Pešić za Mozzart Sport po prijemu u Kuću slavnih: Košarka nije samo deo, već i smisao mog života

Ekskluzivna vest Mozzart Sporta o ulasku Svetislava Pešića u Kuću slavnih dobila je ubrzo zvaničnu potvrdu. Tačno u 14 časova po srednjoevropskom vremenu FIBA je objavila imena klase 2020. godine koja će dobiti najveću čast gde je Pešićevo ime, čast svima, ipak daleko najveće.

Upravo zato kontaktirali smo našeg proslavljenog trenerskog asa i zamolili ga da nam kaže kakav je osećaj stati rame uz rame s gigantima srpske, jugoslovenske, evropske i svetske košarke kakvi su Radivoj Korać (klasa 2007), Dražen Dalipagić (2007), Dragan Kićanović (2010), Vlade Divac (2010), Zoran Slavnić (2013), Ranko Žeravica (2007), Dušan Ivković (2017) i Borislav Stanković (2007)?

“Sinoć su me zvali iz FIBA da me o tome obaveste“, otkriva Pešić na početku razgovora za Mozzart Sport i nastavlja:

“Drago mi je da su se setili, da su napravili predlog i da su me primili. Zahvalan sam na velikom priznanju. Kada si toliko dugo u sportu, dobijaš razna priznanja, osvajaš titule, gubiš titule... Sreća je da smo mnogo više pobeđivali, nego gubili. Važni su rezultati, ali vidim da i ti ljudi koji su odluku doneli shvataju da košarka nije samo deo mog života, već je i smisao mog života. Košarka mi je zaista mnogo dala, ali zato se toliko trudim da joj isto tako svakim danom i vratim. Pre svega kroz ljubav koju i danas imam prema košarci“.

Svetislav Pešić u Kući slavnih

Tokom dosadašnje karijere Svetislav Pešić osvojio je preko 20 klupskih i individualnih priznanja, plus još pet zlatnih medalja kao selektor, počev od kadetskih pa sve do seniorskog pogona one velike Jugoslavije, zatim i SRJ, kao i Nemačke. Karijera vredna divljenja... Zato tako uspešnog čoveka treba pitati – koja je tajna uspeha?

“Kada me pitaju ljudi šta stoji iza svih mojih uspeha u životu, samo im kažem jednu stvar. Reći ću i vama, jedan sam od retkih koji toliko dugo opstaju na košarkaškoj sceni. Skoro 40 godina sam samo trener, plus sam bio i igrač dugo vremena. Održavaju me ogromna posvećenost i ljubav prema košarci“.

Odakle potiče tolika ljubav prema košarci?

“Imao sam nekoliko zaista velikih uzora, koji su bili moji treneri. Od mog prvog trenera u Pirotu Mićića, preko mog dragog Branislava Rajačića, koji mi je bio trener u Partizanu, a kasnije postao moj pomoćnik u onoj čuvenoj generaciji iz Bormija. Pa Ranko Žeravica, Boša Tanjević... To su ipak bili treneri“, kaže nam Pešić i zatim povlači paralelu između nekih prošlih i današnjih vremena u košarci:

“Gledam kako košarka danas funkcioniše. Igrač u roku od godinu dana promeni četiri trenera. Za svojih 15 godina igračke karijere imao sam ukupno četiri trenera. Oni su uvek bili moji uzori, od njih sam mnogo naučio. Sada se trudim da u svoje slobodno vreme podelim nakupljeno znanje sa trenerima u celom svetu“.

BORMIO, INDIJANAPOLIS, PA SVE OSTALO

Slavlje u Indijanapolisu 2002. (©MN Press)

Na pitanje koji uspeh ili momenat iz dosadašnje rada najviše pamti, neponovljivi Kari je na prvom mestu izdvojio Svetsko prvenstvo za igrače do 19 godina u Bormiju 1987. Zlatna generacija koju su činili Zoran Kalpić, Luka Pavićević, Nebojša Ilić, Toni Kukoč, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Aleksandar Đorđević, Samir Avdić, Vlade Divac, Radenko Dobraš, Dino Rađa i Slaviša Koprivica je, prema Pešićevom svedočenju, jedinstvena i neponovljiva.

“Bormio je nešto što je nezaboravno. Cela ta generacija i ja zajedno s njima smo se tada stvarali. Tada sam bio mlad trener, to iskustvo od četiri godine, od kadetskog prvenstva Evrope, preko juniorskog, pa do Svetskog prvenstva, to je nezamenjivo. To je kontinuitet, pomagao sam da se stvori jedinstvena generacija kakva se u svetskoj košarci ni danas nije pojavila. Sa tom generacijom sam rastao kao trener i ostavilo je neizbrisiv trag u mojoj karijeri“.

19.00: (3,50) Crvena zvezda (16,0) Olimpija Milano (1,35)

Ipak, još je trenutaka koje ne želi nikada da zaboravi...

“Pre svega osvajanje Mundobasketa u Indijanapolisu, mestu gde je košarka rođena, sa fantastičnom generacijom, to je nezaboravno. Naravno, mogu da kažem da mi je jako drag i uspeh s Nemcima (šampion Evrope 1993. pr. au) jer sam imao kontinuitet. To je jako važan detalj za mene i uvek sam tražio kontinuitet kroz rad. U Nemačku sam došao 1987. godine, još kao mlad trener, sa rezultatima iza sebe, a Nemci su mi dali šansu zbog koje sam zahvalan. Osvojili smo Evrobasket, što je nezapamćen uspeh za ono vreme. Posle toga vreme u Barseloni mogu da izdvojim, ali Bormio i Indijanapolis su na prvom mestu i razlikuje se od svega ostalog što sam postigao kao trener“.

Tokom prebogate trenerske karijere Svetislav Pešić je uticao na razvoj asova poput Divca, Rađe, Kukoča, Đorđevića, Alibegovića, te Saše Obradovića, Milana Gurovića, Peđe Stojakovića, Miloša Vujanića, Dejana Bodiroge, Marka Gasola, Nemanje Bjelice... S takvim rezimeom malo ko može da se pohvali.

“Svi ti igrači koji su prošli kroz moju, a i ja kroz njihovu karijeru, teško da može da se ponovi. Jer, trenirao sam sve što postoji na ovom svetu. Amerikance, Australijance, Šveđane, Špance, Nemce, debele, mršave, s velikom glavom, kratkim nogama... Sve“, s osmehom će novi član Kuće slavnih i otkriva nam:

“Čak sam trenirao sve u svojoj porodici. Moju ćerku Ivanu, sina Marka, moja žena je bila košarkašica, 1970. godine bila je šampion Jugoslavije sa Mladom Bosnom i stalno nas zafrkava kako je ona u kuću donela prvu titulu. I to je apsolutno tačno. Trenirao sam i svog zeta (Jan Jagla pr. au), sada radim i sa unukom Lukom. Nema šta nisam trenirao, a i dalje radim“.

NE ZNAM ŠTA ĆU DA RADIM DALJE, TRENUTNO PIŠEM KNJIGU

Svetislav Pešić (©MN Press)

S obzirom da trenutno nemate angažman, da li možda ima naznaka da ćete se vratiti u posao?

“Pravo da vam kažem, kad pomislim: ’Hajde, dosta je bilo, pusti mlađe da rade’, odmah dođe neka ponuda ili pitanje. Ne znam šta da vam kažem. Uvek se trudim da imam neku odluku, a tu baš nisam siguran šta želim. Znam da želim da virus korona koja nas je sve poremetila prođe što pre. Ne znam još šta želim da radim. Ali, mogu da vam kažem da sada pišem knjigu“.

Da li je u pitanju vaša biografija ili nešto drugo?

“Radi se o projektu koji traje već nekoliko godina. Taman kada sam počeo da pišem knjigu dobio sam poziv iz Barselone, pa sam otišao tamo i pisanje je stavljeno na pauzu. Sada pokušavam da knjigu završim do kraja ove košarkaške sezone. Nije klasična biografija, ali biće deo svih anegdota koje sam proživeo kroz karijeru kao trener. Sve te periode i etape ću da obradim“, zastao je na trenutak Pešić i zatim nastavio:

“To je prvi deo knjige. Drugi deo je moja košarkaška filozofija. Želim da podelim moje znanje i iskustvo sa trenerima iz celog sveta. Ali, prvo sa našima. Knjiga će se prvo štampati na srpskom jeziku, a onda na nemačkom, španskom i engleskom. Taj deo će biti više posvećen isključivo košarci, mojoj filozofiji koja se gradila godinama i sve ono što vodi trenera do uspeha kroz godine, kako se gradi liderski karakter, motivacija... Ono što ljude danas najviše zanima. Obradiću i košarku iz aspekta napada, pripreme, potrage za talentima. Pokušaću da objasnim i koja je razlika između toga da si trener klubova i reprezentacije, kako se treniraju mladi igrači, koja je metodika rada“.

Nismo hteli da prekidamo sagovornika, već je produžio misao...

“Želim i da objasnim ljudima, pa čak i onima ovde koji pokušavaju da ospore postojanje jugoslovenske škole košarke, da ona ipak postoji. Postoji jedinstvena, u svetu priznata različita selekcija mlađih igrača i jedinstvena metodika rada sa njima. Neću ništa da dokazujem, ali hoću to da istaknem“, završava javljanje iz Minhena Svetislav Pešić.