PRELAZZI: Pepeljuga u svinjskoj koži

Ako Amerikanci nešto vole, to su bajke. Zato je fudbal – njihov fudbal, američki, i pre nego što krenu ustaljeni komentari, na tu reč polaže gotovo jednako pravo kao i "naš" fudbal; uostalom, i jedan i drugi potekli su iz igre koja se zove "ragbi fudbal" – toliko popularan, zato je to, neka pati i košarka i neka se ljuti originalni američki sport, bejzbol, najvažniji i najskuplji proizvod.

Jer šta može da bude skuplje, pardon vrednije, od mašte i snova? Pa još zapakovanih, a malo ko to ume da uradi kao NFL, kao holivudski blokbaster, sa usponima i padovima, sa uspavanim lepoticama i trnovim ružicama, sa patuljcima koji postaju divovi, i obrnuto.

Američki fudbal je mitologija, večita inspiracija, to zeleno polje sa linijama i lancima stvorilo je, s onu stranu velike bare, više modernih heroja nacije od Perl Harbora i Normandije zajedno. Na njemu je bilo (metaforičnih i skoro pa stvarnih) pogibija, na travi – kasnije i "astroturfu" – rađali su se i nestajali junaci koji su se uselili u kolektivno nesvesno Amerikanaca, i nastavljali da žive sa novim generacijama, dobijajući nove slojeve svake nedelje po podne.

Ponedeljak, 00.30: (1,60) Los Anđeles Rems (14,0) Sinsinati Bengals (2,55)

Bez te mitologije, fudbal je tek još jedan sport, komplikovana i ponekad haotična partija nadmudrivanja sa svojim zakukuljenim pravilima, napravljena da prija i televiziji, i gledaocu ispred ekrana i onom na stadionu, nalivenom pivom i najedenog roštiljem.

I prva sezona Vinsa Lombardija, i spartanstvo Čaka Nola i silueta Toma Lendrija, i trk O Džej Simpsona, koji je jedino bolje od kornerbekova umeo da izbegava policijske automobile na autoputu, i u bronzi uhvaćen pas Džonija Junajtasa, i pokret unapred, ili beše unazad, Toma Brejdija, i ulični protesti zbog izmeštanja klubova, i Rejdersi i hip-hop koji ih prati, i sve one utakmice u magli i u snegu, i maleni Grin Bej, nezamisliv u današnjem "franšiznom" sportu, i komesar Pit Rozel i umetnost pregovora, i Volter Pejton kojem niko ništa nije mogao, a onda ga je iznutra savladao protivnik za kojeg nije ni znao...

Sve ovo nisu samo sastojci koji fudbal čine najameričkijim – pravo iz doline snova – sportom, nego i oni zbog kojih će večeras, na 56. po redu najvećoj utakmici u Sjedinjenim Državama, dobar deo nacije, i još mi neki neutralci pride, navijati za Sinsinati Bengalse.

Kad se kaže novac, misli se na Superboul

Za baksuznu, nipodaštavanu franšizu, u vlasništvu Majka Brauna, čoveka koji je po malo čemu sin svoga oca. Pol Braun velika je i značajna figura u istoriji NFL-a (ne samo zato što se po njemu zovu i klubovi i stadioni, već jer je bio veliki inovator, čovek koji je unapredio ovu igru), no Majka već decenijama bije glas da je loš čovek i još gori direktor. Bengalsi Majka Brauna nikada nisu bili ni blizu Superboula, a malo je ljudi moglo i da pomisli da će od njegove nove "rekonstrukcije" i "reinvigoracije" nešto biti, toliko lažnih zora beše u Ohaju.

Za momke kojima niko, a ponajmanje bukmejkeri, nije davao šanse ni da mogu da osvoje svoju diviziju, a kamoli konferenciju, a kamoli da stignu do samog kraja. (Pa ih kladionice čak i večeras prilično nipodaštavaju.)

Za one koji 31 godinu nisu pobedili u plej-of utakmici i od toga, šta će drugo, počeli da prave sopstveni narativ.

Za Džoa Baroua, prvog pika na draftu koji je izgubio celu sezonu a onda u drugoj iz vikenda u vikend, iz bacanja u bacanje, bio sve bolji, pritom izgledajući kao da ga cela ta frtutma previše ne dotiče, kao što ga ne dotakne ni kada ga sekuju devet i po puta, svejedno nađe načina da pobedi. Za Džamara Čejsa, kojeg je pronašao toliko puta u ovoj sezoni da su pali svi rekordi – a ukupno imaju godina jedva više nego Tom Brejdi – a kada svi krenu na Čejsa, onda Barou pronađe Higinsa ili Bojda, ili utrapi loptu Džou Miksonu, da ovaj s njom trči gde hoće.

Za Evana Mekfirsona, momka koji je bio, skupa sa čitavom franšizom, predmet sprdnje kada su ga izabrali u petoj rundi drafta, jer ko bi još trošio petu rundu na ubogog kikera?

A Mekfirson je, hladan kao narandžasta čaša koktela "Alabama slemer", u plej-ofu pogodio 12 puta iz 12 pokušaja, uključujući i neke u poslednjim sekundama, i danas u čitavom Ohaju ne može da se nađe dres sa njegovim imenom.

Za trenera Zeka Tejlora, koji je svojevremeno bio na platnom spisku današnjeg rivala, Šona Mekveja, i nad kojim se godinama, sve do ove pozne jeseni zapravo – pa možda i sve do poznog januara – nadvijao veliki znak pitanja: da li je on dovoljno dobar? Ne za Bengalse, ma ni po jada, da li je dovoljno dobar da bude "hed kouč"?

Bilo je to, kad smo kod bajki, kao ružno pače koje se umuva nepozvano među labudove, sve sa ratničkim prugama; ono "Who dey?", poklič navijača Bengalsa koji danas svi znaju i koriste bio je zapravo autoironijski otklon, ili su se njime poštapali najveći rivali Bengalsa sa Srednjeg Zapada.

Sofaj stadion biće poprište najvažnije utakmice u SAD-u (©AFP)

Danas će "Who dey?" biti glasnije od podrške za Ramse, koji su i dalje gosti u svom gradu, a Pepeljuga će doći na bal obučena u svinjsku kožu i nadati se da će se glavne nagrade dokopati pre no što sat otkuca ponoć.

Pred njima će biti LA Ramsi, na stadionu koji izgleda kao svemirski brod, premda ponekad ume da deluje i toliko hladno. Ekipa sastavljena i napravljena da uzme Lombardijev trofej – dali su pikove u prvoj rundi drafta tamo sve do 2045. godine, otprilike – sa proverenim i dokazanim imenima i veteranima što imaju samo jednu stvar na umu.

Dobro, i Ramsi imaju svoju bajku: pobedom bi napokon umilostivili grad u koji su se vratili posle dugogodišnjeg izgnanstva, a sem čudesnog Kupera Kapa, i tu ima momaka sa podugačkim spiskom krivih Drina.

Od Odela Bekama Džuniora, koji je mogao samo da se nervira kada čuje da je sa njegovom karijerom završeno, preko Vona Milera što se priključio kao Mihajlović Zvezdi pred proleće 1991. i Endrjua Vitvorta, dobitnika nagrade Volter Pejton i jedinog startera u NFL-u koji gazi petu deceniju života, pa sve do trenera koji je nekada toliko revolucionaran i napredan da pravi dečje pogreške.

A Metju Staford? Ne samo da je proveo čitavu karijeru u nesrećnim Detroit Lajonsima, gde je svega tri puta uspeo da uđe u plej-of, i sva tri puta da odmah iz njega naglavačke izađe, i ne samo da svi, iz borbe u borbu, od njega očekuju da napravi neku glupost, nego je sa svojom suprugom tukao i porodične i životne bitke: Keli se rešila tumora na mozgu i biće uz svog supruga i proslavljati život, ako ne i pobedu.

Ramsi su favoriti i zato Amerika – i ne samo Amerika – navija za Bengalse, očekujući da im se servira još jedna velika bajka, sa saundtrekom iz mladosti nas milenijalaca, večito zagledanih ka Zapadnoj obali.

Ali, šta ako je ovo samo prva epizoda, šta ako majstori koji ovo režiraju – a nisu daleko, nema više od dvadesetak kilometara od Inglvuda, gde je Sofaj stadion, do Holivuda, gde je sve ostalo – zapravo znaju da je ponekada veća, značajnija, potresnija i dalekosežnija priča u kojoj Pepeljuga i svi njeni prosci ostanu praznih ruku, sa glavom u šakama i suzama kojem nastaju i nestaju junaci?