Tačku na veličanstvenu dvogodišnju vladavinu svetskim fudbalom, počevši od Svetskog prvenstva u svojoj domovini, Francuzi su stavili titulom prvaka Evrope na prvom kontinentalnom šampionatu održanom u dve države.

Moćan utisak na završni turnir poneli su Česi (10-0-0) u kvalifikacijama, kao i Španci sa 42 postignuta gola, međutim, ni jedni ni drugi nisu igrali značajnu ulogu u završnici. Verovatno i jači utisak predstavljao je plasman Engleske i Nemačke na samom turniru. Dve fudbalske velesile eliminisane su u grupi s Portugalijom i Rumunijom. Albion je uzeo tri boda (pobeda nad Nemačkom), a Panceri jedan (remi s Rumunima).

Bilo je to i poslednje veliko takmičenje Jugoslavije, pošto je već 2006. igrala pod imenom Srbija i Crna Gora. I poslednje na kojem je propla grupnu fazu. Mada će ostati upamćeno kao traumatično iskustvo zbog onih 1:6 protiv Holandije.

Francuze je do trona vodio maestralni Zinedin Zidan. U četvrtfinalu postigao je prelep gol iz slobodnog udarca protiv Španije (2:1), a u polufinalu erotskim manirom Kreolske boginje Žozefine Beker toliko izludeo Portugalce da su na kraju, iz očaja, žudeći za onim što se sme samo s uživanjem gledati i nikako dotaći, presudili sami sebi. Bio je penal, pa je Zi Zu na svoj neodoljiv krešendo stavio i potpis. Na drugoj strani kostura čuda je pravio Frančesko Toldo. Holanđani su svu municiju istrošili pucajući u Jugoslaviju (6:1), više taoce podignutih ruku, nego spremne borce, te im je i(talija) okrenula leđa u borbi za finale. Kad su se našli oči u oči s njim, na razdaljini od 11 metara, Toldo je začarao loše glumce – De Bura, Bosfelta i Stama.

I možda su u poslednjoj klapi izdominirali Viltor (anulirao Delvekijevo vođstvo u trećem minutu nadoknade) i Trezege (pogodio za titulu u 103), ali zna se ko je taj film režirao. Beše veličanstven, i nažalost, poslednji...