ne slažu sa mnom ili ja sa njima. To je normalno. Ja nisam tvrdoglav čovek, saslušam sve, ali na kraju donosim odluku. Nisam bezgrešan, slušam ljude. Kada sam bio sa Dimitrisom i sa svim pomoćnicima, uvek sam im govorio da mi pričaju tokom utakmice. Ja reagujem kako reagujem, ali samo neka nastave da mi pričaju, sve ja to slušam. Sada, recimo, pogotovo mali Bogdan. Sto puta mu kažem tokom utakmice ’sedi dole, šta to pričaš’... Ali verujte, onda ja uradim baš ono što mi on kaže. Ja sam sa njima prezadovoljan i to je stručni štab koji ja želim".

OZBILJAN NOVAC U IGRI

Odlučujemo da vratimo nakratko Obradovića u prošlost, na period kada je donosio ključne profesionalne odluke, ispostaviće se i životne.

"Ma nikada nisam očekivao sve ovo što se izdešavalo. Znam ko je bio uz mene u toj odluci da pređem iz patika u odelo. To su tri čoveka. Dragan Kićanović po čijem predlogu sam i počeo, predsednik kluba pokojni Radojica Nikčević i moj dragi pokojni kum Milenko Savović sa kojim sam i počeo, on kao direktor, a ja kao trener. Bilo je tu raznih priča, kako ću ja to da izvedem. Iskreno, nisam razmišljao niti sanjao da bih mogao da budem ovde gde sam sada. To je nemoguće jer je bio veliki rizik. Bio sam tada pred ugovorima igračkim, nekim korektnim. Ja sam prelomio, verovao sam sebi, ako veruješ sebi, onda moraš da stojiš iz tih odluka.

Otkriva i kakve su finansije bile tih dana.

"Bila je i ta odluka 1984. kada sam prešao iz Borca u Partizan. Tada sam shvatio da me je košarka toliko okupirala da idem do kraja. Aha... Sada kada vratim film, ja sam trenirao tri puta dnevno. Mene su već bili stavili u prvi tim, iako sam radio sa kadetima i juniorima. Pre podne sa prvim timom, onda ostajem posle da treniram sa juniorima, po podne ponovo sa seniorima, a između toga sam igrao basket sa drugarima u kraju. Kada voliš nešto, onda je to od jutra do mraka. Naravno, u tom trenutku, voleći košarku, nisam mogao da znam da ću od toga da živim, prvo kao igrač. Imali smo neke stipendije u Čačku koje su bile bolje od one u Partizanu. U Čačku sam mogao da živim pristojno, a u Partizanu te prve godine je bila borba za život, ali sam računao da ima neki razlog da pređem u Partizan i da mi je to šansa. Naravno posle prve godine se promenilo, Kića je napravio neke dobre stvari za naš igrače. U tim uslovima igrajući košarku imali smo sredstava za jedan sasvim prosečan i normalan život. Naravno, vremena su se kasnije menjala, ali se vraćam na taj momenat kada postajem trener, tada sam prvi put imao neke ozbiljne ponude iz inostranstva za neki ozbiljniji novac koji nije bilo baš lako zanemariti. Verovatno su mi tada prijatelji najviše rekli: ’Alo, da li si ti normalan?’ Na kraju se desilo ovo što se desilo".

Koliko je bilo skeptika kada je postajao trener, toliko je bilo i iznenađenih kada se vratio u Partizan 2021. godine.

"Ne može da se poredi. Tada niko nije znao ko sam ja. Imao sam tu sreću da mi bivši saigrači veruju. Naravno dolazak Ace Nikolića da mi pomogne je bio od velikog značaja, a onda je 2021. bilo veliko iznenađenje za sve. Sećam se pitanja: 'Da li ti znaš gde se vraćaš?' Možda ja najiskrenije nisam znao gde se vraćam, ali kada nešto voliš i kada je nešto tvoje, onda je to – to. Generalno gledano, ovo je četvrta godina, mi već tri igramo Evroligu što nam je bio prvi i osnovni cilj. Sve ostalo je manje važno, ovo što doživljavamo je fenomen svoje vrste. Znam jer sam svestan koliko me ljudi zove širom Evrope.

Nastavlja u tom tonu...

"Utakmice Partizana prevazilaze sportski događaj. Navijači Partizana su pravi košarkaški, to je neverovatno. Fenomen koji je prerastao samu utakmicu. Njihova odanost je neverovatna. Ne znam ni koliko puta se zahvaljujem, ne mogu ni da izrazim tu zahvalnost rečima. Kako god da je bilo, uvek su bili tu i dali na podršku. Partizan je po tome sigurno broj jedan u Evropi. Podaci su takvi da smo imali više navijača od svih NBA timova, ali neke podatke nismo ni mogli da objavimo".

LJUDI BITNIJI OD KOŠARKAŠA

Obradović je imao tu privilegiju da radi u klubovima koji imaju veliki broj navijača, naravno ističu se Panatinaikos i Fenerbahče.

"Svaka sredina je specifična. Fenerbahčeovi navijači prave atmosferu. Fenerbahče je neverovatan, jer ima najveći broj navijača na svetu. Neki podatak je... Ne zna se baš tačno, ali imaju između 25 i 30.000.000. Grčka je takođe velika sa Panatinaikosom i Olimpijakosom, imate tu i klubove iz Soluna. Onda uporedite to sa Srbijom koja je na sedam miliona stanovnika, a ko zna da li smo i na toj brojci zbog svega što nam se dešava... Neka nam je Bog u pomoći. Ja sam želeo da se vratim ovde, adaptirao sam se na svaku sredinu i nisam imao problema nigde. Bile su drugačije kulture, ljudi, stičeš poznanstva, ali nešto je u meni kliknulo te godine i rekao sam sebi: ' Sada ili nikada'. Mogu da viđam drage ljude, da skočim do mog Čačka, ne koliko bih želeo, ali svakako mi je lakše sada".

Pored brojnih klubova, radio je sa najboljim igračima Evrolige u prethodne tri decenije, od Aleksandra Đorđevića, Predraga Danilovića, preko Dejana Bodiroge, Vasilisa Spanulisa, Šarunasa Jasikevičijusa...

"Presrećan sam što sam imao priliku da treniram ljude i igrače, kada se podvuče crta, najdraža mi je ljudskost. Skoro sa svima sam u kontaktu. Kada se vidimo, reakcije su takve kakve su. Imamo komunikaciju. Ovo je meni 30 i neka generacija igrača, najsrećniji sam što sam skoro sa svima ostao u odličnim odnosima. Svi znaju kakvi su oni bili košarkaši i kakav su kvalitet imali na terenu, meni sada više znači sa kakvim sam ljudima radio".

Sada neke nove generacije mogu da kažu da su radile pod Obradovićem. Kevin Panter, Zek Ledej, Aleksa Avramović, sada Karlik Džons, Sterling Braun...

"Identifikovati se sa nekim klubom, to je najvažnije. Gde god sam radio tako sam postupao, a posebno kada je Partizan u pitanju. Gledajte, kada sam otišao u Huventud posle Partizana, mislio sam da ću tamo ostati do kraja života, a ostao sam samo jednu godinu. Onda sam otišao u Real znajući ko je i šta je Real i koliko će biti izazovno, ostao sam tri godine. Potom je bio Trevizo, fenomenalno, jedan od najorganizovanijih klubova u to vreme. Imao sam ugovor na tri godine, s tim da je treća godina bila moja opcija. Oni su tada hteli da podmlade tim i ja sam rekao: ’Nema problema, ali gde sam ja posle toga?’ Nisu znali kako će izgledati budućnost... Šta to znači? Ja moram da radim sa igračima ne znajući da li ću biti tu, našli smo zajednički jezik da odem u Panatinanikos koji pre mene nije imao trenera koji je ostao duže od dve godine. Bio sam svestan toga, svestan rizika, ali sam krenuo sa razmišljanjem... Izdržaću koliko izdržim i na kraju sam ostao 13 godina. Slično sam razmišljao kada sam otišao u Fenerbahče i ostao sam sedam godina. Zato kažem, uvek sam pokušao da se identifikujem sa klubom i srećan sam zbog klubova u kojima sa radio. Uvek sam osetio ljubav, posebno u Panatinaikosu i Fenerbahčeu, ali ovo ovde što doživljavam je nešto neverovatno. Nemate sada mnogo igrača koji ostaju u jednom klubu na duže staze, to su sve individualne odluke. Biraš šta ti je prioritet u životu".

Partizan u svojim redovima ima jednog izuzetno mladog i talentovanog igrača – Mitra Bošnjakovića.

"Eto Mitar... rekao sam koliko tom detetu verujem, stalno razgovaram sa njim. Ne očekujem od njega čuda, ali očekujem da bude posvećen i da se razvija, a to znači individualni trening. Koliko god je teško i naporno, mora da nađe vreme za individualni trening. Nema kluba u Evropi koji daje deci minute, ozbiljne minute, ali individualni trening te uvek izdvaja od konkurencije".

MITOLOGIJA ČAČKA

Današnji klinci retko kada odmeravaju snage na basketu, na igralištima, nešto što je obeležilo detinjstvo Željka Obradovića koji je odrastao na legendarnom Želovom u Čačku, igralište koje je kompanija Mozzart rekonstruisala.

"To je nešto što je ušlo u istoriju u mit Čačka. Ja i dan-danas kada odem u Čačak odem na Želovo jer znam da ću nekoga da sretnem. Želovo nije više ono što je nekada bilo. Nekada su prvoligaški igrači subotom završavali utakmice u klubovima, a nedeljom igrali basket. Ako izgubiš, čekaš po dva sata. Svega i svačega je tu bilo, ali predivno je bilo videti kako 2.000 ljudi gledaju basket. Sada je to nemoguće. U kraju gde sam odrastao, renovirao sam taj teren iako to ne volim da pričam, snimalo se nešto o meni... Otišli smo do tog terena, mene je bilo sramota... Bilo je toliko hartije, smeća. Prišao sam tim momcima i pitao ih da li ih je malo sramota da vam ovo ovako izgleda, evo ajde i ja ću da vam pomognem. Izgubilo se to. Kada odem tamo, jer mi je to pored kuće maltene, stoji prazno... To u moje vreme nije moglo da se dogodi. Vremena se menjaju, interesovanja su drugačija".

Mnogo je ljudi koji su obeležili Obradovićev košarkaški život, a jedan od njih je pokojni Aleksandar Stefanović koji je uočio mladog Žoca još dok je bio klinac u Čačku.

"Sada pričati o profesoru i koliko je dubok trag ostavio u čačanskoj košarci i u vaspitanju mladih ljudi... Ne samo što je bio trener, bio je profesor, plejada igrača je prošla kod njega, uvek je bio tu za ljude kojima je bio potreban. Sa samo 16 godina sam krenuo na pripreme Borca i on je bio tu. Pričamo o legendi grada Čačka. Viđao sam ga, imali smo mesta gde smo se nalazili, bio je vitalan do zadnjeg dana. Bio je posvećen sportu do poslednjeg momenta, sjajan primer svima. On je drugo bio i novinar, dopisnik Sporta. Obaveštavao je javnost o svemu što se događalo u Čačku. Naravno to su bila druga vremena, nije kao sada da je sve dostupno na jedan klik istog momenta. Tada je novinarstvo bilo drugačije. Sada vest traje pet minuta, dobra ili loša – toliko traje".

Za kraj našeg razgovora osvrnuo se na sam početak... Kako je njegova košarkaška putanja krenula.

"To je bilo u školi, bio je to moj pokojni profesor Aco Janjić. U školi je napravljena košarkaška sekcija i sećam se da su u tom trenutku postojale razne sekcije, kao hor, gde je nekoliko nas pokušavalo da falšira, nismo ni imali talenat za pevanje, pa smo morali da odemo da treniramo košarku. Na sreću, Aca Janjić shvatio je da ja mnogo volim da igram, pa smo trenirali, a onda mi je moj razredni starešina Boro Krivokapić u jednom trenutku zabranio da treniram, zbog nekih loših ocena koje sam imao. Ja sam našao rešenje, tako što sam sa Acom Janjićem igrao stoni tenis po ceo dan. Onda mu je on i rekao da me pusti da treniram pa će videti da ću popraviti ocene, tako je i bilo. Kad ima čovek motivaciju, sve je moguće. To su bili prvi trenuci i veoma ih se rado sećam, jer je to tad bilo presudno da zavolim košarku i počnem da je igram. Nisam razmišljao o tome da će mi to postati profesija i da će mi promeniti ceo život", završava Obradović i odlazi na još jedan trening sa ekipom Partizan Mozzart Beta.