Bukagije oko nogu Portugalaca

Dok bude hteo, igraće. I niko u Portugaliji mu ne može ili ne sme reći da ne može više. Deluje da to neće još dugo trajati, jer je i njegova sestra sinoć najavila da mu je ovo poslednje takmičenje u dresu reprezentacije.

Za Kristijana Ronalda i za Portugaliju je bolje da bude tako.

Jer, ovo ovako je mučno, negledljivo i nefunkcionalno. Rezultat je sve pokrio na kraju, ali je ostvaren bez Kristijana na terenu. Moglo je sve vrlo lako da ode u drugom smeru i da CR7 dočeka kraj reprezentativne karijere na klupi. Što ne bi bilo nezasluženo s obzirom na prikazano. Vež duže vremena…

Ronaldo, poput bukagija oko nogu, sputava ekipu koja preliva od individualnog kvaliteta. I ne dozvoljava joj da ga ispolji. Naravno, nije on jedini krivac što Portugalci nekada izgledaju kao da su se prvi put sreli i što izgledaju kao da čekaju da odgovornost preuzme neko drugi. Ima tu krivice kod selektora Roberta Martineza i kod igrača koji ne uspevaju da se nametnu u liderskim ulogama kao u klubovima, ali sve zajedno deluje kao veliki problem o kojem ne sme da se priča. To je već neko vreme uočljivo, a na ovom Mundijalu je postalo evidentno.

Najveći deo meča protiv Kolumbije na stadionu u Majamiju sam proveo posmatrajući samo Ronalda i video koliko zapravo pravi štete ekipi koja se svakako muči sa samopouzdanjem i povezanošću u igri. Nema više brzinu za krilo, ali ni kretanje za centarfora. Beskorisno stoji u napadu, čak i ne pokušavajući da se otvori ili nedajbože nekom lažnom kretnjom omogući prostor saigračima. Trenuci kada se samoinicijativno iz špica spusti u sredinu po loptu pored Vitinje, Neveša ili Bruna Fernandeša su možda i najbolji primer njegove štetnosti po ekipu.

Nije uspevao da uđe u šansu i pored takvih dodavača, što govori da je bitan deo problema. Ipak je reč o najboljem paru veznih igrača u evropskom klupskom fudbalu koji je osvojio dve Lige šampiona zaredom. I igra u Parizu neku drugu vrstu fudbala u kojem su svi ofanzivni igrači podjednako uključeni u igru. U portugalskom timu to nije slučaj i svi prvo moraju da pogedaju gde je Ronaldo pre nego što donesu konačnu odluku sa loptom. Kao da se boje njegove reakcije ako ne dobije loptu svaki put kada želi.

Kristijano nekada deluje da bi najviše voleo da sam sebi doda i postigne gol, ako je to moguće. Poražavajuća je slika koju te njegove akcije ostavljaju iza sebe: prazno mesto u vrhu napada, dva krila koja stoje i gledaju šta će on da uradi i plejmejkeri koji isto tako stoje gledajući ga kako bezuspešno pokušava da radi njihov posao. Zapravo, svi stoje jer im nije jasno šta Kristijano želi i hoće. Pomogli bi mu kada bi samo znali...

Slično je bilo i sinoć protiv Hrvatske. Imao je jedan od onih svojih slobodnjaka koji završe u živom zidu i poništen gol kod kojeg je u realizaciji pokazao da i dalje poseduje dodir magije. Penal je došao kao plod nečeg sa čim nije imao veze i konačno se upisao u strelce u mečevima nokaut faze svetskih prvenstava. Ali, sve ostalo je bilo za zaborav… Više štete nego koristi.

Iako svet najviše bruji o onoj šansi kada je Nuno Mendeš pasom tražio Ronalda umesto da šutira, to je samo jedna od situacija u kojima su portugalski tim i igra bili taoci Ronaldovog fudbalskog ega.

Rafael Leao je dočekao šansu da konačno počne meč za Portugaliju. O njegovoj lenjosti, disciplini i neiskorišćenom potencijalu je već dosta toga rečeno. Ali, sinoć je to bio pravi Leao. Uz golmana Koštu, ponajbolji igrač Portugalaca. Leau treba prostor i izolacija sa protivničkim defanzivcem, jer tada njegov korak, dribling i brzina dolaze do izražaja. Baš jedna takva situacija u finišu prvog poluvremena je ogolila sav besmisao ovakve portugalske igre sa Ronaldom. Milanov napadač se taman okrenuo licem prema čuvaru i spremao se za solo prodor, dok mu nije prišao Ronaldo i uzeo loptu. Sa kojom nije uradio ništa… Leao je ostao da stoji i da čeka. To su trenuci kada Portugalija prestaje da igra. I sve ih je više.

Roberto Martinez je pri rezultatskom deficitu napravio četvorostruku izmenu u 63. minutu i svi su se pitali da li ima hrabrosti da izvede Ronalda, jer je bilo očigledno da je on jedna od najvećih kočnica na terenu. Nije ga izveo, a uveo je Gonsala Ramosa kao špica. Zapravo, bio je to samo diskretan način da nečujno pripremi teren za izvođenje Ronalda u 81. minutu i ostavi Ramosa samog u špicu. Isplatilo mu se kada je novi Milanov špic uradio ono što je sa Ronaldom bilo nezamislivo do tada. Leaoov centaršut je Ramos dočekao ako pravi centarfor i glavom ga smestio u mrežu za pobedu koju će kasnije potvrditi VAR.

Ronaldova grimasa prilikom izlaska sa terena je jasno govorila da ne priznaje očigledan problem. U neverici je vrteo glavom, ali je pokazao profesionalizam da kanališe razočaranje i kulturno se pozdravio sa svima na klupi kada je izašao. Ali, svima je jasno da Ronaldo neće tako lako prihvatiti ulogu „jednog od mnogih”. I da Roberto Martinez nema tu trenersku auru i pristup poput Karla Anćelotija, koji Nejmara drži na klupi bez tenzija i nekako ga ubedi da prihvati ulogu džokera. Sa Ronaldom će to biti nemoguće do kraja. iako bi za Portugalce bilo delotovrnije. Pa, čak i da igraju bez klasične “devetke” jer imaju fudbalske profile za tako nešto.

Ali, teško da će se to desiti… Ronaldo želi da igra, misli da može da pravi razliku kao nekad i vođen svojim unutrašnjim motivima pliva uzvodno. Veliku karijeru je izgradio tako što je disciplinu pretvorio u svoj najveći talenat. Menjao je trenere, klubove i lige i uvek vukao ka gore. Međutim, i biologija radi svoje, pa je sada postao onaj koji vuče ka dole.