To što svira, to su ruke

Oko tebe šute stvari. Sa zidova vise trice, tek da te grubo sjećaju. Ovaj dan što na prozor lupa, nije tvoj.

Kada je Darko Rundek po raspadu Haustora pisao “Ruke”, video ih je, onako rundekovski, kao simboličku sponu među ljudima. I kao meru kontakta i distance, nečega što može istovremeno da spoji i razdvoji.

Tek usput u toj je pesmi opisao savršenu scenu jednog običnog poraza. Svakodnevnog. Ljudskog. Poraza u kom vladaju muk i strah, u kom je svaki detalj asocijacija, a svaki dan izvor nove tuge.

Moderni svet, a sportski naročito, obožava zlatno znamenje i vrlo retko dozvoljava sebi da kreira narative kroz prizmu poraza. Naročito ako su u pitanju porazi velikih šampiona. Uvod u Fajnal for odbojkaške Lige šampiona, međutim, ne bi imao supstancu kada ne bi bio posvećen upravo takvim trenucima u beskrajnoj ravni pobeda žene koja je promenila svoj sport.

Od četiri ekipe koje nastupaju na završnom turniru Lige šampiona, Maja Ognjenović je finale ovog takmičenja igrala sa tri. I tri puta je poražena. Novi Fajnal for, ponovo u dresu Scandićija, nova je prilika. Ali ne za trofej. Nego za lekciju svima.

Priča o njoj, svedena na dresove klubova koje je nosila i na jedini trofej koji nije dosegla, bila bi samo dosadna geneza sportske istorije. Što joj ne pripada. Ovako je to, u osvit istanbulskih završnih dvoboja, mala priča o senkama. Skoro poema.

Za Dantea Aligijerija, senke su bile simbol otišlih zauvek. Za neke druge firentinske pesnike – simboli straha. Za Nazima Hikmeta i druge stambolske poete 20. veka, senke su kao dileme. Dok su kod Kavafisa simboli prošlosti koju vučemo za sobom.

Igrajući baš u njihovim gradovima, simbolima romantizma i nepregledne istorije, ne preterujemo, Maja Ognjenović redefinisala je simboliku senke na svoj način.

18.00: (1,80) Trentino – Modena (1,90)

Uloga tehničara je da manipuliše čitavom igrom, ali naročito protivničkim blokom. Da svojim rešenjima pokuša da postavi svoje saigrače u što povoljniju poziciju, istovremeno iznenadivši rivala, čitajući njegove defanzivne ideje. Ispod oka. Instinktivno. Intuitivno. Majstorski.

Prvo bude prijem. Može biti miran, ili pomeren, izmešten iz predvidivih ravni, nije važno. Oči su duboko fokusirane na loptu, a noge pozicionirane tako da ona pada ka čelu. I onda ruke. I onda senke.

Ne postoji protivnik koji bi mogao da predvidi šta je nekoj lopti predodređeno i pred čijim će dlanom završiti. Kada se susretne sa jagodicama Majinih prstiju, svud se po terenu razlete senke i sa njima nezivesnost. Jer jedna će se pretvoriti u siguran poen. Biće zicer. Sve ostale, ostaće samo senke.

Treneri smišljaju šeme, analitičari pomno prate i zapisuju, igračice vizuelizuju, ali za više od 20 godina karijere još niko nije uspeo da uđe u trag njenim idejama. I te senke niko nije ukrotio.

“Iz kojeg dela neba i iz koje zamisli”, rekao bi Petrarka i bilo bi tačno. “I eto svetla što prethodi gromu”, zapisao bi Hikmet i bio bi u pravu. “Rumenom pesmom da plane mrak”, opisao bi jedan drugi pesnik, što je od banatskih kariranih stolnjaka stvarao Agoru.

“Niko na svetu ne diže loptu kao ona”, to već nisu rekli pesnici.

(©Valerio Origo IPA Sport)

To je utisak koji smo dobili iz uskog kruga najboljih odbojkaških sudija u Evropi koji posebnu pažnju i koncentraciju moraju da posvete načinu na koji Maja Ognjenović diže loptu. Prsti su u drugačijem položaju. Šake su neuobičajene. I dok igrači gledaju u senke ka kojima lopta ne odlazi, sudije su jednoglasne, kao Petrarkina obgrljena rima: niko na svetu ne diže loptu kao ona.

Za ispuštanje senki kao nuspojave svog umetničkog izražaja, potrebno je nemalo fantazije, potrebno je iskustvo i razumevanje proticanja vremena, neophodno je zrno drskosti. I neophodno je stalno krotiti senke u sebi.

Specifičan način na koji Maja Ognjenović vidi, oseća i razume odbojku, ono kako ona kreira poene i poput scenaristkinje raspisuje scene zbog kojih taj sport i volimo, različito se manifestovao tokom karijere. Nekada je bio klinačka obest. Nekada potreba za dokazivanjem. Nekada nepuštanje, potreba za trajanjem. Danas je taj specifičan način manifestovan u miru.

Santareli je u najavi turnira rekao da mu imponuje što neko toliko dugo na takvom nivou uspeva da traje. Jedna od najperspektivnijih tehničarki Evrope Ozdemir, rekla je da joj je Maja bila idol od detinjstva i najvažnija referenca u određenju ličnog igračkog identiteta. Novinari su rekli koješta.

A ona je bila mirna. Prisutna.

“Ko zna koji put sam na Fajnal foru, igrala sam tri finala, možda mi prosto nije suđeno da osvojim ovaj trofej koji dugo priželjkujem”, rekla je Maja Ognjenović i time ispisala još jednu didaskaliju o sazrevanju i iskustvu pod svoju bogatu karijeru, nijednog trenutka neodustajući od najviših ambicija i svojih snova.

U Firenci bi rekli destino. U Istanbulu kismet. A na odbojkaškom terenu, po kom kruže senke svakog njenog dizanja, moglo bi se pročitati iz očiju koje gledaju u loptu posle pomerenog prijema, da je prava vrednost u tome da čovek preda celog sebe, čak i ako postoji strah da to ne bude dovoljno.

Jer sa zidova vise trice, tek da te grubo sjećaju. Jer čak i ako dan koji na prozor lupa nije tvoj, tvoje je ono što daš.

A ostavila je legacy velike šampionke. Podarila nam genijalne poteze majstora. I ispredavala lekcije o željama i o nemogućem.

Počinje novi Fajnal for Lige šampiona u odbojci. I sve je dobro.

To što svira – dok uplašene oči gledaju sa druge strane mreže – to su ruke. 

FAJNAL-FOR LIGE ŠAMPIONA ZA ODBOJKAŠICE

Subota

16.00: Vakifbank – Koneljano
19.00: Ezadžibaši – Skandići