Terzina deca su izrasla u Super Srpkinje: Znate da ste najbolje i da niko nema što vi imate

Nemaju problema sa pritiskom, ne interesuje ih ko je preko puta, pobeđivanje im je svakodnevica, a osvajanje medalja stil života.

Danas na Olimpijskim igrama u Parizu prvi put na teren izlaze Super Srpkinje. Odbojkaška dinastija koja se poslednjih devet godina ni sa jednog velikog takmičenja nije vratila bez medalje. Odbojkašice Srbije su iz turnira u turnir pomerale granice, rušile rekorde i punile riznicu trofeja. Menjali su se sastavi, poslednjih godina i selektori, ali jedno je ostalo konstanta. Medalje.

Srpske odbojkašice ne propuštaju nijednu priliku da se popnu na podijum. U Gradu svetlosti danas protiv domaćina kreću po najsvetlije odličje kojem su bile blizu na prethodna dva olimpijska turnira. Imaju srebro, imaju bronzu, sada ih zanima samo zlato. I ne sumnjajte da imaju skovan plan kako da ga osvoje. Ako u nekoga u srpskom sportu ne treba sumnjati, onda su to one. Pošteno se i zapitati čime smo ih zaslužili. Svetske sile koje im godinama gledaju u leđa bi ih zlatom optočile, sponzori bi se utkrivali da ih vide u svojoj reklami, od navijača ne bi mogle normalno da izađu na ulicu u Turskoj, Kini, Brazilu, Japanu… Kod nas se njihove medalje shvataju zdravo za gotovo kao nešto što se podrazumeva.

Naravno da je osvajanje olimpijskog zlata sportski Mont Everest na koji se najteže popeti i pod kojim su zastali i neki od najvećih sportista u istoriji. Što ih ne čini ništa manjim. Zato, šta god ove devojke urade u Parizu, to neće promeniti sliku o njima kao o generaciji koja je srpskom sportu donela toliko radosti i sreće.

Od raspada Sovjetskog Saveza, nikada nijedna evropska reprezentacija nije osvojila olimpijsko zlato u ženskoj odbojci. Toliko o konkurenciji. Favoriti za zlato dolaze skoro sa svih kontinenata. Iz SAD, Brazila, Kine, Turske, Italije… Sila do sile. I među njima kao uljez Srbija. Uljez kojeg ne mogu da se otarase godinama i koji pravi nadrealne rezultate. Dovoljno je reći da Italija nema nijednu olimpijsku medalju u ženskoj odbojci ili da zemlja poput Turske nema nikakvu medalju u istoriji u kolektivnim sportovima.

Teško je dalje rečima objašnjavati sportsku veličinu tih devojaka, pa je možda najbolje da pitamo onoga ko ih poznaje bolje od svih. Sve su to njegova deca na neki način i sve ovo ne bi bilo moguće da on pre dve decenije nije sišao u rudnik i pronašao zlatnu žilu.

Zoran Terzić je trenirao u reprezentaciji svih 13 devojaka koje će u Parizu krenuti da stave poslednji dragulj u krunu neponovljive dinastije. Ima li poruku za njih danas kada kreću u tu misiju?

“Naravno da one znaju otprilike šta bih im poručio. Samo da veruju u sebe. Znaju da su najbolje i neka to pokažu na terenu”, kaže Zoran Terzić za Mozzart Sport.

Iz daleke Rusije nas podseća kako je ovo sve u Srbiji i krenulo…

“Ova generacija je napraviila ogromne uspehe, ali svega toga ne bi bilo da im to nije obezbedila neka od onih prethodnih generacija iz neke rupe u kojoj je bila naša odbojka. Bili smo 50. ili 100. na rang listi. Valja se prisetiti da mi tada uopšte nismo imali način da se kvalifikujemo za Olimpijske igre jer smo toliko slabo stajali na FIVB listi. Ta generacija koja je napravila prvi iskorak i ona druga koja je posle toga napravila iskorak u smislu osvajanje medalja 2006, 2007. godine, učinile su zaista mnogo za našu odbojku. Od tada je ipak bilo malo lakše. Ne mnogo lakše, ali malo jeste. Sada ova poslednja generacija na čelu sa Tijanom, Majom i svim drugim igračicama drži visok nivo već dugi niz godina. Nadam se da će tako biti i u budućnosti”.

Kada već pominjete Maju Ognjenović. Hodajuća legenda, nosila je zastavu Srbije u Parizu na otvaranju, ovo su joj pete olimpijske igre, ima u karijeri jednu medalju manje od cele italijanske odbojke… Da li ste mogli da prepostavite da će imati ovakvu karijeru kada ste počeli zajedno da radite?

“Iskreno, nisam baš bio siguran da će imati ovakvu karijeru, ali sam prognozirao da će biti vrhunski igrač i ispunila je tu prognozu. E sad, da će osvojiti baš sve ovo sa reprezentacijom i klubovima, da će igrati tako dugo, da će trajati toliko godina na vrhunskom nivou… To nisam očekivao. Ali, da će biti vrhunski igrač, jesam. Njena karijera je za svako poštovanje”.

Vi ih bolje poznajete od svih, znate kakve su u glavama i kako se sada osećaju? Kako na njih deluje taj pritisak oko osvajanja zlata?

“Upravo je to i naša najveća šansa. Siguran sam da kod njih taj pritisak može da izazove samo pozitivnu reakciju. Jednostavno, to su takve devojke karakterno, naučene su da se tako ponašaju i da igraju najbolje kada je najteže. To su dokazale u dugom nizu godina koliko već igraju zajedno. Uveren sam da će taj pritisak biti naša velika prednost jer sam ubeđen da ove devojke imaju nešto što naše ostale reprezentacije nemaju. Kada dođe do četvrtfinala, polufinala i nadam se finala, bićemo u prednosti jer taj pritisak na naše devojke može da utiče samo pozitivno”.

Nagledali smo se slučajeva u drugim sportovima da imamo imena, a nemamo tim. Kako to u odbojci tako savršeno funkcioniše ako se zna da Maja i Tijana jedine imaju status superzvezda?

“To je sistem koji smo pravili dugo godina, na kojem smo insistirali i koji je opstao do sada. I nadam se da će ostati i u budućnosti. Naravno da svaki trener unosi neke novine i da ima nešto svoje, ali osnova reprezentacije i način rada se zaista nisu dugo menjali. A pre svega ponašanje devojaka i njihova želja da igraju za reprezentaciju. To je osnovno. A što se tiče priča da su drugi igrači malo manje zvezde… U redu, jeste tako. Ali, pored Maje i Tijane imate igračice koji su vrhunske na svojim pozicijama”.

Primer?

“Bojana Drča je osvojila evropsko i svetsko zlato sa reprezentacijom Srbije kada Maja nije igrala. Bojana je vrhunski dizač. To što mi imamo dva takva dizača je s jedne strane dobro. I za trening, i za turnire gde može da dođe do nekih povreda ili loših igara, pa jedna menja drugu. Opet, s druge strane, šteta za svaku od njih. Pogotovo za Bojanu koja bi u bilo kojoj drugoj reprezentaciji na svetu bila ubedljivo prvi igrač na toj poziciji i ne bi se postavljalo pitanje njenog igranja. Naravno, dala je ogroman doprinos i u reprezentaciji Srbije kada je igrala, ali Maja je ipak bila za nekih pola koraka ispred nje”.

Apostrofira Terzić taj reprezentativni naboj kao glavno oružje…

“I na drugim pozicijama imamo dobre odbojkašice, ali pre svega kvalitetne osobe koje uvek žele svim srcem da igraju za reprezentaciju. To je najbitnije. Najbolje igre pokazuju u reprezentaciji što je jako važno. Kakav god klub bio i koliko god da vam je prirastao za srce, to je ipak posao u kojem je igranje za platu jedan od primarnih motiva. Reprezentacija je nešto drugo. Tu se vodiš isključivo emocijama i sve naše devojke će vam reći isto što i ja. Verujte mi, ne postoji nikakav novac na svetu koji može da plati izlazak na balkon. Kada vidite koliko se svi Srbi na svetu - ne samo u Srbiji - raduju posle tih pobeda i uspeha, nemerljivi su sreća i ponos koji osećate. Prisutne su jake emocije i velika je sreća da imamo takve igračice i osobe koje to imaju u sebi i razmišljaju na takav način”.

Retki su bili slučajevi da bi neka odbojkašica preskočila reprezentativno leto i tražila odmor.

“To je ono o čemu pričam. Njihova želja da igraju u reprezentaciji Srbije je ogromna. Imali smo izuzetke poput Maje koja je imala pauze, ali to su normalne stvari. Ona je od 2003. godine u reprezentaciji i pauzirala je samo posle Olimpijskih igara u Riju da uzme preko potrebni odmor. Jednu jedinu sezonu. Pravili smo im pauze u Ligi nacija, gledali da jedna igračica ode na jedno takmičenje, druga na drugo… Ali da neko celu sezonu ne bude tu, takvih situacija nije bilo”

I u vašem selektorskom mandatu, a i danas se sa nekih inostranih adresa mogu načuti komentari da igra Srbije previše zavisi od Tijane Bošković.

“To je normalna stvar. Svi koji gube imaju pravo da se ljute. A pošto Srbija uglavnom pobeđuje u poslednjih koliko već godina, normalno je da svi drugi pokušavaju da nađu neki problem u našoj reprezentaciji i da probaju da poremete atmosferu. Zato i možete čuti da Tijana dobija više lopti nego sve druge, da Maja više voli ovu ili onu. Na to ne treba obraćati pažnju. Prvo, ovo je posao koji se igra i radi zbog pobeda. Kako ćeš da dođeš do pobede, to je tvoja stvar. Ako je način da se dođe do pobede taj da Tijana dobije 90 odsto lopti na utakmici, onda neka dobije 90 odsto. Šta je problem? To pričaju ljudi koji ne znaju, ne razumeju, a pogotovo oni koji ne prate odbojku”.

Ali ističe Terzić i druge devojke koje čine tim.

“Evo vam primer kad smo postali prvaci sveta 2018. godine, a Tijana i Brankica Mihajlović su bili glavni napadači. I svi su tada pričali o Bianki Buši kao o nekome ko ‘popunjava to mesto jer mora da ih bude šest’. Kao da ona ne radi ništa i samo popunjava mesto… A ona je napravila nešto što se graniči sa neverovatnim i nešto što nije manje od Tijaninih poena. Buša je na utakmicama od ukupnih 80 servisa protivnika, primala blizu 70. I to ne na jednoj, nego na svakoj utakmici do titule svetskog prvaka. Zamislite vi taj pritisak. Znate li koliko je teško da nijednog momenta ne padnete? Da nemate momenat da vas neko izvede i da malo dođete sebi? Ona to nije imala ni u jednom momentu. To mogu samo vrhunski igrači. E sad, kao i u fudbalu, zavisi od pozicije. Imaš igrače koji manje trče i koji mnogo trče i kvare igru protivnika. Sa druge strane, imaš one koji daju golove. I naravno da svi najviše gledaju ove koji daju golove. Tako i u odbojci više gledaju ove koji osvajaju poene. A koliko ovi drugi dodaju toga u odbrani, prijemu servisa ili u toj nekoj opštoj igri, o tome se niti priča, niti to neko gleda. A trebalo bi”.

Baš ta Bianka je servisima u petom setu meča za titulu evropskog prvaka utišala krcatu dvoranu u Turskoj i prelomila finale…

“Mislim da je servirala od 9:6. za Tursku do 11:9 za nas. I verovatno bi išla i dalje da nije pogrešila servis. To su neke stvari koje znamo mi koji radimo s njima. Ko je za šta sposoban, ko i koliko može da uradi, ko se plaši, a ko ne, ko je tip da ga neke provokacije motivišu… Na osnovu toga se svi rukovodimo i tako pravimo ekipu”.

Nedostaje li nam danas ta napadačka dimenzija koju smo imali sa Brankicom?

“Drugačije je danas. Mi smo tada, zbog takvog sklopa ekipe, morali da igramo odbojku na određeni način. Da libero i jedan primač pokrivaju veći deo terena, a da se u napadu oslanjamo malo više na Brankicu i Tijanu pre svega. Danas je to drugačije u smislu da imamo bolje primače koji mogu da odrade posao na malo višem nivou nego što je bilo ranije. To automatski povlači da nam srednji blokeri dobijaju više lopti i da prave veći broj poena. Sa tim primačima se igra brže na krajevima itd... Nije to neka prevelika promena, ali jeste malo drugačiji način igre. Brankica je bila vanserijski napadač, pa ljudi porede naše današnje primače sa Brankicom. Ne treba to da radimo. To je isto bilo u muškoj odbojci kad su otišli Vanja Grbić i ostali. Onda smo Nikića ili Nikolu Kovačevića poredili sa Vanjom Grbićem. Nije sporno da je Vanja bio bolji igrač, ali igrače treba da porediš sa rivalima iz drugih reprezentacija. E baš zato na osnovu tih poređenja sam uveren da smo glavni favoriti za zlato u Parizu”.

Verovatno najjači turnir u istoriji, pet aždaja uz Srbiju cilja zlato

Ipak, konkurencija je zaista žestoka i izjednačena…

“Ne bih voleo da me neko pogrešno shvati u smislu ‘e kada smo mi bili, onda je bio kvalitet, a sad nije’… Nema veze sa tom pričom, ali je generalno kvalitet u ženskoj odbojci počeo da pada. To se vidi po svim ekipama. Pogledajte kako su izgledale te ekipe Brazila, Amerike, Rusije, Kine pre pet ili šest godina. To su bili fenomenalni timovi sa zaista velikim brojem vrhunskih igrača. Sada je malo drugačije i dovelo je do izjednačavanja snaga. Imate veći broj ekipa koje su po kvalitetu tu negde. Pojavila se i neka Poljska čije primače ne znate ako se baš detaljno ne bavite ženskom odbojkom. Da kažemo da su to neki prosečni igrači. Imate takvih situacija i u nekim drugim reprezentacijama. Zato je kvalitet izjednačen i sigurno će biti mnogo interesantnije nego ranije. Ranije se otprilike znalo ko će biti u polufinalu. Sada je teško prognozirati ko će proći grupu, a kamoli šta dalje. Svaka ekipa koja ima jednu, dve ili više vrhunskih odbojkašica, ima veću mogućnost da se kvalifikuje za završnicu”.

Ostajete li pri teoriji da je teže osvojiti Svetsko prvenstvo nego Olimpijske igre?

“Ne kažem šta je teže, a šta lakše osvojiti. Samo sam rekao da mnogo više cenim i mnogo više volim da pobedimo na Svetskom prvenstvu nego na Olimpijskim igrama. Svetsko prvenstvo je za mene pravo takmičenje gde učestvuju 24 najbolje ekipe na svetu i gde je sve posvećeno odbojci. A Olimpijske igre… Svaka čast, svi ih priznaju kao najveću smotru svetskog sporta itd..."

Vi ne?

“Iskreno govoreći, ne može nešto da bude najveće takmičenje ako spavaš u nekim stanovima koji ne liče ni na šta, gde imate jedno kupatilo na ne znam koliko ljudi, gde se hranite u nekoj studentskoj menzi, vozite se nekim gradskim prevozom… Nemate treninge uopšte jer nema mogućnosti da treniraš. Sala je na tri sata vožnje, a ti igraš utakmicu u devet ujutru. Treba da ustaneš u pet ujutru da ideš na utakmicu. To su neke stvari koje nemaju baš veze sa vrhunskim sportom ili organizacijom. U redu, jasno mi je da to mora tako jer je tamo ogroman broj sportista, ali upravo iz svih tih razloga, mnogo više volim i cenim Svetsko prvenstvo. Na kraju krajeva meni lepše zvuči kad se kaže prvak sveta nego olimpijski prvak. E sad, pošto smo prvak sveta već dva puta zaredom, bilo bi lepo kada bismo osvojili i Olimpijske igre. To bi bilo idealno, ali ajmo korak po korak”.

U odnosu na selekciju koju ste vi ostavili, stasale su dve nove igračice Hena Kurtagić i Aleksandra Uzelac. Koliko one mogu da doprinesu u ovakvoj konkurenciji?

“Teško je to reći. Da je bilo koje drugo takmičenje u pitanju, možda bi moj odgovor bio 'da'. Olimpijske igre su po tom pitanju vrlo specifične i na njih se uglavnom vodi najiskusnija ekipa. Igrači koji su već bili na Olimpijskim igrama, osvajali medalje i tako dalje… Pa čak i ako su u tom momentu u nešto lošijoj formi nego ovi mlađi. Što ne kažem da je ispravno. Govorim otprilike kakvo je razmišljanje većine trenera i ljudi koji se bave time. Ali, ovo je i idealna situacija da se vidi koliko su te mlađe devojke spremne, pre svega psihički, da iznesu takvo takmičenje gde nemaš pravo na kiks. To će za njih sigurno biti pravi ispit. Ako tu pokažu da mogu, onda je to sigurna varijanta, imamo dva igrača za budućnost i ne treba da brinemo o tim pozicijama”, smatra popularni Terza.

Daleko od najveće sportske smotre, Terzić kopa u novom rudniku. Ruskom. Selektor je supertalentovane reprezentacije koja po svemu zaslužuje da igra u Parizu i bude jedan od favorita za medalju. Ali političko licemerje sprečava fenomenalnu generaciju ruskih odbojkašica da se takmiči. Ostaje mu da radi i čeka, a do tada će biti jedan od najvećih navijača devojkama kojima je godinama bio najveći autoritet.

Ako neko ko je sa njima proveo tolike godine i savršeno ih poznaje, kaže bez ustručavanja i fraza da su najbolje, onda nam ostaje samo da verujemo i sanjamo zajedno sa njima. I dočekamo ih ispod balkona. Kaznena ekspedicija kreće večeras od 21.00 čas u sastavu: Maja Ognjenović, Tijana Bošković, Bianka Buša, Jovana Stevanović, Maja Aleksić, Silvija Popović, Sara Lozo, Bojana Drča, Mina Popović, Bojana Milenković, Katarina Lazović, Hena Kurtagić i Aleksandra Uzelac.