Od asa Barselone i člana kraljevske porodice do stuba srama, zatvora, razvoda od princeze...

Bivši as Furije i Barselone istakao je da mu sportska karijere i sportski način života pomogao da provede tri godine u zatvoru.
„Ne želim ni da zamislim šta bi se od mene desilo da nisam imao disciplinu koju trening pruža. I da osetim da, iako sam, na primer, tokom mog vremena u zatvoru bio sam, postojao je tim koji se takođe borio napolju. U redu, izolovan si, ali drugi poput tebe se bore, na različite načine, za isti cilj. Postoje aspekti koji se mogu izvući iz anegdota u mom životu koji pokazuju da sport uvek ima DNK koji te prati u svakom trenutku. Želja da se ponovo izmisliš, želja da se ponovo boriš za svoj projekat, to je takođe u velikoj meri deo sportske discipline. Izazov je bio fizički i mentalno, a posebno na svesnom i duhovnom nivou, bio je da idem u krevet osećajući se dobro dan za danom. Kao što kažu u fudbalu, jedna po jedna utakmica. Morao si da ideš u krevet umoran. Zašto? Zato što je zdravo, zato što mi je pomoglo da spavam, zato što mi je pomoglo da budem u drugačijem raspoloženju, zato što se ne uhvatiš u potencijalno negativnu dinamiku. Sport te tera da stvari vidiš drugačije, i to je divno. Mislim da sam izašao još jači nego kada sam ušao u taj mračni period“.

Govorio je o fizičkoj aktivnosti u zatvoru.
„Kada sam ušao u ćeliju nisam mogao da se bavim sportom. Imao sam pristup sportskom centru od tri do pet popodne, kada je bio prazan, ali pošto je to bio ženski zatvor, objekti i veličina bicikala, na primer, bili su projektovani za njih i nisu mi baš odgovarali. Javila se ideja da pitam zatvor da li mogu da dodaju stacionarni bicikl moje veličine koji bih lično obezbedio, a zatim zadržao kao donaciju ili šta god je potrebno. U početku su odbili, ali sam se žalio sudiji za nadzor u zatvoru u Valjadolidu. Došao je da me vidi i video uslove u kojima živim, sa dvorištem od 27x8 metara i malo čim drugim, pa mi je odobrio bicikl. Bio je to dašak svežeg vazduha, imati još jedan projekat u koji sam mogao da se uključim i da ga maksimalno iskoristim. Pomerate bicikl da biste videli različita okruženja, iznesete ga na terasu tako da ste i vi napolju, pripremate različite treninge, u dugim intervalima, kratkim intervalima, malo brzine, puštate muziku i mislite da ste na vožnji s prijateljima... Pokušavate da dizajnirate stvari koje vam mogu pružiti zadovoljstvo kroz neki element“.

Injaki Urdangarin na optuženičkoj klupi (©AFP)

Rukomet je bio prisutan tih tmurnih dana u životu Injakija Urdangarina.
"Saigrač David Barufet mi je doneo rukometnu loptu i gol. Mogao sam da radim neka bacanja, neke pokrete koji su, hteo ja to ili ne, terali da malo uživam u onome što mi je ranije bio sport. Radilo se o boravku u drugačijem okruženju. A onda vas sama činjenica preseljenja iz modularne jedinice u sportski centar malo promeni, to je drugačiji pejzaž. Bicikl ili lopta su neki od najboljih poklona. Prvo, zato što se neko seća tebe i tvog DNK da ti ih donese. A onda, pa, nužnost je majka pronalaska. Pa hajde da vidimo šta možemo da uradimo s ovom loptom, hajde da uživamo u njoj... istina je, to je način da ostanemo prizemljeni i da se osećamo dobro".

Govorio je o jednom od najtrofejnijih trenera u istoriji rukometa, Valeru Riveru, tada strategu moćne Barselone, sada selektoru Katara.
„Mislim da će za grupu ljudi koji su uživali u tome, ostati s nama doživotno. Ne samo da je obeležilo naš sportski napredak, već je ostavilo i neizbrisiv trag na vrednostima našeg tima i našem ličnom razvoju kada smo bili mladi i još uvek stasavali. Najbolje od svega je što godine prolaze, a mi i dalje imamo divno prijateljstvo. Delimo toliko toga, a to su ljudi koje vodite sa sobom na putovanje, oni sa kojima se osećate neverovatno prijatno i na koje ste neverovatno ponosni“.

Penzionisao se na vrhuncu, 2000. godine, kada je osvoji bronzu sa Španijom na Olimpijskim igrama u Sidneju.
„Gledajući unazad, pomalo je kao da zavaravate samog sebe. U to vreme, cenio sam tu odluku, osvojio sam sedam titula od sedam, plus olimpijsku medalju. Ostati na vrhu je ono što bi svaki sportista želeo, zar ne? Onda prolazite kroz druge faze svog života, ne one najmračnije, ali ulazite u poslovni svet i toliko vam nedostaje sportska strana. Osim toga, mislite da i dalje možete da igrate, čak i posle dve ili tri godine, i mislite: ‘Šta da sam izdržao duže? Šta da je cela ova stvar sa olimpijskim ciklusom bila zaista besmislica’? Jer možete da odustanete na pola, dok se ponovo ne osetite konkurentno sposobni, i to je to. Ali u to vreme, završavao sam studije, imao sam jedno dete, a drugo je bilo na putu, predsezonski treninzi su uzimali danak, povrede takođe... Teško je uvek biti na najvišem nivou u klubu kao što je Barsa. Zato vi donosite odluku“.

Urdangarin u dresu Barselone (©Reuters)

Sa princezom Kristinom se upoznao dok je žario i palio na rukometnim terenima. Svetla medija su bila uperena u njega. Nije bilo lako se skoncentrisati se samo na sport.
„Mislim da se sportisti, posebno u rukometu i u Barsi, osećaju kao braća i porodica. I u tom trenutku, kada je došlo do dodatnog spoljašnjeg pritiska pored onoga što smo već imali u našem skromnom sportu, tim je zbio redove kako bi sačuvao naše performanse iznad bilo koje druge okolnosti koja bi mogla da se pojavi“.

Rukomet nije skup sport, rukometaši ne mogu da se obogate kao fudbaleri ili košarkaši.
„Postoje bogati sportovi i siromašni. Za nas koji smo se bavili skromnijim sportovima, veoma je teško da nas novac zaslepi, ali u drugim slučajevima, sportisti, pored performansi, moraju da se nose sa ogromnim medijskim pritiskom, sa finansijskim zahtevima gde su oni prednost na zahtevnom tržištu... Pravilno upravljanje stvarima nije toliko očigledno u elitnoj fazi kao kada se penzionišu, kada reflektori izblede i moraju da ponovo izgrade novu fazu svog života kako bi mogli da nastave da budu uspešni, ali van terena, borilišta ili staza. Ovo je zaista važan izazov za igrača, onaj za koji verujem da moramo da ga podržimo i pomognemo mu".

Najstariji sin Pablo je počeo da iga rukomet u Barseloni, ali nije uspeo da se nametne u najvećem klubu na svetu, pa je sada u Granoljersu. Igra na istoj poziciji kao i Injaki, desni bek.
„Pablo je pravi izvor ponosa što je i on izabrao ovaj put. On se odlično nosi s tim, ne samo kao igrač, već i kao osoba sa fantastičnim vrednostima. Za kratko vreme, postigao je izvanredno učenje i razvoj. Zahvaljujući doslednom treningu, zaista je poleteo, i želim mu, naravno, sve najbolje. Otac posmatra i sluša njegove analize. Postavljam mu pitanja koja mislim da treba da postavim i uvek pokušavam da mu pomognem da razume najbolji pristup utakmici ili najbolju refleksiju posle nje. Taktički i tehnički, on ima nekoliko odličnih trenera i ja se u to ne mešam, ali mislim da imamo dobru komunikaciju u vezi s njegovim mentalitetom u suočavanju s konkurencijom".

Injaki je u zatvoru stekao i trenersku licencu.
„Razmišljao sam o tome ranije. Možda bi bilo malo kasno za zabavu, jer treneri velikih timova već imaju veoma uspostavljene karijere i mislim da bi mi bilo teško, ali ovaj aspekt mentalnog treninga, ovaj aspekt podrške timovima ili igračima kojima je možda potrebno malo više kohezije ili malo više performansi. Želeo bih da se na neki način posvetim ovom aspektu".

Osnovao je kompaniju Bevolutiv za koučing sa sportskim programima.
„To je kompanija koja ima za cilj da podrži sportiste, menadžere i druge kroz različite faze njihovih života. Prvenstveno smo se fokusirali na formativnu fazu, gde radimo sa sportistima koji nisu elita, ali koji intenzivno treniraju, i želimo da ih podržimo mentalnim treningom kako bi se na najbolji mogući način suočili s konkurencijom. Istovremeno, podržavamo roditelje, koji često ne znaju šta se od njih očekuje ili da li pravilno rade svoj posao. Zatim, na elitnom nivou, život nije linearan: biti na klupi, povreda, promena kluba, toksično okruženje... Želimo da pomognemo sportistima i timovima da poboljšaju svoje performanse. A onda, u završnoj fazi, posmatramo prelazak iz sportskog balona i povratak u normalan život, jer je statistika surova. MOK je 2023. godine rekao da 26 odsto sportista koji se penzionišu pati od depresije. Moramo biti u mogućnosti da im pomognemo da otkriju svoju svrhu, jer inicijative postoje, ali je još dug put pred nama. U poslovnoj oblasti je donekle isto, jer su analogije sa sportom veoma prirodne“.

Govorio je o medijskim pritiscima, kako se borio s tim, pogotovo posle izbijanja afere.
„Verujem da sam, pre bilo kakvog sudskog ili krivičnog postupka, bio osuđen u vestima. Ta medijska osuda je preuveličala stvari do stepena koji nas je sve iznenadio i sa kojim smo morali da se nosimo. Kao što kažem u knjizi, nisam zadovoljan kako se sve završilo, ali nisam imao drugog izbora nego da to prihvatim. Iako nisam ponosan na to, postoji velika razlika između onoga što je rečeno na početku i onoga što se zapravo dogodilo. Sada, posle svega što sam naučio iz ove pauze, trudim se da maksimalno iskoristim svaki dan, ne gubeći iz vida ko sam i kuda idem. I mislim da mi to donosi ispunjenje i privlači divne projekte i ljude“, zaključio je Urdangarin ispovest za Marku.