Podne u Teksasu, nešto kao stadion, Kurasaova prva četvrtina i Nemci kao Nemci

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Mundijala)

Nakon Meksika, sledeća stanica je bio Dalas gde je trebalo danas da budem na Holandija - Japan, ali umesto toga sam odmah po sletanju uhvatio bus i zaputio se ka najvećem gradu Teksasa. U Hjustonu su grupu E otvarali Nemačka i Kurasao i želeo sam da vidim najmanju zemlju u istoriji Mundijala.

I nisam zažalio!

Jesu Nemci napunili mrežu srpskog zeta Eloja Ruma (7:1), jeste to bila igra mačke i miša u većem delu meča, ali drago mi je da sam uživo video Kurasao na njegovoj istorijskoj utakmici. I nisu me razočarali. Iako su momci iz šarenog autobusa najavljivali da neće parkirati autobus pred svojim golom i da će igrati holandsku školu, ipak nisu oni bili ti koji se pitaju na džinovskom sportskom zdanju (namerno ga neću pisati fudbalskom) u Hjustonu. Naravno, za sve su se pitali Panceri i nakon prve četvrtine dodali gas, u svom nemilosrdnom stilu pumpali do kraja i rutinski došli do tri boda pre mnogo težih ispita sa nagaznim minama iz Ekvadora i Obale Slonovače. Ali, mene je više zanimao Kurasao...

Zbog njih i školske drugarice Arijane u Vudlandsu sam odmah nakon sletanja u Dalas zapalio na autobusku stanicu da hvatam prevoz za Hjuston. I uplašio se više nego bilo čega što sam do tada video u Meksiko Sitiju. Tek kasnije sam saznao da autobuski prevoz nije baš preporučljiv u SAD, a uverio sam se i zašto. Beskućnici, narkomani, ljudski zombiji... Najnormalniji lik na stanici je bio majici “penzionisani diler” i pomogao mi da pronađem svoj bus. Video sam klošara i u Meksiku, ali ovo kod Amerikanaca deluje dosta strašnije i ne bih nikome preporučio autobuske stanice. Sreća pa u Hjustonu nisam ni morao da je vidim (rekoše mi da je još gora), već sam izašao nešto ranije, gde su me sačekali prijatelji.

Sve u Hjustonu, Teksasu i ovom delu Amerike je veliko, široko, prostrano... Takvo je i ovo sportsko zdanje na kojem se igra Mundijal. Izgled i dušu stadiona nema. Sve je zatvoreno, vazduh i sunčeva svetlost skoro da ne prolaze i osećate se više kao da ste u džinovskoj sportskoj dvorani nego na stadionu. Zapravo, osećate se da ste u komercijalnom zdanju uvek i za sve spremnom da primi mnogo ljudi koji će tu ostaviti pare. Kad smo već kod para i komercijalizacije, zaista je smešan ovaj FIFA izgovor da se fudbal podeli na četvrtine „zbog vrućine“. Možda negde i ima smisla, ali svima nam je jasno da se iza toga krije samo alava ambicija da se proda još reklama. I žalosno je videti fudbalere koji, taman što su se zagrejali za igru, moraju da stanu sa strane i čekaju da prođe besmislena pauza.

Na današnjem meču potpuno besmislena. Jeste se meč igrao u podne po teksaškom vremenu, ali ovo sportsko zdanje je potpuno zatvoreno i klimatizovano tako da spoljašnji vremenski faktori nemaju ama baš nikakvog uticaja, niti ima potrebe da se prave „pauze za hlađenje“. Ali, reklame su već prodate...

Da zdanje u Hjustonu nije takvo kakvo je, ovaj meč ko zna da li bi i počeo na vreme i ko zna koliko bi pauza bilo. Vrućina u Teksasu je zaista žestoka, vlažnost velika i još se teže diše, pa ne bi imalo nikakvog smisla staviti nekome pištolj na čelo tako što će ga naterati da igra fudbal u podne. Teksašku omorinu je sat vremena pre meča zamenila provala oblaka zbog koje je na hiljade navijača pokislo do gole kože na 40+ stepeni, a onda su takvi ušli na klimatizovan stadion i "prijatnih" dvadesetak stepeni…

Da NRG stadion nije potpuno zatvoren, utakmica verovatno ne bi ni počela na vreme zbog pljuska. Ali, počela je bez problema pred oko 70.000 navijača. Koliko god se ovih dana priča o preskupim kartama i nepopunjenim tribinama, danas je u Hjustonu slika bila sasvim korektna. Popunjenost preko 90 odsto i lepa slika što se toga tiče. Čudan ambijent kada se uđe unutra. Nikada nisam video strmije tribine, a pripala mi je „čast“ da budem na njihovom vrhu.

Ameri ne mare baš nešto za novinarske pozicije i gledaju kako da što više uštede na tome. Tako sam i dobio mesto u golubarniku. Znam da je ovo sedište svemirske agencije, ali trebalo bi im reći da utakmice ne mogu baš da se prate sa Meseca. Kada kažem da sam video Kurasao, sami procenite koliko sam ga video iz ove pozicije i šta tu može da se vidi. Uopšte nemate osećaj da ste na fudbalskom stadionu… I opet mi to nije pokvarilo doživljaj što mogu da gledam Kurasao na istorijskom debiju. Pride me iznenadilo i koliko ljudi je bilo u plavim dresovima. Nemaca je bilo više, ali ništa posebno. Generalno utakmica nije imala fudbalsku atmosferu.

A ni njen fudbalski karakter nije bio da stojite na prstima. Osim prvih dvadesetak minuta… Kurasao je izašao sa četoricom pozadi, braćom Bakuna u sredini i trojicom ofanzivnih igrača, a Nemcima je bilo svejedno koga god da su izveli. Osim u prvoj četvrtini…