Znate l' priču o Vasi MVP?
Vreme čitanja: 6min | sre. 26.05.21. | 16:58
Kako korak unazad ne mora nužno da bude loša stvar
Poznata je Priča o Vasi Ladačkom, čuvena pesma Đorđa Balaševića, a od danas se može reći da će biti i ostati ubuduće čuvena i Priča o drugom, boljem Vasi, MVP-ju Evrolige. Priča o tome da korak unazad u karijeri ne mora nužno da bude loša stvar. Inspiracija za mnoge, posebno mlade košarkaše. Možda Vasina priča može da uđe u udžbenike u temi: čelična istrajnost.
Kada su vremena bila najmračnija, Micić je verovao. Nije posrnuo. A bilo je prilično nezgodno.
Izabrane vesti
Lako je sada govoriti o najboljem igraču Evrolige, o momku koji je potpuno sazreo da može da nosi na svojim plećima Anadolu Efes, jednog od favorita da se popne na krov Evrope. O Vasi vrhunskom trojkašu, igraču koji na savršen način raspoređuje šuteve na utakmici. O plejmejkeru i beku po potrebi, nekome ko zna i da pogodi, ali i asistira. O nekome ko je zvanično MVP Evrolige što samo o sebi govori više od hiljadu reči. Ali... To je samo vrh ledenog brega. Suština je tamo dole, duboko.
Jedan momenat je bio potpuna prekretnica u Micićevoj karijeri. Momenat kada je Vasa napustio Crvenu zvezdu. I prešao u Tofaš za koji brojni ljubitelji košarke nisu ni čuli. I to sve posle onog manje važnog, ali ipak vrednog pomena, momenta pevanja pogrešne pesme na proslavi titule Crvene zvezde na Kalemegdanu.
Mnogi su tada pomislili da bi njegova karijera mogla da krene nizbrdo poput mnogih talentovanih igrača koji su se nažalost skotrljali takvim razvojnim putem. Neki su pomislili „Neće od njega ništa biti“. Ili rekli „Još jedan protraćeni talenat“. Međutim, Tofaš je bio savršeno rešenje za Micića gde je rehabilitovao karijeru i formirao sa u nešto što je kasnije poput testa naraslo do sadašnjih visina.
Tofaš je bio prelomna tačka.
Znao je u tim najtamnijim momentima Vasa da kaže da ga prelazak sa nivoa Bajerna i Crvene zvezde u Tofaš nije poremetio u planovima, da mu nije ubio samopouzdanje, da mu nije ubio snove o najvećim visinama. Znao je tada da nam kaže da je u Evropi malo takvih igrača kao što je on, kreatora, plejmejkera, igrača na poziciji jedan. Znao je da se šansa krije iza ugla, da poseduje kvalitet, ali da ne sme da potone. Tada se „lomilo“. A on je gledao i video daleko, ne usko.
Obgrlio je Tofaš kao da je Real Madrid. Takav stav je zauzeo u klubu u kom je dobio minutažu, prihvatio to sve kao izazov i šansu da pokaže od čega je napravljen. I umesto da izgubi veru u sebe, da posle Tofaša dodatno propadne i kasnije se vuče po nekim timovima C kategorije, on je odskočio. I stigao pod okrilje Šarunasa Jasikevičijusa.
U vremenu najvećeg preispitivanja, gledao je napred, sanjao o Fajnal foru Evrolige i NBA ligi.
„Gledao sam prošle godine Fajnal for u Turskoj, sa tribina. I negde sam se u glavi, možda ne preispitivao, više zamišljao da se to jednog dana meni desi. I zamišljao da to bude negde što pre. Baš sam bio motivisan dok sam gledao“, rekao je Vasa u jednom razgovoru za naš portal posle plasmana na završnicu Evrolige sa Žalgirisom.
Sam taj prelazak iz Tofaša u Žalgiris bio je ključan. A jedna od najvažnijih figura u Micićevoj karijeri zove se Orhun Ene. Tadašnji trener turskog tima.
"Otišao sam u Tofaš i u toj odluci sam najviše učestvovao, jer sam želeo samo da igram i to mi je verovatno najbolja godina dosad. Ona godina u Tofašu mi je pokazala da su se rad i trud isplatili. Odigrao sam super sezonu, samo 32 utakmice, ali se nikada lepše nisam osećao. A trener Orhun Ene je posebna osoba, jer je veliki čovek. Ostao sam prijatelj s njim“, rekao je Micić jednom prilikom za naš sajt.
Posle tog najvećeg koraka, gutanja knedle posle odlaska iz Crvene zvezde, prelaska u Tofaš i odskoka u evroligaša Žaligiris kod Šarunasa Jasikevičijusa, ništa nije bilo isto. Klupko je počelo da se odmotava, slika da postaje jasnije i sada pričamo o najboljem igraču Evrolige!
Izbor urednika
Prvi klub za koji je Micić nastupao bio je OKK Beograd, zatim Zvezda pa FMP. Profesionalnu karijeru je počeo u Megi sa 16 godina, da bi kasnije igrao za Bajern, Zvezdu, Tofaš, Žalgiris i Anadolu Efes gde je od 2018. godine do danas.
Od samih Vasinih početaka bilo je jasno da poseduje košarkaški dar, ali njega je trebalo oblikovati. I tu dolazimo do činjenice da je Micić u karijeri mogao da sarađuje sa velikim imenima. Od Vlade Vukoičića, Dejana Milojevića, preko Svetislava Pešića, Dejana Radonjića, Šarunasa Jasikevičijusa, Aleksandra Đorđevića, do Orhuna Enea i Ergina Atamana...
I da je hteo, nije mogao da „ispadne“ loš košarkaš.
Uz jednog od najboljih kreatora igre u ovom veku, Šarunasa Jasikevičijusa, Vasa je mogao mnogo da nauči, mnogo da napreduje, da bi kasnije otišao u Efes i stigao ne samo do još jedne završnice Fajnal fora, već i do finala 2019. godine, kada je CSKA bio bolji.
„Najviše mi je u tom smislu pomogao Šaras. Ono što mi je najviše otvorilo oči, pogotovo za ulogu plejmejkera, je da moraš da uskladiš ego - koji postoji u svima i zbog njega želiš da budeš najbolji - zarad tima. Za mene je to bio proces koji je trajao cele sezone i verujem da sam u njenoj drugoj polovini pronašao sebe. Počeo sam da shvatam da mogu da napravim dobru stvar čak i kada ne ubacim 20 poena ili podelim 10 asistencija, a uradio sam neke konkretne stvari na terenu. Čitam igru, čitam gde je prednost moje ekipe, gledam kako da sačuvam najboljeg protivničkog igrača... To je ono što svakodnevno posmatram“, govorio je Micić o saradnji sa Jasikevičijusom.
Naravno, iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu, Micić je dobijao na kvalitetu, rastao je u Efesu sve do glavnog igrača i došao do sadašnje tačke.
„Iskustvo je nešto što, po mom mišljenju, ima mnogo veliki uticaj na sigurnost košarkaša. Što si duže na terenu, na najvišem nivou, to brže razbijaš strahove i barijere. Vremenom shvataš da, ako se pokažeš na tom nivou, svi ti igrači su samo igrači. Na tebi je da budeš bolji od njih tako što ćeš da radiš. Iskreno verujem u rad, trening. Ako radiš korisno i kako treba, to samopouzdanje koje stičeš na treninzima kasnije se emituje na teren, kada dođeš u takve situacije“.
Nije krio nikada Micić da mu je NBA san, čak i kada to nije delovalo previše realistično. Ali, ono što je uvek isticao - nije želeo ni da ide u NBA po svaku cenu.
“Kada bih rekao da mi nije san da odem u NBA – lagao bih. Mislima sam, ipak, fokusiran samo na Efes. Ne želim da odem u tim samo da bih popunio mesto i da nemam priliku da pokažem svoje kvalitete. Želim da igram još jednu godinu u Evropi, a onda ćemo da vidimo za dalje. Ako bude prilike, biću spreman, mada mi je i ovako u redu“, skromno je odgovarao Vasa.
Blistao je Vasa i prošle sezone, ali je ova bila posebna. Posle još jednog leta u kom nije uspeo da ode u NBA ligu, Micić je rešio da u ovoj sezoni stvarno pokaže šta zna. I svima je pokazao i dokazao. Ove 2021. godine je oborio lični rekord i po indeksnim poenima na jednoj utakmici (44) i u datim poenima (37) i u ofanzivnim skokovima, ukradenim loptama... U decembru i u skokovima, blokadama. Pokazao je liderstvo kada je najviše gorelo Efesu, bio tokom cele sezone švajcarski ključ u rukama Ergina Atamana.
Sazreo je. Stasao. Igra najbolju košarku u životu. Postao je spreman za NBA. Ali pre toga, imaće breme da u Kelnu pokaže zašto je najbolji.
Od talentovanog skijaša i šampiona zemlje u tom sportu do sadašnjih visina. Ovaj Vasa, za razliku od onog Balaševićevog, nije želeo „konje vrane po livadi razigrane“. Ovaj je želeo Fajnal for Evrolige i odlazak u NBA. I zaradio je pošteno i jedno i drugo prolazeći kroz sve probleme u veleslalomu.
Pride je ugrabio i MVP titulu Evrolige... Alal vera.