Slomljeni pod naletom emocija: Voleo bih da mogu da zaplačem, da izbacim ovo, sav se tresem!

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Ljudine, a plaču. Kad ih vidite, pred vama je planina mišića, međutim, i takve gromade se ponekad slome pod naletom emocija, kao što su činili kajakaši Srbije posle finalne trke na 500 metara na Olimpijskim igrama u Parizu.

Nisu osvojili medalju, mada su sigurni da su je zaslužili.

„Kako neću biti tužan“, pitanjem odgovora Marko Dragosavljević, deo četverca koji je sprint završio na šestoj poziciji u konkurenciji osam posada. „Nema izgovora, verujemo da vredimo za medalju, ne može to niko da ospori, jer smo pokazali da možemo da se takmičimo sa najboljima. Finale Igara ne može da se opiše, mora da se doživi. Meni je ovo bio prvi put, ne mogu da se setim ni šta se tačno desilo, osim da smo prvi start uhvatili perfektno, žao mi je što se trka ponovila, ali to je deo našeg sporta i meni se dešava jednom godišnje. Voleo bih da mogu da zaplačem, da izbacim ovo iz sebe, ceo se tresem, ne znam šta bih rekao. Uoči poslednjih 100 metara sam osećao da smo tu, molio boga da izdržimo do kraja, a kad smo prošli kroz cilj shvatio sam da nema medalje. Šesto mesto je nezahvalno, jer smo pokazali da smo konkurentni za zlato“.

Još snažnije emocije vibrirale su dok je sa izveštačima neposredno posle trke razgovarao Marko Novaković. Bukvalno je jecao. Razumemo ga, treći put je na Olimpijskim igrama i opet se vraća bez medalje.

„S jedne strane pokušavam da rezimiram trku, a s druge sve što smo uradili... Joooj, šta se sve istrpelo. Ne stoji baš ovolikom čoveku ovakav izliv emocija. Znam koliko su svi oko mene trpeli, od porodice do svih ostalih. Treće su mi Olimpijske igre, opet mi se desilo da osetim medalju i da je iz nekog razloga izgubim. Ne znam zašto. Ne samo ja... Svaki put sam našao motivaciju da opet dođem. Mogu samo da zahvalim svima koji su bili sa nama i sve ispratili. Čast mi je što sam bio na ovom putu. Moram da se koncentrišem, sutra imamo dvosede, da probamo tu nešto da uradimo“, rekao je Novaković.

Kajakaši šesti: Finale jeste dobro, ali je mnogo nedostajalo za medalju

Opšti je utisak da bi srpska posada bila bliža odličju da je važio prvi start, kad su ranije krenuli Mađari i Nemci, pa je početak trke morao da se ponovi.

„U prvom startu smo krenuli idealno, sve se poklopilo od zaveslaja, dok je u drugom bilo malo lošije, ali smo i tad svi krenuli intenzivno, u kamikaze, dokle ko izdrži. Na kraju su odlučivale nijanse, a ispostavilo se da su nas dobili čamci od kojih smo mi bili bolji tokom takmičenja“, podseća Anđelo Džombeta.

Naš kajakaš ukazuje na kratko vreme između polufinalne i finalne trke. Svega dva sata.

„Žao mi je što je bilo malo vremena za odmor. Obično je više, nekad i po ceo dan kako bi se takmičari regenerisali. Sad je bilo ekstremno malo vremena, verovatno je namešteno da bude atraktivno i privlačno za publiku, ko se kako snađe. Ne možemo na to da se obazirimo. Samo se prva tri gledaju, sve ostalo je nebitno“, dodao je Džombeta.

Saglasan je i Vladimir Torubarov da je ponavljanje starta uticalo na ritam naših takmičara.

„Ne možete da verujete koju količinu adrenalina morate da kontrolišete pre neko što trka krene, onda se čuje zvuk za pogrešan start i sve se rasipa. Iako je za nijansu slabiji bio drugi start, bili smo konkurentni do poslednjih 50 ili 100 metara, kad je došlo do totalnog rasipanja. Biće nam potreban veliki oporavak od ovoga, spremićemo se bolje za naredni put“, zaključio je Torubarov.