INTERVJU – Ana Dabović: Za Srbiju sam tu dok god budem igrala, da pokažem mlađima put ka uspehu

Osmeh od uva do uva, emocije pojačane na maksimum, želja velika kao kuća. Da li imala glavnu ulogu ili neku manju minutažu – svejedno. Ana Dabović (32) je uvek spremna da za Srbiju da sve. Tako je uvek bilo, tako će i biti dok god bude igrala košarku.

Iza nje je jedna izazovna godina, tokom koje je doživela mnogo lepih trenutaka, ali i onih manje lepih. Kad sve utiske sumira pamtiće je po osvajanju evropskog zlata u Valensiji i veridbi sa vaterpolistom Ilijom Musturom.

Upisala je još jedno učešće na Olimpijskim igrama, a onda se vratila u Francusku gde brani boje Monpeljea. Prvi deo sezone je propustila, baš kao i reprezentativno okupljanje na startu novih kvalifikacija, ali se nada da će uskoro ponovo biti na terenu u prepoznatljivom elementu.

„Nisam povređena, niti sam bila, imala sam nekih problema koji nisu vezani za košarku, pa sam zato odsustvovala. Uredno treniram, pred Novu godinu sam radila i sa tatom u sali. Osećam se sve bolje i drago mi je zbog toga. Kad se sve sklopi fizički, psihički i emotivno – moći ću ponovo da uživam na terenu i da pružam dobre partije. Jedva čekam“, ispričala je Ana Dabović na početku prazničnog razgovora za Mozzart Sport.

MN Press

Ako izuzme te probleme, srpska košarkašica kaže da joj je u Francuskoj sve potaman. U istom klubu je igrala tokom sezone 2018-2019, pa se ponovo vratila 2020. godine.

„Ovde sam pronašla sve. Imam ono što sam oduvek želela i nikad nisam bila srećnija. Spojilo se i košarkaški i životno, živim sa verenikom, u dobrom sam timu... Prvenstvo je jako, zemlja je stabilna, živim na moru. Budim se s pogledom na plažu. Zaista ništa ne bih menjala. Tokom nekih ranijih godina nije uspevalo sve da se poklopi, ali sada uživam potpuno“.

Ani je veoma bitno što je ispunjena van terena, jer smatra da je to podjednako bitan životni segment.

„Mnogo je teško kada ste sportiskinja i posle treninga ili utakmice – nebitno da li je u pitanju pobeda ili poraz – dođete u prazan stan. Meni je sve bolje otkad sam sa Ilijom. Pobede su lepše, a porazi lakši. Naš posao je takav da ne znamo gde ćemo igrati naredne sezone, mnogo je selidbi, treninga, utakmica, putovanja... Sve je nestabilno i onda je u svemu tome teško i da se upozna partner, a kamoli da se napravi prava veza sa njim. Ko god to uspe, ja mu se divim“.

MN Press

Sportski par se u Monpeljeu oseća kao domaći... Ilija za taj klub igra još od 2012. godine.

„Mnogo smo se potrudili da bi sve uspelo. Ja sam došla u Monpelje da igram, jer ako partneri nisu ispunjeni, teško da će biti zadovoljni na poslu. Mislim mogu svakako da dođu do rezultata, ali sigurno da su srećniji kada imaju mir i sreću van terena. Ja sam trenutno stvarno stabilna i mirna, imam sve što mi je nedostajalo ranije. Još samo košarkaški neke stvari da se nameste i biće to kompletno dobro“.

INTERVJU - Predrag Danilović: Evroligaši u reprezentacijama prva tema posle Đordijevog odlaska

Dabovićeva će u 2022. godini oduvati 33 svećice na torti. Iako je u zrelom igračkom dobu, kaže da i dalje ne razmišlja o kraju karijere.

„Kad pogledam iskustva nekih saigračica, onda zaključim da sam dovoljno pametna da ne pričam o tome koliko sebe još vidim u profesionalnom sportu“, uz osmeh konstatuje Ana. „Ima nekih devojaka koje se već deset godina opraštaju, ima onih koje su rekle da će igrati do 35. godine, pa stale mnogo ranije... Ne znamo šta nam život donosi. Neke stvari bih još volela u košarci da ostvarim, ne mislim na osvajanje nečega posebno, već na lična zadovoljstva. Kad to budem uspela, onda ćemo videti šta dalje. Mogu da kažem da kad završim sa igračkom pričom, ne vidim sebe u košarci. Volela bih da vodim miran, porodičan život u Herceg Novom, gradu iz kog smo Ilija i ja. Tačnije u Đenovićima“.

Iako nije bila na okupljanju podmlađene reprezentacije, nema nikakvu dilemu o nastavku staža u dresu Srbije.

„Dok god budem igrala košarku, biću tu za Srbiju. Igranje u reprezentacije je nešto što je obeležilo moju karijeru i jasno se vidi da se ja tu dajem maksimalno i potpuno uživam. Da li sedim, gledam ili igram – nebitno. Uvek sam tu da donesem ono što mogu i da pomognem da se uspesi nastave. Kad god sam spremna i zdrava, sa uživanjem ću se odazvati. Mislim da bi mladim devojkama značilo da uz mene nauče neke stvari. S obzirom na to da su se Sonja i Jelena oprostile, smatrala sam da nije fer da se u isto vreme povučem i ja. Ko bi onda pokazao mlađima put ka uspehu. Dobro je što je Marina postepeno uključivala mlađe devojke, bile su na okupljanjima, neke su išle i na prvenstva. Mogle su da vide kako sve funkcioniše. Ali, bez obzira na to mislim da je potreban neko da ih vodi bar za početak... Ja sam spremna. Ako budem zdrava, sa zadovoljstvom ću igrati. Svesna sam sa druge strane da će doći vreme i kada će one potpuno sve preuzeti, tada ću se povući i pustiti ih da nastave niz dobrih rezultata, koji smo mi započele“.

INTERVJU – Stefan Jović: Reprezentacija, moja bolna rana...

Zauvek će ostati upamćena kao MVP Evropskog prvenstva 2015. godine – prvog na kome je Srbija osvojila zlato. Na poslednjim takmičenjima je nekada imala i skromniju minutažu, ali to je nije demotivisalo da kad izađe na teren vrlo brzo pokaže koliko znači ovom timu.

„U kakvoj god sam situaciji, kod mene se ne menja mišljenje da je reprezentacija nešto posebno. Svake godine sam presrećna što sam deo nacionalnog tima, što mogu da pomognem energijom, iskustvom, znanjem. Posebno je lepo kada se osvaja. Bila sam tu od prvog dana, dobro se sećam igranja kvalifikacija... Sad sam doživela peto evropsko prvenstvo za redom. Osvojili smo tri medalje, od toga dve zlatne na kontinentalnoj smotri. Učestvovali smo dva puta uzastopno na Olimpijskim igrama... Svaka devojka koja je tu za mene je posebna, da li je došla na početku ili naknadno nema veze. Godinama smo zajedno, pravile smo uspehe, kad se sretnemo volim da se ispričamo i da se prisetimo svih tih posebnih trenutaka. Napravile smo mnogo toga, nije bilo lako, ali je prelepo i značajno za našu Srbiju i košarku uopšte“.

MN Press

U Riju 2016. godine četa Marine Maljković je došla do bronzane medalje, a u Tokiju je isto odličje izmaklo za dlaku. Pre toga se srpska ekspedicija popela na krov Evrope, tako da četvrto mesto na Igrama nije moglo da se podvede pod neuspeh. To takmičenje bilo je oproštajno za Sonju Vasić i Jelenu Bruks, pa je posle utakmice sa Francuskom za treće mesto krenula reka suza.

„Nas tri smo zajedno igrale pre 15 godina na Tenerifima na Evropskom prvenstvu do 16 godina, a onda smo na kraju zaokružile priču sa EP i OI prošle godine. Baš zbog njih sam sve to u Japanu veoma emotivno doživela...Ostaje žal za medaljom, ali kakvo smo leto imali, mislim da nema razloga da ne budem prezadovoljna. Uživala sam što sam ponovo na OI, što smo osvojile EP... Volela bih da smo imale snage za bronzu, ali svakako je lepo što smo igrale polufinale. Teško mi je bilo zbog Sonjinog i Jeleninog oproštaja, razmišljala sam kako će biti kada sledeći put dođem u reprezentaciju, a one ne budu tu. Tokom karijere sam igrala i u WNBA, osvojila sam tamo i prsten, imala razne vrhunske saigračice, ali uvek volim da istaknem da su Sonja i Jelena igrači sa kojima sam ostvarila najveće uspehe i da sam najsrećnija što sam imala priliku da igram sa njima“.

Jedna specijalna generacija je u Tokiju otplesala poslednji ples.

„Mi smo uvek uz pesmu izlazile na teren, završavale utakmice, radovale se. Po tome treba ljudi da nas pamte, kao i po ludačkoj energiji. I kad smo pobeđivale i kad smo gubile, i kad nas je bolelo i kad smo imale privatnih problema – izlazile smo na parket i davale sve što možemo. Mislim da i kad su se dešavali porazi, ljudi nisu mogli da nam zamere jer se nikad nismo predavale. Francuska nas je za bronzu na Olimpijskim igrama dobila jer je bila bolja, spremnija, a ne zato što se mi nismo borile“.

Nedavno je spuštena zavesa na prethodnu godinu, već se razmišlja o svemu što dolazi u 2022. Samo malo je vremena bilo za predah...

„Kad pomislim na praznike prvo što mi se javlja jeste da odem u Herceg Novi i u Beograd da vidim moje najbliže. Što bi tata rekao: ’Nama je Nova Godina kada Ana dođe, nema veze da li je novembar ili februar’. Krajem decembra smo Ilija i ja dobili slobodno pa smo išli u Herceg Novi da provedemo vreme sa njegovima i mojima. Mama je spremala jedan dan raštan, drugi dan njegova baka Milena pasulj... Uživali smo u domaćoj hrani, obilazili neka nova mesta koja su se otvorila, išli malo po restoranima. Nije bilo mnogo vremena, jer je trening bio zakazan i za 31. decembar i 1.januar. Ali, svakako kad se setim i praznika iz mlađih dana, isto smo Milica i ja bile vezane za košarku. Dočekivale smo NG na terenu. Za mene je bitno da sam sa voljenim ljudima, da Ilija i ja sada stvaramo našu bajku. Prethodne godine smo bili u Barseloni, sad smo hteli u Ženevu da idemo, ali zbog treninga nismo mogli. Najvažnije nam je ipak da smo bili zajedno“.

MN Press

Kad je 2021. godina u pitanju pamtiće lepe trenutke...

„Veridba je nešto najlepše što mi se desilo u životu, veoma sam ponosna na odnos i vezu koju imam sa Ilijom. U prethodnoj godini je bilo i lepih i teških trenutaka, a ja se trudim da ove lepe proživim i uživam u njima, a iz ovih drugih da izvučem neke životne lekcije i naučim. U 2022. bih svima poželela zdravlje i ljubav, jer bez toga život nema smisao. Pare jesu neophodne, ali one ne mogu da kupe neke najvažnije stvari. Svima koji nemaju ljubav želim im da je pronađu i budu srećni, onda sve dođe na svoje. Provodite vreme sa bliskim ljudima što više... Sebi konkretno želim nešto što ne mogu da izgovorim na glas. Neka veza sa Ilijom bude ovakakva kakva jeste i biću srećna“, zaključila je Ana Dabović na kraju prazničnog intervjua.

PIŠE: Miljana ROGAČ