Huper liga

Večiti beogradski rivali, pa u poslednje vreme i Vojvodina, donekle i Čukarički, dobro to znaju. Možda se i najbolje videlo u onih 50.000 ljudi na stadionu “Rajko Mitić” kad se Zvezda protiv Ludogoreca borila za Evropu. Već u sledećoj, domaćoj utakmici srpskog šampiona, protiv Voždovca, svega 6.873 gledalaca prema zvaničnom podatku. Onih 40.000 nije nestalo samo zbog razočaranja. Nisu oni ni navikli na Ligu šampiona. Ali nisu ni ludi pa da dozvole da ih prave budalama. Jer takozvana Superliga, koja se od avgusta do decembra, pa opet od februara do maja servira ljubiteljima fudbala u Srbiji, pre podseća na rubriku Pisma čitalaca u nekakvom tinejdžerskom magazinu, nego li na takmičenje za koje vredi odvojiti nekoliko sati života sedmično.

I ne, nije ovde reč o Zvezdi, nije ni o Partizanu, najmanje je o njima. Reč je o uslovno rečeno manjim srpskim klubovima, koji će, ne promeni li se nešto u najskorije vreme, uskoro na ličnoj koži da osete kako je njihovim kolegama iz košarkaškog sveta. Onima koji ne igraju regionalnu ligu, pa mogu samo da kukaju nad zlom sudbinom dok im svakodnevnica postaje sve teža. Fudbaleri i njihovi predstavnici u kancelarijama nisu ništa naučili iz tog primera. Oni ne samo da ne uspevaju da javnost ubede da je spas u dobro poznatoj krilatici o“očuvanju centara”, a ne u regionalnoj ligi, već kao da se trude da im svakim novim danom isporuče novi argument da jednostavno nisu sposobni za samostalan život.

U ovom novom informacionom svetu u kome - zamislite to! - sve lige na svojim sajtovima imaju makar rezultate i strelce na utakmicama u realnom vremenu, srpski fudbal je zbunjen kao pubertetlija dok u omiljenu redakciju šalje pismo sa pitanjem: da li je moguće zatrudneti od poljupca?

Nije naravno, ali, sine, moraćeš jednom i da stisneš petlju i zgrabiš tu lepoticu pa da sam probaš. U suprotnom, doći će neki pametniji bata - možda čak i ne sa mnogo dubljim džepom - i ode ona. Kao što je ozbiljan fudbal otišao od Srba.

I umesto da se pogledaju u ogledalo, sašiju neko lepše odelo, rukovodioci srpskog fudbala poput nezrelih dečaka koje pucaju hormoni krenu da se obračunavaju jedni sa drugima, da prave nekakve klanove ne bi li zadržali barem status “prvog u selu”, da odbacuju svaku dobronamernu kritiku kao neki tobože napad na njihovu posebnost... I tako sve dok ne shvate da su već u poodmaklim godinama, krezave vilice, sami iza diskonta.

Ovih dana, baš krezavo izgleda ovaj naš fudbal...

Dva i kusur meseca čekali smo da se lopta ponovo zakotrlja i kad smo dočekali – okrenuli smo glavu od sramote. Rasistički povici, loš fudbal, prazne tribine, pa verovatno i najbitnije - krojenje propisa tako da na površini izgleda da je sve u redu. A nije u redu i dovoljno je samo da fudbalske glavešine pogledaju te prazne tribine i uvide da im je narod okrenuo leđa. Da ih je otpisao.

Šta su FSS i Superliga uradili da ponovo pridobiju poverenje nacije? Progledali su kroz prste Borcu i Novom Pazaru. Pljunuli u lice fudbalerima koji možda nisu dovoljno dobri za Englesku i Španiju, ali će sada pre Srbije izabrati i Kipar ili Sloveniju, o Mađarskoj, Češkoj, Austriji ili Danskoj da i ne govorimo. Pljunuli su u lice Vojvodini, Radničkom, Radu, koji su se celu zimu dovijali ne bi li našli novac da plate dugovanja umesto da su taj novac potrošili na pojačanja.  Kad već ne mora da se plati. A FSS i Superliga očigledno smatraju da ne mora.

I tako sve dok nam opet ne dođe Uefa, zalupi vrata i kaže: za vas nema izlaska.

(FOTO: Star Sport)