PRELAZZI: Nisam ja nacionalista, ali...

To je oprobana fora, oprobana i ružna: svako ko izgovori rečenicu čiji je nastavak "... ali", verovatno samo loše maskira da je upravo ono što negira.

Čim moraš da se pravdaš, da okolišaš, da relativizuješ, nešto tu nije kako treba.

"Slažem se ja da svi treba da imaju ista prava, ali...", "Ne mrzim ja nikoga, ali...", "U redu je buniti se se, ali...", i tome slično.

Pa, neka bude da sam prekonoći upao u to društvo. Samo što nemam nameru da se pravdam.

Niko me u mom odraslom životu nije, sigurno ne u lice, a verovatno ni iza leđa, nazvao nacionalistom.

Od onih sam što smatraju da izbeglice s neveselijih podneblja nego što je naše treba dočekati raširenih ruku, jer ako neko zna šta je muka, to je ovaj naš, izudarani, izbeglički narod.

Moja prva ljubav, ona kojoj sam dao najlepše dečačke i mladalačke godine, ona zbog koje me i dalje nešto lecne, čak i kad igra u Novom Sadu ili Surdulici, a kamoli kada se otisne preko granice, ta moja prva ljubav najviše mi se dopadala onda kada su njenu slavu pronosili i Crnogorci, Makedonci, Hrvati, Bosanci, Bošnjaci, Slovenci... Tad je, uostalom, bila i najbolja. Onako, na svetu.

Mogu danas navijam, mirne duše, i za engleski klub i za američkofudbalski klub i za boćarski klub sa juga Italije, pa šta; i da se jednako prijatno osećam i u Lisabonu i u Moskvi i u Zagrebu i u Tirani (lepa je, probajte).

Nisam, dakle, nacionalista.

Ali...

Ali košarka je nešto drugo.

Šampioni sveta iz Indijanapolisa 2002. (©MN Press)

Tu sam ljubomoran. Tu sam posesivan. Tu sam trojka Đorđevića Hrvatima i ona vrela atinska noć i Sabonis u obruču. Tu sam Gurović i podignuta tri prsta. Tu sam Istanbul i Indijanapolis i Stari dvor i automobilske sirene u dva ujutru.

Košarka je nešto naše, i neka ne zamere oni što se osećaju isključeno zbog tog "naše", ili neka zamere, šta ćemo im; nešto zbog čega budemo malo nacionalisti, a malo bogme i rasisti, kad kažemo ono "najbolji beli tim svih vremena".

Košarka je san da će ti momci, potekli sa nekog tamo Balkana, pa visoki malo zbog planina malo zbog košarke, momci koji su krali fore od najsnažnijih i bili – sa četvoricom velikih profesora – najbolji učenici, i svega deceniju-dve pošto je prva lopta dotapkala do Tašmajdana postali evropski, pa svetski prvaci, da će ti momci jednog dana srušiti "Dream Team" u bilo kojoj njegovoj, u svakoj njegovoj verziji.

Košarka su čačanski šutevi i valjevske podvale. Somborske karuce u Denveru i novobeogradska meka ruka u Atlanti. Ono "Generale, pa ni mi ne znamo šta ćemo da igramo". Lopta koja odzvanja između blokova probijajući svaki kućni red, a da to ne smeta čak ni snajper-babama. Stari teren na kojem smo odrasli i novi, renovirani teren na kojem će odrastati naša deca.

U redu je stranac, govori taj košarkaški nacionalista u meni i uopšte se ne svađam s njim, ali samo ako nije baš stranac, ako ima srpski, balkanski, jugoslovenski gen.

Da je mangup kao Moka. Da zna da jeste smak sveta kad ne odemo na Olimpijske igre, i da jeste smak sveta kada nas napuni neki tamo Prepelič u finalu Evropskog prvenstva. Da je odrastao uz Kiću i Praju, uz Divca i Kukoča, čak i ako su im samo o njima pričali. Da ume da naizust izdeklamuje tim sa Mundobasketa 1998. Da kad neko čak i usput kaže "kapiten", njemu u glavi bude Žarko Paspalj; kad neko kaže Trener, da to mora biti Duda Ivković. Da bude Vladimir Štimac ispred televizora i Vasa Micić u televizoru. I Žoc na tajmautu.

Da je patetičan, evo baš ovako, pa i neka je.

Američka štampa 2002. (©MN Press)

Nisam nacionalista, ali znam šta važi za nacionaliste: da su nekad previše zadrti, pa da idu u korist svoje štete i štete svog naroda. Da ne vide kako se svet menja, da su došla neka nova vremena, na koja ćemo morati da se naviknemo.

U tom novom svetu, sve je "quid pro quo", svi su legli na rudu pa što ne bi i vi Srbi, šta glumite ono galsko selo, umišljajući da i dalje imate čarobni napitak zbog kojeg vam prolazi "bez koske" kroz obruč i zbog kojeg maštate o svakom zlatu čak i ako ste daleko od njega.

Da li biste stvarno, kaže taj racionalni čovek i košarkaški antinacionalista, radije ostali bez novih Olimpijskih igara i potencijalne medalje nego usvojili nekog Amera, Rusa ili Grka, svejedno? I zar nemamo sasvim dobro iskustvo u istom tom sportu, samo u ženskoj reprezentaciji? I sasvim loše iskustvo sa ljudima koji po pasošu imaju pravo da igraju za nacionalni tim, ali gledaju previše često kako da to pravo – koje mi jadni basket-nacionalisti shvatamo kao dužnost, obavezu i čast – izbegnu?

Naučićemo ga himnu, ako ti to smeta, nastavlja ovaj da nas ubeđuje...

Džabe, druže, nije do toga. Nije ni do onih koji mogu, a neće.

I njima ćemo da oprostimo, bez brige.

Do osećaja je, onog neuhvatljivog kao ljubav prema košarci, kao Teovo dodavanje iza leđa, kao akcija koju nacrtaju najveći stručnjaci s ovih prostora – a aktuelni selektor je jedan od njih – koji su i najveći stručnjaci sa svih prostora.

Kao nešto naše.

Bez "... ali".