Po prvi put u istoriji na završnom turniru učestvovale su 24 selekcije. U istoriju je otišao po mnogima idealni sistem sa 16 ekipa, zastupljen od 1996. Novi je podrazumevao uključivanje osmine finala, pošto su iz grupne faze dalje išle dva tima, plus četiri najbolja trećeplasirana.

Kristijano Ronaldo napokon se okitio nekim trofejom sa nacionalnim timom. Portugalci su jedva prošli grupu, bez pobede, sa tri remija, a onda su od osmine finala imali ozbiljnu količinu sreće. Pre svega da izbace Hrvate i Poljake (jedne posle produžetaka, druge posle penala), pa i da u finalu protiv domaćina Francuske pravo niotkuda iskoči „neznani junak” Eder i u 109. minutu spakuje gol vredan pehara namenjenog najboljem timu Evrope.

U tom finalnom okršaju Ronaldo se povredio u 25. minutu, sve se crtalo domaćinima da po treći put postanu šampioni Starog kontinenta, međutim Portugaliji se valjda vratilo za onu nesreću iz 2004.

Na kraju, kad je crta podvučena, ispalo je da je Portugalija do trofeja došla pobedivši u 90 minuta samo Vels u polufinalu?! Bilo je 2:0.