I NBA ima svog Balotelija - Lens Stivenson je još luđi od Marija, ako je to uopšte moguće (VIDEO)

Odavno je najjača košarkaška liga na svetu postala robotizovani produkt kulture Sjedinjenih Američkih Država. Pravila su do te mere postala striktna, da su emocije igrača toliko zarobljene te je NBA liga postala krajnje monotona. Nema više „treš toka”, ne postoje ni obrisi legendi kao što su nekada bili Leri Bird, Majkl Džordan, Redži Miler, Čarls Barkli, Šakil O'Nil... Čast im donekle brane veterani Kobi Brajant i Kevin Garnet koji polako broje poslednje godine u NBA, dok su mlađe generacije vaspitane da se sa rivalima druže, a ne da ih gledaju kao neprijatelje.

Postoje oni koji će reći da je tako zdravije, da u sportu nema mesta agresivnom ponašanju i provokacijama, ali morate priznati da svet sporta plače za mangupima. Ne kažemo da Mario Baloteli treba da služi kao primer bilo kome, ali bi bez njega bilo značajno dosadnije u svetu fudbala. Zamislite da su socijalne mreže postojale u vreme Besta, Gaskojna ili Maradone, do koje mere bi takvi asovi bili satanizovani, a danas ih se svi sećaju i uz dozu divljenja prepričavaju njihove, ne tako reprezentativne postupke.

Lens Stivenson je dete njujorškog asfalta, odrastao u Bruklinu gde ako nisi bio tvrd kao kamen nisi mogao da odeš ni do prodavnice, a kamoli da postaneš faca. Njegova priča počinje još 2002. godine, kada je na turniru u Bronksu izazivao tadašnju senzaciju američke košarke, O Džej Meja, ne samo na utakmici, već i nakon iste. Imao je svega 14 godina.

Oduvek je bio izuzetno talentovan, ali ono što ga je razdvajalo od drugih bila je glad za pobedom, strašna glad za dokazivanjem i uspehom. Leta 2005. godine, Stivenson je primljen u srednju školu "Bišop Loflin", koju je pohađao svega tri dana! Zašto? Sa školskim timom je izgubio u finalu turnira, a dodatno ga je iznerviralo i što nije proglašen za MVP-ja istog. Nikada se više nije vratio, te je srednje obrazovanje završio u krajnje prosečnoj "Abraham Linkoln" školi na Koni Ajlendu.

Često je sa tada NBA zvezdom, Stefonom Marberijem, igrao basket na njujorškim terenima, gde je redovno bio daleko najmlađi. Tamo gde se igra najtvrđi basket on je kao dan danas gospodario terenom, gurao se sa svima, unosio se u lice, kucao preko igrača, te je stekao nadimak koji i dan danas nosi "Ejt grejder", na srpskom - "osmak", pošto je u to vreme pohađao osmi razred.

Karakter ga je gomilu puta u karijeri koštao, pa je tako izbačen je iz juniorske selekcije Sjedinjenih Američkih Država 2008. godine jer je, po rečima stručnog štaba, uništio hemiju u svlačionici. Potpuni haos je usledio kada je došlo vreme da izabere koledž. Kako je i pored lude glave, njegov talenat preveliki, privukao je pažnju svih elitnih univerziteta. Merilend i Kanzas su prednjačili, a činilo se da će ovaj drugi dobiti prednost, kada je Gzavije Anri (sada igrač Lejkersa) izjavio da će obojica u Kanzas. U međuvremenu je osamnaestogodišnji Lens optužen za silovanje, pa je odlučio da sačeka sa izborom. U skladu sa karakterom, odabrao je potpuno nenormalnu opciju i potpisao za Sinsinati. Posle samo sezonu na koledžu, odlučio je uprkos savetima trenera i roditelja, da se prijavi za NBA draft.

Niko nije bio lud da izabere toliko problematičnog klinca. Niko do verovatno još luđeg Lerija Birda. Veliki šef Indijana Pejsersa u Stivensonu je verovatno prepoznao neodoljivu harizmu i sportski bezobrazluk, koji su imali velikani u njegovo doba. U prve dve sezone je odigrao svega 54 utakmice sa mizernom minutažom, da bi mu na kraju druge bilo zaprećeno otkazom, zbog problema sa disciplinom.

Usledila je povreda Denija Grejndžera pa Indijana nije imala izbora sem da Stivensonu da šansu. Od tog trenutka, Lens je postao starter i stub Pejsersa sa kojima je dogurao do dva finala Istočne konferencije, a prošle je bio lider lige u ostvarenim tripl-dablovima.

Šta se onda dogodilo? Lens je okrenuo leđa jedinom čoveku koji je bio voljan da mu veruje, Leriju Birdu, i zbog razlike od „nekoliko” miliona dolara, napustio Indijanu i prešao u Šarlot gde i danas igra.

Pored strašnog doprinosa koji ostvaruje kada je na terenu, najpoznatiji je po čestim ispadima na utakmici. Od duvanja Lebronu u uvo, preko provociranja čitave ekipe Majamija tako što će im u sred tajm-auta odšetati do klupe, do trenutka kada sam sebe udari i iscenira ofanzivni faul.

Ako vas iko pita, nadamo se da će Lens uspeti da obuzda svoju divlju narav i da će izgraditi karijeru kakvu njegov talenat zaslužuje. Nezvanično ga obožavamo zbog toga što je začinio potpuno bezličnu NBA ligu.

Deco, nemojte imitirati Lensa Stivensona, nemojte uvek. Možete samo ponekad, čisto da se nadamo da sport nije postao samo biznis koji stvara robote, već da emocija i strast i dalje postoje.

(FOTO: Action Images)