Mundijal u Kataru: Najjači utisci Mozzart Sporta

Kako vam je bilo, kakvi su vam utisci, pričajte...

To je prirodna reakcija okruženja posle mesec i kusur dana u Kataru. Bili smo od prvog do poslednjeg dana Mundijala, videli, doživeli, pisali, pa red je i za završni utisak svega što se tamo dešavalo. Srušene su mnoge predrasude i prevaziđeni stereotipi.

KATAR

Država domaćin je nekako prvi i glavni utisak koji se nameće. Isterivati sada pravdu i moralisati je licemerno. Cela planeta zna da je Katar kupio Mundijal pre 12 godina, da ga je dobio mimo ostalih favorita poput Amerike ili Saudijske Arabije i UAE koji su bili prvi pretedenti za domaćinstvo ako SP nekad stigne u arapski svet. Katar je bio brži, uporniji, lukaviji i darežljiviji. I potrudio se da ga svi zapamte. Cela poenta je bila da se Mundijal iskoristi kao povod za izgradnju države.

Novac nije bio problem, u infrastrukturu je uloženo preko 200.000.000.000 dolara, ali to je infrastrukura koja ostaje državi i na kojoj će počivati budućnost Katara. Izgrađeni su čudesni putevi, mostovi, bulevari, cela nova naselja i mali gradovi. Bez Mundijala, Katar bi za većinu stranaca ostao „rigidna islamska destinacija“ koju bi u širokom luku zaoblilazili na turističkoj mapi, ali sada su prosto bili naterani da dođu i da vide. Katarska želja je da posetioci budu zadovoljni, da takvi odu, šire dobar glas o ovoj petromonarhiji i da se na taj način deo turista vrati jednog dana. Pitanje je koliko će to uspeti, ali u Kataru su svesni šta im treba da se ta politika nastavi: događaji, događaji i događaji! Uzimaju sve. Od organizacije SP u stonom tenisu, preko koncerata Robija Vilijamsa i svetskih zvezda do Formule 1. Sve plaćaju! Ko sme da se kladi da ovo novo SP za klubove sa 32 tima koje je najavio Infantino, neće biti u Kataru? Ali jedino na taj način mogu da privuku ljude i uhvate korak za komšijama iz Dubaija koji je postao planetarni turistički hit.

Katar ne želi, niti će ikad postati liberalan kao Dubai, ostaće rigorozan po pitanju kulture i običaja i nadaće se da je ovo prvenstvo pokazalo da i takva zemlja može da bude ugodna destinacija turistima.

BEZBEDNOST I ORGANIZACIJA

Za bezbednost – ne brinite (©Reuters)

Šta je to ponudio Katar ljudima zbog čega bi mogli jednog dana da se vrate? Pre svega bezbednost i sigurnost. Deluje kao fraza, ali kada doživite taj mir, spokoj, nesvesno počnete da uživate i u tome. Bukvalno ništa ne može da vam se desi! Telefon, novčanik, torba... Svejedno gde ih ostavite ili zaboravite. Budite sigurni da ih niko neće otuđiti. Na Mundijalu u Kataru nije zabeležen nijedan iole ozbiljniji incident. A neki segmenti organizacije su pomerili granice u sportu. Potpuno besplatan i sjajno organizovan javni prevoz za sve posetioce je odradio ogroman posao. Jeste bilo gužvi u metrou pre i posle mečeva, ali bilo bi ih bilo gde na svetu sa stadionom od 90.000 ljudi. Delile su se i besplatne SIM kartice sa neograničenim kreditom i podacima za određeni period, a onda je na naplatu stizao internet koji je u Kataru mnogo skuplji nego ovde pa tako 8GB košta preko 30 evra. Bilo je tu još privilegija i olakšica za posetioce, a sve na račun države. U Kataru ste bez interneta i mobilnog telefona kao bez glave i ne možete bukvalno ništa. U svakom trenutku ste praćeni, pa privatnost i sloboda u tom nekom smislu ne postoje. Ali i to je cena bezbednosti i sigurnosti.

Na koncu, lekarske usluge, čak i neki urgentni pregledi u bolnicama, bili su za strance besplatni tokom Svetskog prvenstva. Sve samo da gosti odu kući zadovoljni!

Običnom čoveku ili čitaocu neće to biti preterano zanimljivo, ali uslovi za rad novinara su bili vanserijski. Iz ogromnog glavnog Medija centra išli su autobusi za svaki trening svake reprezentacije, za svaku utakmicu, a u trećem kolu grupne faze, zbog vremenskog tesnaca, išli su autobusi za izveštače pravo sa stadiona na stadion. Uslovi za rad u Medija centru su bili perfektni. Bukvalno, da ni čovek koji traži dlaku u jajetu nema na šta da se požali.

PROPAGANDA

Holanđana nikad manje (©Reuters)

Propaganda je u evropskim mozgovima odradila svoje. U ostatku sveta i ne baš. Neverovatno malo je bilo navijača evropskih reprezentacija. Velšana je bilo nešto više od ostalih, možda preko 5.000, Engleza blizu te brojke, a svih ostalih mnogo manje. Čak su Srbi i Hrvati bili brojniji od mnogo bogatijih Francuza, Španaca, Švajcaraca, Nemaca, Belgijanaca, Holanđana... Ovih poslednjih verovatno nije bilo ni 1.000 u Kataru, a nismo sigurni da li smo videli više od 100 navijača Danske.

Višegodišnje bombardovanje zapadnoevropskih medija o ljudskim pravima, drakonskim zakonima u Kataru i LGBT populaciji koje se pojačavalo kako se bližio Mundijal je urodilo plodom i pokolebalo na hiljade ljubitelja fudbala.

Drugi razlog su bile cene. Katarci su svesno visokim cenama odbili najniže platežne slojeve i visokorizične navijače. I na taj način su obezbeđeni veća bezbednost i sigurnost.

NAVIJAČI I „NAVIJAČI“

Argentinci se pokazali kao najbolji navijači (©Reuters)

Za razliku od Evropljana i Australijanaca, ostatak sveta nije mnogo mario za propagandu o Kataru. Procene su da se u Dohu slilo oko 100.000 Meksikanaca, 90.000 Argentinaca, oko 80.000 Marokanaca, ko zna koliko Brazilaca, Amerikanaca, Japanaca i ostalih... S tim što nisu svi u istom trenutku bili tu, već su neki odlazili, a dolazili su novi. 

Ali bilo je onih koji nisu baš fudbalski navijači. U Kataru radi oko 2.000.000 radnika iz Indije, Bangladeša, Pakistana, Nepala, Filipina i ostalih siromašnih zemalja. Uoči takmičenja su nekima podeljene karte, tokom takmičenja su im ulaznice davane i za 10 dolara, a neretko su ulazili i bez plaćanja kada bi postojala opcija da stadion ima više praznih nego popunjenih mesta. Nikada niko neće dokazati da su to bili plaćeni navijači. Verovatno i nisu. Ali su na tribine dovedeni privilegijama. Taj dan nisu morali da idu na posao, a primera radi momak iz Bangladeša koji vozi taksi nam je rekao da nekad radi i po 18 sati dnevno bez slobodnog dana u mesecu. Kada vi tom čoveku date slobodan dan, častite ga ulaznicom za utakmicu Svetskog prvenstva i nadasve mu date šansu da se među ljudima sa svih strana sveta oseti kao ravnopravno ljudsko biće, njegovoj sreći nema kraja. Ne treba mu novac. Samo momenat sreće da je i on jednak Špancu, Japancu, Brazilcu...

Najbliži životu od svih ljudi

A pogotovo su voleli utakmice Argentine, Brazila i Portugalije zbog Mesija, Nejmara i Kristijana. Valjda i jedine trojice fudbalera za koje zna prosečan stanovnik Bangladeša. Znaju i za Ronaldinja, neki su mislili da i dalje igra. Ali posle svega viđenog ne treba ih ismevati. Imaju i oni pravo na zrno sreće. A jednog dana će možda dočekati i svoje Svetsko prvenstvu u Kataru. U kriketu. To je sport zbog kojeg njima ključa krv. Ništa drugo ih u sportu ne zanima. U stanju su da gledaju kriket po ceo dan (tek smo tamo čuli da utakmica u kriketu može da se igra ceo dan i da se ne završi) i postoji ozbiljan rivalitet. Reč je o Indiji sa 1.300.000.000 stanovnika, Pakistanu sa 250.000.000, Bangladešu koji je brojčano veći od Rusije... Pa zamislite kakvo bi interesovanje bilo u Kataru za SP u kriketu.

ARGENTINCI, MAROKANCI I... SRBI

I Srbi za pohvalu... Iako fali pesma (©Reuters)

Ko zna na šta bi ličili Mundijal i atmosfera na njemu da Argentina i Maroko nisu dogurali do završnice. Možda bi to bio ozbiljan debakl... Ali zahvaljujući njima je bilo mundijalske i karnevalske atmosfere. Navijali su fenomenalno, ovi prvi ipak bolje. O Gaučosima ste i kod nas čitali razne priče i nema potrebe trošiti reči koliko su obojili ovo Svetsko prvenstvo. Simptomatično je da su dve od tri reprezentacije sa najvećom podrškom stigle do polufinala. Izgleda da i dalje taj huk sa tribina nešto znači u eri profesionalnog fudbala. Šteta što je Meksiko ispao u grupi, jer bi njihova navijačka armija bila poseban dekor u nokaut fazi.

Argentinci su od prvog dana slepo verovali u svoju reprezentaciju i dočekali najslađu pobedu u životima. Marokanci su kao polufinalisti postali ponos celog arapskog, muslimanskog i afričkog sveta. Ostalima svaka čast što su se pojavili, ali nije tu bilo ko zna kakve atmosfere. Čak su srpski navijači spadali u bolju polovinu, s obzirom na to kakav je bio ostatak.

Neprijatna tema: Ima li Srbija navijače?

Ali još jednom se pokazalo da smo daleko od nekog ozbiljnog navijačkog jezgra. Činjenica da su nam bubanj pozajmljivali Hrvati kada oni ne igraju, govori mnogo toga. Reprezentacija Srbije nema nijednu autentičnu navijačku pesmu. Vrhunac je pola strofe Marša na Drinu. Dok naprimer Argentinci osvoje planetu prelepom pesmom Mućaćos čija se melodija čula na svakom koraku i zarazno ulazi u uši, srpskim navijačima su „muzičari“ servirali kičeraj koji je već sada duboko pokopan po tamnim vilajetima interneta i nikada se neće zapevati i primiti na tribini. Bez šale, ali stvar od nacionalnog interesa je da se neko sa iole sluha, ukusa i makar tri uživo odgledane utakmice u životu lati zadatka da napravi nešto što bi se jednog dana moglo zapevati na tribini.

ŠTA SE PAMTI I ŠTA JE NEDOSTAJALO

Slavlje Argentinaca (©Reuters)

Možda zbog najboljeg finala u istoriji svetskih prvenstava, ali fudbalski utisak je bolji nego posle Rusije. Bilo je u Kataru mečeva za pamćenje, ali bilo je i onih koji su se zaboravili kada je sunce izašlo sledećeg dana.

Pobeda Saudijske Arabije nad Argentinom je bila najveće iznenađenje prvenstva, a ispostavilo se i jedina protiv budućeg prvaka sveta. Pa Nemci koji su više vodili računa o politici i brzo se vratili kući. Japanski gol protiv Španije i da li je lopta izašla? Lukakuovi promašaji i kraj belgijske generacije koja nije ispunila očekivanja. Brazil koji je igrao najbolji fudbal do četvrtfinala, pa je iznenađujuće eliminisan od Hrvatske na neverovatan način. Iste one Hrvatske koja je imala devet života i još jednom pokazala je izrasla u fudbalsko čudo.

Potom argentinsko-holandski rat svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima uz jednu od najboljih fudbalskih podvala u istoriji Mundijala. Pamtiće se i odlazak uz suze velikog Kristijana Ronalda koji je izgubio kompas u poslednje vreme. Kilijan Mbape je het-trikom u finalu oduševio fudbalsku planetu, Emi Martinez zabeležio verovatno najvažniju odbranu iz igre u istoriji mundijalskih finala, Anhel di Marija odigrao finale za pamćenje... A na kraju je ipak najveći fudbalski utisak Leo Mesi i kruna njegove karijere. 

NEPONOVLJIVO

Doha (©Reuters)

Mundijal u Kataru je bio jedinstven po tome što se prvi put u istoriji igralo kada je kalendarski pozna jesen u Evropi. Ali nije samo po tome. Šampionat u Dohi je prvi, a verovatno će biti i poslednji koji se igrao u jednom gradu.

Recimo, već sledeći za četiri godine će biti u tri – države. Kilometraža između stadiona će biti ogromna: Meksiko, SAD i Kanada. I reprezentacije, a kamoli navijači, moraće da “ubiju” ozbiljnu kilometražu, pogotovo oni koji dođu do završnice.

A u Dohi su svi bili na jednom mestu. U istom gradu 32 reprezentacije, 32 grupe navijača, a bilo je i putnika namernika čiji se tim nije kvalifikovao na SP, ali su došli da isprate najveću fudbalsku smotru. Centar grada na dan utakmica, sada već čuveni Vakif Suk, podsećao je na mitski Vavilon, u koji su se slili ljudi sa svih strana sveta i govorili jednim jezikom – fudbalskim. Tako se desi da, recimo, u redu za kupovinu nekih suvenira stoje jedan za drugim, kao namerno naslagani, čovek u brazilskom dresu, pa za njim neki u argentinskom, onda devojka sa kapom Portugalije, pa vremešni gospodin sa simbolima Australije, te Meksikanac sa njihovim čuvenim Lučadores (rvačkim) maskama…

Jedna luda mešavina vera, rasa, boja koja prija oku. I svi pričaju o fudbalu, o tom naduvanom parčetu gume koje ujedinjuje za razliku od svega drugog u današnje vreme što ljude razdvaja. Milina za oko i dušu!

AMERIKANIZACIJA

Jedan od možda malih minusa koji ne znamo da li ide na dušu domaćinu turnira ili FIFA je blaga amerikanizacija fudbala.

Preglasna muzika pre utakmica i na poluvremenu na stranu, ali animatori za svaku reprezentaciju, koji preko video bima pokušavaju da iniciraju navijanje na stadionu pre početka mečeva svakako nisu deo tradicionalne fudbalske kulture. A i pošteno rečeno, niko ih nije fermao dva odsto, te je sve to bilo promašaj.

Deset sekundi pre nego što bi trebalo lopta da krene s centra, počelo bi odbrojavanje od strane “voditelja programa”, kao i sekunde koje se smenjuju na velikim semaforima. Nulaaaa… Kao da je "Srećna nova godina", trebalo je da označi početak utakmice, da igrač izvede početni udarac. Ali, nemali broj puta se desilo da se to – ne dogodi. Prosto, ni sudije ni fudbaleri nisu o toj totalno nebitnoj stvari vodili računa i eto, “zakasnili” su da krenu na vreme sa utakmicom. Kraj TV ekrana teško da je iko primetio taj detalj, dok uživo jeste malo ubadao u oči. Nepotrebno. Ne pristaje fudbalu. Sokeru možda…

Pišu: Aleksandar GLIGORIĆ, Vujadin TOMKOVIĆ