INTERVJU – Marko Vujin: Gradimo evropsku Vojvodinu, Kil je rukometni Bajern

Bio je svojevremeno jedan od najboljih šutera na planeti, imao je top u levoj ruci, igrao 13 godina u dva giganta svetskog rukometa, Vespremu i Kilu, sa Srbijom je na današnji dan 2012. godine osvojio srebro na Evropskom prvenstvu u Beogradu, šesti je strelac u istoriji Lige šampiona, a zanimljivo, nijedan meč nije odigrao u našem elitnom rangu, Superligi. U pitanju je Marko Vujin, Bačkopalančanin, koji je početkom avgusta prošle godine postao potpredsednik Vojvodine.

Sedam godina je bio deo velikog Kila, rukometnog džina s Baltika, san većine igrača. Zna kako funkcioniše velikan sa severa Nemačke, četvorostruki šampion Starog kontinenta, osvajač 22 Bundeslige... Bogato iskustvo želi da prenese na Slanoj bari. Deo je nove snage Lala, kluba koji dominira poslednjih devet godina u Srbiji. Novosađani nemaju premca u našoj zemlji već skoro deceniju, a sada se želi iskorak u Evropi, s Vujinom kao jednim od najbitnijih karika u lancu.

Ponikao je u Sintelonu, igrao je osim pomenutih velikana, i za mađarski Dunafer, lisabonski Sporting, Vardar i Pik Seged. Ambiciozno je ušao u projekat koji bi narednih godina mogao novosadske crveno-bele da postavi na viši stepenik. Da li se na Klisi rađa evropski projekat, hoćemo li posle više od decenije izgnanstva konačno na našim terenima da gledamo najbolje ekipe Starog kontinenta?

O novoj, modernoj Vojvodini, o bogatom iskustvu iganja u Vespremu i Kilu, o srebru u beogradskoj Areni pred 23.000 ljudi pre tačno 11 godina, Vujin je govorio u intervjuu za Mozzart Sport.

Početkom avgusta prošle godine, na stranicama našeg portala mogli ste da pročitate vest da je nekada levoruki bombarder postao potpredsednik šampiona Srbije. Za mnoge je to bilo iznenađenje. Posle penzionisanja u leto 2021. godine, nije bilo vesti o Bačkopalančaninu koji se vratio da živi u rodnom gradu.

„Do saradnje sa Vojvodinom je došlo tako što me kontaktirao jedan čovek koga smatram da ima karakter da bude revolucionar u našem sportu, a to je Dragoljub Zbiljić. Izneo mi je dugoročni plan kluba. Igrao samo skoro 20 godina u inostranstvu i shvatio da vrhunski rezultati mogu da se ostvare ako se planira dugoročno i radi profesionalno. Video sam se s njim nekoliko puta, izložio mi je plan, ideju. Svidelo mi se to, pa je došlo do saradnje. Već šest meseci sam potrpredsednik Vojvodine zadužen za sportska pitanja“, rekao je Vujin na početku razgovora za naš portal.

CELJE KAO UZOR, HOĆEMO DA VOŠA BUDE BAZA NAŠIH NAJBOLJIH IGRAČA

(©MN Press)

Da li je poziv došao iznenada, da li ste posle kraja karijere razmišljali da biste mogli da budete funkcioner?

„Posle završetka karijere nisam imao plan da ostanem u rukometu, želeo sam da se bavim nečim drugim. Imam slobodnog vremena, pa sam iskoristio taj razgovor sa gospodinom Zbiljićem kao šansu da svoje bogato iskustvo igrajući u najboljim klubovima Evrope prenesem ovde, ali na pravi način, da ne bude nikakve skrivene namere, ništa ’ispod stola’, da to bude profesionalno i da se ozbiljno radi. Svidela mi se ta priča. Dragoljub Zbiljić je čovek koji ima emociju, sportsku, pobedničku. Njegov koncept je da u svim klubovima SD Vojvodina budu bivši vrhunski igrači koji su nešto napravili u tim sportovima. Kad imaš jak tim, onda to može da funkcioniše“.

Novi Sad je grad odbojke i rukometa. Voša je šampion Srbije u tim sportovima. Želi se iskorak u Evropi. Kakav je plan u narednom periodu?

„Mislim da Voša ima potencijal da bude u vrhu srpskog fudbala, naravno pored Crvene zvezde i Partizana. Zbiljić je u odbojci pet, šest godina, napravio je mnogo, tim igra svake godine u Ligi šampiona. U manjim sportovima se brže dolazi do rezultata. Za fudbal treba više vremena. Nadam se da ćemo moći da budemo sve bolji, mislim da idemo u pravom smeru. RK Vojvodina je devet godina uzastopno prvak, baza je tu. Tu su ljudi koji su trudili da održe klub na visokom nivou, da budu prvi svake godine. Nije bilo lako, bilo je problema sa finansijama prethodnih godina. Darko Jevtić je uspeo da izvuče maksimum, naravno uz pomoć trenera Borisa Rojevića. Imam odličnu saradnju s njima, odlično su me prihvatili. Razgovarao sam sa Zbiljićem, priča je išla u tom pravcu da se okrenemo Evropi. To je bio hendikep Vojvodine u prethodnom periodu, nije bilo rezultata na međunarodnoj sceni. Cilj je da igramo grupnu fazu Lige Evrope već naredne sezone. To je 10 mečeva u jakom takmičenju, afirmacija za mlade igrače. Ne smemo od toga da bežimo, treba da se ide ka tom cilju. Moj stav tokom razgovora je bio da ako sam potreban za srpske uslove, nije mi onda interesantno. Voša je već najbolja u Srbiji. Mene interesuju međunarodni rezultati i mislim da tu mogu da pomognem i da dam dosta toga, da prenesem bogato iskustvo iz Vesprema i Kila“.

21.00: (2,95) Francuska (8,50) Danska (1,55)

Jedan od prvih poduhvata ove zime je bio dovođenje Tunišanina Mohameda Aziza Aidija, po mišljenju mnogih, najboljeg rukometaša u Superligi Srbije. Iz konkurentske Metaloplastike stigao ja početkom godine na Slanu baru u transferu koji je zaljuljao pomalo učmalu klupsku scenu. Kako je došlo do saradnje?

„To je bila zajednička odluka svih u klubu. Interesanto mi je bilo to, način na koji igrači sada razmišljaju. Moj stav je da ne treba da žure, za mladog igrača je najbitnije da igra i mora da bude plaćen da bi se od njega očekivao profesionalni pristup. Moraju svi, od igrača do ljudi u klubu da primaju plate na vreme, to daje stabilnost i ozbiljnost. Nemoguće je da se kritikuje igrač koji nije dobio platu par meseci. To je najvažniji deo. Kada sam dolazio na sastanak, ja sam to imao na umu da kažem Dragoljubu Zbiljiću, ali me je on preduhitrio. Sam je rekao da da svi moraju da budu ispoštovani, da ono što je dogovoreno mora da bude isplaćeno. Video sam da je tako, da je uspeo u tome da postavi stvari na profesionalni nivo. To je meni pomoglo u razgovoru sa igračima, pa i u tom slučaju sa Azizom. Verujem da je ovo samo početak stvaranja nove, jače Vojvodine“.

Kako ste zadovoljni Superligom Srbije? Čini se da su kola krenula napred, da je ove sezone šampionat mnogo jači nego prethodnih.

„Dok sam igrao, a i ovih godinu dana otkad sam penzioner, slabo sam pratio naše prvenstvo, ali sam se ove sezone iznenadio da postoje pet, šest ozbiljnih timova, da plaćaju redovno. Govorim o Vojvodini, Dinamu iz Pančeva, Metaloplastici... U Partizanu ima pet, šest mladih igrača koji imaju ozbiljnu minutažu. Zvezda ima dobar projekat, nadam se da će to da bude onako kako je Škrbić izložio kada je postao predsednik. Tu je i Radnički iz Kragujevca iz koga stoji grad. Manji je budžet, ali je sve ispoštovano. Kvalitet je na korektnom nivou. Ima 10 do 12 veoma talentovanih igrača koji bi mogli da naprave i lepe inostrane karijere“.

Koji su ti mladi?

„Interesantne su mi njihove godine i mislim da uz pravi put mogu da naprave velike karijere, da im idu uzlaznom putanjom. Kod nas u Vojvodini je to Luka Rogan, iz Partizana golman Andrej Trnavac, bekovi Nikola Zečević, Stefan Petrić i Uroš Kojadinović, desno krilo iz Metaloplastike Mateja Dodić, zatim Danilo Radović i Veljko Čabrilo iz Dinama Pančeva, levo krilo iz Zvezde, juniorski reprezentativac Uroš Simić koji igra po 60 minuta. Govorim o njima jer su mladi, a već imaju iskustvo, dobru minutažu i to koriste na pravi način. Pomenuo bih još Tasića kao dobrog odbrambenog igrača, takođe mladog reprezentativca. Tu je i Simo Šijan, naš igrač, Nikola Perić iz Zvezde, koji ima genetiku, ne moramo da pričamo o kvalitetima njegovog oca. Nabrojao sam više od 10 igrača koji su veoma zanimljivi. Na njima je da rade. Vrhunski klub u Evropi nikada neće dovesti igrača kog nisu gledali protiv svojih konkurenata u Evropi. Recimo, Kil i Flenzburg će uzeti našeg mladog rukometaša kada bude igrao grupnu fazu Lige Evrope protiv Rajn Nekar Levena, Monpeljea, Nanta... U tim utakmicama, i to ne na jednoj, nego kada budu odigrali više utakmice na vrhunskom nivou, tad se pali lampica. Ovi momci su interesantni. Kada daš sedam osam golova Gepingenu, Rajn Nekar Levenu, onda to ima veći odjek. Svako mora to da zna. Moraju da idu pravim putem, da izaberu pravi klub. Mogu da odu u 14. ili 15. klub u Bundesligi, da probaju da se izbore, ali je to teži put. Bolje je igrati evropska takmičenja“.

INTERVJU – Dragan Škrbić: Vidim Zvezdu na srpskom tronu, sanjam pun Pionir i plasman u Ligu Evrope

INTERVJU – Danijel Anđelković: Imamo kvalitet, nemamo kontinuitet, sve hoćemo preko noći, Francuska da nam bude uzor

Imamo li igrača u Srbiji za velike evropske klubove, buduće reprezentativce?

„Gledao sam dosta utakmica, pratim sve u poslednje vreme. Veoma je bitno u ovoj fazi karijere da se izaberu klub gde će se igrati evropske utakmice i gde ćeš imati zavidnu ulogu. Bitno je da kad se odlazi iz matičnog kluba, da sledeća adresa bude ispoštovana i minutima, da ne budeš 14. ili 15. igrač, da vreme prolazi. Bitno je ići korak po korak, da bi se došlo do vrhunskog kluba i da to traje godinama, a ne da odete u jak tim i da to traje samo godinu i posle odete u pet puta gori. Tu se igrači gube, talenti propadaju“.

Mogu li u Srbiji mladi igrači korektno da zarade, da ne misli da li će sutra imati da prežive, da plate osnovne potrebe?

„Vidim da sada u Srbiji mogu dobro da zarade, ne moraju odmah da odu u inostranstvo po svaku cenu. Sada mogu u srpskim klubovima da imaju korektan novac i da je na njima da ne idu samo na obavezne treninge sa ekipom, nego da moraju da rade individualno, da profesionalno žive i da znaju da, ako daš maksimum i ako te povrede mimoiđu, da novac koji dobiješ ovde može da bude i pet, šest puta veći u inostranstvu. Ima mesta i za razvitak i u Srbiji. Ako si pravi i, ponavljam, samo ako igraš jake evropske utakmice. Sport je najpoštenija stvar na svetu. Tu nema protekcije. U svim profesijama može da se progleda kroz prste, da neko radi više ili manje, ali je sport jedino gde teren sve pokaže. Kvalitet kad tad izađe na videlo“.

Imate li nekog uzora, da kažete, Vojvodina želi da bude kao ovaj klub?

„Celje je preživelo ekonomsku krizu, ostao je slovenački brend. Svaki domaći igrač zna ako ode tamo, to je u ovom momentu 14 mečava grupne faze Lige šampiona. Blaž Janc, Miha Zarabec, Blagotinšek… da ne nabrajam mnoge, svi su oni prošli Celje. Vojvodina ima fantastičan potencijal da bude nešto slično kao Celje, da bude baza naših igrača, gde ćemo im obezbediti uslove, da gledamo kao rastu, da igraju grupnu fazu Lige Evrope i jednog dana Ligu šampiona, što da ne. Tako će da profitira srpski rukomet, reprezentacija. Kao klub dobijate takav vetar u leđa. Ako jedan Luka Rogan postane vrhunski pivotmen i ode u neki od top klubova u Evropi, odigra minimum 20 do 30 evropskih utakmica ovde u Vojvodini, to je lančana reakcija, onda sledećem rukometašu se daje do znanja da je to moguće. Igrači će da kažu, idem u Vojvodinu, imaću dobre uslove, boriću se za titulu svake godine i igraću evropske utakmice. Igrate u svojoj zemlji, možete dobro da zaradite“.

Vujin u dresu reprezentacije (©MN Press)

Može li Vojvodina finansijski da isprati ambicije? Za naše klubove je i dalje milion evra čarobna cifra koja se teško dostiže?

„Moja filozofija je da bih radije maksimalan iznos koji možemo da platimo, u skladu s budžetom, dao mladom igraču koji može kod nas da se razvija, da bude bolji, koji će da respektuje taj novac. Bolje nekom klincu dati nego nekom od 36, 37 godina. Dugoročno i biološki on ne može da bude bolji, može on na iskustvo da dobije neku utakmicu, odigra kada treba. I to je dobro, treba nam to. Meni se ranije svideo koncpet rada KK Partizan, kada je Duško Vujošević bio trener. Koliko je on samo stvorio igrača i koliko je reprezentacija Srbije profitirala od toga. Druga je situacija kada imate budžete kao Kil ili Barselona. Ne moramo na rosteru da imamo 20 mladih igrača, neka bude odnos 70-30 odsto. Milana Milića smo vratili, on je 1998. godište, ima prostora da se vrati u formu, da bude ono što se od njega očekivalo. On je iz Šapca otišao u Nant, gde je ispred sebe imao jednog Kirila Lazarova, najboljeg strelca u istoriji Lige šampiona. Tu je bio i Šveđanin Person. To je bila teška situacija. To je ono što bih savetovao da se taj put izbegne“.

Silna Voša pregazila polufinalistu Lige Evrope

Prošle sezone je Jovica Nikolić sa 20 godina bio dominantan u našoj ligi, najzaslužniji za titulu Vojvodine. Iz Novog Sada je otišao u najjači šampionat na svetu, Bundesligu, u Veclar. Može li u budućnosti Voša da zadrži takve igrače, talente koji su brzo sazreli, dobili šansu da u ranoj fazi karijere imaju glavnu ulogu?

„Da smo ranije znali nek stvari koje sada znamo, moj savet bio bi mu da ostane još godinu, dve, da odigra Ligu Evrope ovde. On je 2001. godište, mlad je. Imam informacije iz Nemačke, dugo sam tamo igrao. Znam da je profesionalan, da je odigrao dobro u poslednje vreme, da ima dobru minutažu. Luka Rogan je 2003. godiše i on ima kod nas ozbiljnu ulogu. Što se tiče Jovice, Veclar je stabilan klub, koji ima tradiciju. Ako hoće da ide gore, mora da ima eksploziju forme, svaki meč da bude konstantan. Ima hrabrosti, nema greške kod njega. Bilo bi idealno da sada u klubu imamo Milića i njega zajedno. Različiti su tipovi igrača, jedan je šuter, drugi igra dobro jedan na jedan, čvrst je u odbrani. U Ligi Evropi bili bismo konkurentni na toj poziciji“.

SKANDINAVCI KAO RODONAČELNICI MODERNOG RUKOMETA

Da li u Srbiji mogu da se isprate moderni trendovi koji sada vladaju u svetskom rukometu?

„Drugačije se sada igra nego pre desetak godina. Jak tempo, dosta trčanja. Sa nekadašnjim saigračem Landinom Jakobsenom sam pričao skoro. Rekao mi je da već sada u Danskoj treneri savetuju pivotmene da završavaju napade bez pada. Dok ti ustaneš, brz centar, primiš gol očas posla. Gledao sam ove sezone meč Pik Segeda i Olborga u Ligi šampiona. Mađarski tim ima tri teškaša na poziciji pivotmena, Banhidija, Gabera i Rosta, svi su gabaritni, imaju po 125 kilograma. Olborg ima je dao 44 gola, na taj tempo, tri brzine su bili ispred Segeda. Dok Gabor šutne, pa iako postigne gol, dok se pridigne, oni naprave brz centar, višak“.

Tektonski poremećaj na rukometnom tržištu: Kjelce se raspada, pomama za asovima, šta će biti sa Dodićem?

Da li su Skandinavci rodonačelnici novog rukometa?

„Sigurno da jesu. Sedam godina sam igrao u Kilu, radio sam sa mnogim igračima iz Skandinavije. Recimo, krila kod njih od malih nogu uče da skaču iz malog ugla i da bacaju ‚kokice‘. Kod nas možeš sa 18 godina to da radiš, da čekaš dugo, da imaš veliki ugao. Oni imaju filozofiju, ajde prvo ga naučimo ono najteže, lako će on da daje golove kad ima ugao do penala. Ako je ozbiljno krilo, daće ga i iz malog ugla. Oni su tako napravili ozbiljnu priču. Zato imaju vrhunska krila, najbolja na svetu - Hampusa Vanea, Hansa Lindberga, Niklasa Ekberga, ranije Larsa Kristijansena. Ta njihova škola, način na koji oni doživljavaju rukomet, kao stoje bliži zoni nego ostali... Balkanske ekipe stoje daleko od zone, na 15 metara, oni su uvek tu na devet, oštri, jaki… U Danskoj i Švedskoj sve puca, ’bomba’ pas, tehnički su perfektni, trkački sjajni. Oni igraju na tempo i fiziku. Odbrana je blokerska, 6-0, dogovor golman-odbrana. Kad Landin odbrani pet, šest lopti, to je kraj. Mi ne umemo da igramo brz centar. Rukomet napreduje, golmani su sve bolji. Trend je da se manje šutira sa devet, 10 metara. Kaskamo kao sport organizaciono, oko EHF-a, IHF-a, ljudi oko terena ne prate moderan trend. Finalni turnir Lige šampiona u Kelnu je spektakl. Događalo se da jedno polufinale bude završeno kasno uveče, a da manje od 24 sata bude naredni meč. Nekom igraču zbog toga može da bude gotova karijera. Te stvari van terena ne prate moderan trend rukometa. Pre nekoliko godina u Nemačkoj, Rajn Nekar Leven je igrao u subotu u Kjelceu meč Lige šampiona, a dan kasnije u Bundesligi. Treba da dolaze moderniji, mlađi, ljudi s novom energijom, koji znaju jezike, probojni“.

Rukomet je danas medijski slabo propraćen u Srbiji. Devedesetih godina prošlog veka nije bilo tako, dvorane su bile pune. Može li opet da se rukomet kod nas digne na viši nivo?

„Sistem se promenio. Kada danas analizirate, nilkada više nema gojazne dece, nema fizičke aktivnosti, odvoze se deca u vrtiće i škole kao da su vodeći ljudi u državi. Moja generacija je non stop bila na igralištima, razvijali smo motoriku. Nova tehnologija sve to ruši. Sve manje dece dolaze na utakmice, to me brine. U rukometu posebno kaskamo. Siguran sam da bi naš uspeh iz 2012. godine, srebro u Beograda, sada imalo duplo manji odjek nego što je bio tada. Nisu bile razvijene u toj meri društvene mreže koje mladima odvlače pažnju. Sada na mečevima dolaze 100 od 200 ljudi. Bio sam fasciniran kada smo s Kilom gledali zajednički najveći derbi u Nemačkoj, Borusija Dortmund – Šalke, 88.000 pretplatnih karata, ono je nevorovatno. To je porodični dan, oblače se dresovi, jedu se kobasice, pije se pivo. U 15.30 je utakmica, posle ako želiš možeš da nastaviš da piješ posle utakmice, ali sutra je novi dan, spreman si da doprineseš državi“.

SREBRO IZ BEOGRADA, EMOCIJA, 23.000 LJUDI U ARENI, POBEDA NAD HRVATSKOM, ODLUČNO "NE" PONUDAMA IZ MAĐARSKE I KATARA

(©MN Press)

Na današnji dan pre 11 godina, Srbija je poklekla od Danske u finalu Evropskog prvenstva. To srebro je najveći uspeh u istoriji naše zemlje od samostalnosti. Međutim, pre i posle tog odličja iz Beograda, rezultati reprezentacije nisu bili na nivou. Šta su uzroci?

„Osnovni problem je što većina igrača nije prenelo formu iz klubova u reprezentaciji. Čast izuzecima. Jednostvno, problem je bio odsustvo dugoročnog plana. Beograd nam se desio. Pritisak je bio veliki, pokazali smo da smo vrhunski sportista. Pre i posle toga nam se dešavao niz pehova, mogli smo i bolje. Dolazili smo srećni, a često sam odlazili tužni, dugo je trebalo da se vratimo u normalu. I meni su mnogi govorili da ne igram u reprezentaciji kao u klubu. Igrali smo dobro SP u Švedska 2011. godine, nismo imali sreće protiv Poljske, poraženi smo u poslednjem minutu. Zatim vodimo protiv Slovenije sa dva razliike u 56. minutu, pa izgubimo sa dva. U Londonu na Olimpijskim igrama vodimo protiv Španije ceo meč, pa nudemo poraženi, protiv Danske 15:10 na poluvremenu, pa prokockamo, od Mađara smo poklekli, dobije nas treći desni bek, Močaji, koji nam postigne devet golova. Bilo je dosta mečeva na jednu loptu, dva polufinala su bila u vazduhu, ali takav je sport“.

Kako se dogodio Beograd?

„Nikada ništa ne bih menjao za to srebro, za polufinale sa Hrvatskom pred 23.000 ljudi u Areni. Često pričam sa velikim prijateljem Lanetom Jovanovićem, pa komentarišemo tu atmosferu. Ponosan sam na tu medalju, krvarili smo za nju. Od Poljske, Slovačke i Danske u grupi, pa dalje Nemačka, Makedonija, Hrvatska, pa opet Danska. Bilo je tu mnogo jakih izazova. Osim igrača velike zasluge za taj uspeh ima tadašnji predsednik RSS-a Velimir Marjanović, zatim stručni štab na čelu sa Veselinom Vukovićem, Vladanom Jordovićem i direktorom reprezentacije Vladicom Spasojevićem. Taj doček ispred Skupštine nikada neću da zaboravim. Te emocije, ponos kad stojiš ispred nekoliko desetina hiljada ljudi...“

Da li je taj meč protiv Hrvata u polufinalu vaš najbolji u dresu reprezentacije?

„Jeste. Imao sam skoro idealan procenat šuta. Bilo je golova i sa ’zemlje’. Bilo smo tada zvezde, posle su me ljudi zaustavljali, sećaju se tim momenata, i dan danas se priča o Iliću, Staniću, meni, svima iz te generacije. Sam pritisak prvenstva je 'jeo', danima, pre okupljanja sam sam sebe izolovao, želeo sam da se isključim od nekih stvari, da samo o prvenstvu razmišljam. Bio sam opterećen, tražio sam nešto… Recimo, tada sam zahtevao da budem sam u sobi. Posle i pre toga sam imao cimere, ali mi je tada bilo važno da nešto promenim. Pritsak je bio nenormalan. Ponosan sam na na taj uspeh, da mogu deci da pričam“.

Šta se desilo u finalu protiv Danske?

"Emotivno pražnjenje. Samo nam je bilo bitno da dobijemo Hrvate. U polufinalu 23.000, u finalu 17.000, sve govori taj podatak. Podbacili smo, napad je bio kriminalan. Vukli smo se po terenu. To nam je najgora utakmica generacije u napadu. Postigli smo 19 golova, a poslednja dva su bila u finišu“.

Kako je bilo u Hrvatskoj 2018. godine na vašem poslednjem reprezentativnom takmičenju?

"Naboj je bio, ali ni približno kao kod nas. U Splitu je bilo zapaljiva, ali ne kao u Beogradu. To je bilo moje poslednje takmičenje. Jednostavno sam procenio da je to kraj, da ne mogu više da doprinesem reprezentaciji. Imao sam dva puta poziv Tonija Đerone kada je postao selektor, ali nisam bio spreman da se vratim“.

Pričalo ste da ste imali ponudu Katara da igrate za njih 2015. godine na Svetskom prvenstvu. Da li je to tačno?

„Zvali su me i iz Mađarske i Katara. Naravno, nijednog trenutka nisam pomislio da to uradim. Igranje za Srbiju nije imalo alternativu“.

SEDAM GODINA U KILU, SARADNJA SA GISLASONOM, TROFEJI, GOLOVI...

Marko u dresu Kila (©AFP)

Igrali ste u nemačkom velikanu sedam godina, osvajali trofeje. Šta je Kil?

„Kil je najveći rukometni klub na svetu. Barselona je sekcija fudbalskog, ali Kil je tradicija, armija navijača, protiv najslabije nemačke ekipe dolazi 10.000 ljudi da vas prati. Kil je rukometni Bajern. Klub je i postavljen po uzoru na bavarskog giganta. Kad si igrač Kila zaštićen si maksimalno, 16 ljudi radi za vas. To je servis igrača. Planiram da idem narednog meseca u Nemačku. Svaki put treba da se javim, da se napravi neka priča, intervju. Kad ste igrali za Kil, imate veliko poštovanje. Kad odem tamo zateći ću 99 odsto ljudi koji su gledali i Magnusa Vislandera i NIkolu Karabatića, kasnije mene, sada Duvnjaka. Kad smo igrali u Veclaru na startu moje karijere u Nemačkoj, zagrevamo se, tu su i Omeje, ilić, Narsis... Njihovi navijači traže autograme od nas, da se slikaju. Za sve u Nemačkoj je utakmica godine kad dođe Kil. Ceo sistem je profesionalno napravljen, ali gaji familijarni odnos. Nikada neću da zaboravim proslave, špalir pred 20 do 30 hiljada ljudi“.

Kako je bilo u prvim danima u Kilu?

„Došao sam u Kil kao zamena za Šveđanina Kima Andersona, koji je tada odigrao sezonu karijere, bio MVP Bundeslige. Na mojoj poziciji je bio Kristijan Cajc. Stigao sam bez priprema, posle Olimpijskih igara u Londonu, bilo je teško na početku. Govorili su mi saigrači da sam imao sreću što nisam prošao pripreme, da ću tek to osetiti naredne godine. I tako je bilo. Imao sam dobre pripreme i u Vespremu, ali ni nalik ovim u Kilu. Bio sam svedok da posle svakog treninga nekoliko igrača povraćaju. Mi smo u ulazili u sezonu umorni, gubili na startu neke utakmice, ali kad zakačimo formu krajem oktobra, to onda traje do kraja. Nije lako, 70 utakmica odigraš. Morao dam da naučim jezik za tri meseca, to mi je pisalo u ugovoru. Sećam se da smo igrali važnu utakmicu sa Rajn Nekar Levenom. Ujutru smo imali lakši trening, pričao sam na engleskom, a onda me trener Gilsason udari po ramenu i kaži mi: ’Od danas sam nemački’. Gori sve, važna utakmica, a on mi to kaže. Nije me mrzelo, video sam ugovor i tačno na taj dan je prošlo tri meseca. Kasnije sam usavršio jezik, a pomogli su mi dosta cimeri Kristijan Cajc i Štefan Vajnhold. Na sve se misli".

Poznati ste kao odlični napadač, ali ste u Kilu morali da igrate i u odbrani?

„Da, igrao sam. Pogotovo kada sam bio na delu terena gde nije mogla da se izvrši brza izmena. I trener se kockao, po ceni da može primimo neke lake golove preko mene. Zato sam morao da dajem više u napadu, srećom, tu su 1.600 golova, šesti sam strelac Lige šampiona, osvojio sam Kup EHF-a, sa Vespremom Kup kupova, igrao sam na četiri završna turnira Lige šampiona, nesrećno poražen od Flenzburga u finalu. Nisam osvojio Ligu šampiona, ali bilo je i većih igrača od mene koji to nisu uspeli“.

Kakva je bila saradnja sa Alfredom Gislasonom, sadašnjim kormilarom Nemačke?

„On je ostavio jak utisak na mene. Emotivno je proživljavao sve sa igračima. Iako se čini da je hladan, nije tako. Čovek je umeo iz svakog da izvuče maksimum. Vremenom sam ga bolje upoznao, znao sam kako diše. Bilo je profesionalni odnos, ali recimo, kada se povredio Vajnhold, onda vam on priđe na drugi način, pita za porodicu, kako vam je, da li vam nešto treba. Meni je to prijalo, osećam sam emociju s njegove strane, da sam mu bio drag. I dan danas smo u konktaktu. Javiću mu se kad odem u Nemačku. On živi kod Magdeburga, ima imanje, dvorac koji je bio stari, sada je renovirao, obrađuje zemlju, sadi cveće. To mu je ventil. Dobar čovek, mnogo ga poštujem. On je direktan, sve vam kaže u lice. To bih savetovao današnje trenere, kad kažeš nešto igraču, stoj iza te reči. Kada sam bio u poslednjoj godini prvog ugovora, rekao mi je da želi da produžimo saradnju. Od tog razgovora do potpisa je prošlo dva meseca. Pre toga sam pričao sa Palmarsonom, sa igračima koji ga bolje poznaju. Rekli su mi da ako mi je on to rekao, da je to završeno. Stvarno, bilo je tako. On voli mnogo da čita, istorija ga zanima, zna sve o našoj Vinči“.

Da li je bilo i sukoba sa Islanđaninom?

„Znao je baš da se dere na mene, da njegova glava bude na mojoj. U poslednjoj godini u Kilu, bio sam na pregovorima s Berlinom. Zakasnio sam na trening. On je poludeo tad, sat vremena je vikao na mene. Plašio se da ću da odem na polusezoni. Rekao sam mu, šta je problem, idemo zajedno iz Kila na leto. On se onda nasmejao“.

Kako su vam rekli da je kraj u Kilu?

„Klub funkcioniše tako da bekovi teško mogu da igraju posle 35. Izuzetak je sada sa Duvnjakom koji će 2024. da ima 36 godina. Rekli su mi, znao sam i ranije da ću 2019. da napustim klub. Tako je u velikim klubovima i u fudbalu. Zato je Levandovski napustio Bajern. I Luka Modrić potpisuje na godinu u Realu, slično je, čini mi se, i u Čelsiju“.

ODLAZAK U MAĐARSKU - DUNAFER, PA ŠEST GODINA U VESPREMU

Vujin protiv Arpada Šterbika u dresu Vesprema (©AFP)

Kao mladi ste otišli u Mađarsku, u Dunafer. Priča se da je tu bilo dosta bure. Kako ste se odlučili da sa 18 godina odete u komšiluk?

„To je bila 2003. godine. Kao klinac sam bio zaluđen rukometom, gledao sam prvi tim Sintelona, tada su igrali Ratko Nikolić, Danijel Šarić, Danijel Anđelković, pre i Krivokapić, Sudžum. Kad završim trening odem da pogledam i onaj prvog tima. Tada je Sintelon bio ozbiljan klub, mi smo sa 15, 16 godina igrali turnire u Mađarskoj. Tada su me i primetili ljudi iz Vesprema. Hteli su da naprave bazu juniorske reprezentacije Mađarske. Bili su tu Mikler, Ivančik, Zubai, Časar... Uslovi su bili dobri, treći klub po kvalitetu u Mađarskoj, dobijali smo Vesprem i Seged, ali samo kod kuće. Pisalo se tada naširoko u Sportu i Žurnalu o tome. U Sintelonu me nisu puštali, predsednik Grubor je hteo da potpišem šestogodišnji ugovor. Tada finansijska situacija u klubu nije bila dobro. Klub je ispao u niži rang, želeo je da se okrene domaćim snagama, iz svoje škole. Nisam video sebe u tome. Trener Imre Viloš me zvao, bio je uporan, pa sam odlučio da odem. Bilo je teško na početku, sa 18 godina, sam u sobi, sa televizorom i tri kanala na mađarskom. Jezik mi je bio veoma komplikovan, svaki početak mi je generalno bio težak. Dobio sam šansu odmah, igrao od starta. Posle prve godine u Dunaferu sam potpisao za Vesprem, ali sam ostao još dve godine da se kalim“.

Kakva su iskustva iz Vesprema? Taj klub vas je izbacio u orbitu, bili ste čak šest godina u gradiću u blizini jezera Balaton.

„Stasavao sam pored Kirila Lazarova, dobijao šansu uz njega. U Ligi šampiona sam igrao 20 minuta, dok smo u šampionatu Mađarske delili minutažu. Pritisak je bio veliki, da za tih 20 minuta morate da ubedite ljude u klubu da ste mu dostojna zamema. On je posle moje prve sezone napustio klub. Sećam se da smo u prvoj sezoni u eliti bili u grupi sa Bosnom i Portlandom. Od starta sam dobro krenuo, pogotovo mi je bila odlična sezona 2010/2011. Dao sam 14 golova Hamburgu, imao sam prosek od osam, devet“.

Malo je falilo da dođete u Nemačku pre Kila 2012. godine?

„Imao sam kontakt sa Gumersbahom 2008. godine. Alfred Gislason je hteo da upari Momira Ilića i mene. Potpisao sam za taj nemački klub. Međutim, on je ubrzo otišao u Kil. Gazda Vesprema Čaba koje me držao kao malo vode na dlanu, predložio je da ode u Nemačku, da plati obeštećenje kako bi i dalje ostao u klubu. Tako je i bilo. Dogovorio sam 2010. godine nove uslove sa Vespremom. Imao sam posle toga tešku povredu, stradali su ligamenti kolena. Bio sam tada u top formi. Gislason je čekao da vidi kako ću se vratiti na teren. Oporavio sam se, nastavio da igram dobro i usledio je poziv koji se ne odbija, od Kila“.

Kako je gazda Vesprema to prihvatio?

„Vodili su me sportski motivi, želeo sam da se oprobam u Kilu, da igram Bundesligu, najjači šampionat na svetu. Bilo mi je teško da to saopštim predsedniku. Sedeli smo sat i po u kancelariji i nismo progovarali. Razumeo me je. Malo se plašio da ću tada, pošto sam potpisao od 2012. za Kil da budem opušteniji, da se štedim. Međutim, igrao sam tek tada odlično, obećao sam gazdi kluba da se ništa neće promeniti, da ću i dalje da igram 100 odsto. Uvek sam odlazio iz klubova kao čovek, nisam zatvarao vrata“.

Da li ste bili spremni za kraj karijere?

"Psihički sam završio 2019. godine kad sam otišao iz Kila. Posle je sve to bilo u fazonu, ajde još malo da odigram, da mi bude lepo u rukometu, ali sam tražio to što sam imao u Kilu, ali nisam mogao da to nađem. Motiv mi je posle Kila pao sa ranga 10 na 3. Igrao sam u dva od tri najveća kluba na svetu, uz Barselonu, čak 13 godina. Pritisak je bio veliki. Karijera mi je trajala do 37. godine, srećan sam što sam toliko dugo igrao. Najbolje godine su bile u Vespremu i Kilu. To je i zamka igranja u velikim klubovima, teško je onda preći u manji. Odigrao sam godinu u Sportingu, posle u korona periodu bio sam u Vardaru i Segedu, ali sam shvatio da nije to – to, pa sam završio karijeru 2021. godine“, zaključio je Vujin u intervjuu za Mozzart Sport.