Emotivna Aleksandra Perišić: Ovo je mali sport, ali mnogo vredimo

Manje od 12 sati je trebalo Aleksandri Perišić da impresionira Srbiju. Padale su rivalke kao snoplje pred našom tekvondistkinjom, podsetila je Aleksandra na slavne dane Milice Mandić.

Zastala je na poslednjoj prepreci, pošto je Mađarica Vivijan bila bolja. Ali to ne može da spreme opšti utisak da je Aleksandra možda i najveći dobitak srpskog olimpijskog tima u Parizu.

Oduševila je mnoge, ali ne i sebe. Videlo se to po suzama nakon ceremonije dodele medalja.

„Plakala sam, jer moglo da bude zlato. Znam da je ovo veliki rezultat, sanjala sam zlatnu medalju, ne srebro. Puno mi je srce, ostaje žal za zlatom. Nisu se kockice složile, žao mi je što sam Petru razočarala (trener prim.aut). Sad nas dve plačemo, umesto da se radujemo. Nadam se da ću se radovati posle mečeva košarkaša i vaterpolista. I da ćemo uzeti još dve medalje“, rekla je Aleksandra Perišić.

Tekvondo je poput vaterpola postao sigurna kuća srpskog olimpijskog tima. Od Londona 2012. godine traje niska medalja.

„Jeste ovo mali sport, ali mnogo vredimo. Ima mnogo dece mojih godina koja su izavnredna, ima i starijih. Pokazaće tek koliko mogu“.

Lepa atmosfera u dvorani i mnogo navijača impresionirali su Aleksandru.

„Prvi put sam ovo osetila. Nadam se da ću ovo rano izlečiti treninzima. Petra (trener prim.aut) je uvek tu za mene, ona je da se radi, da se grize. Zahvaljujući njoj i njenom mužu smo ovo uspeli da ostvarimo“.