Jubilarno deseto prvenstvo Starog kontinenta obeležila je savršena organizacija (očekivano), najdramatičnija završnica (eliminaciona faza) i nešto tvrđi fudbal – svega šest golova od četvrtfinala do finala, što će reći gol po utakmici u proseku. Gledanost je bila rekordna, ali nedostajalo je vrhunskih poteza, pa su se tako lako izdvojili, ispostaviće se, vanvremenski golovi Poborskog protiv Portugalije u četvrtfinalu (lob), Šukera protiv Danske (mnogi će reći veća umetnost) i Gaskojnova minijatura u duelu sa Škotima u grupi.

Junak je, ipak, došao pravo niotkuda, zapravo s klupe – Oliver Birof! Nemačka je u finalu pobedila najprijatnije iznenađenje Češku sa 2:1 i to nakon što je gubila od 60. minuta. Birof je u igru ušao u 69. umesto Memeta Šola, a već u 73. izjednačio. Meč je odlučen njegovim zlatnim golom samo pet minuta nakon što je počeo nastavak...

Englezi su bili puni samopouzdanja pred polufinalni okršaj s Pancerima, računali su da mora da im se vrati posle poraza na penale u polufinalu Svetskog kupa 1990. na Dele Alpiju, ali ispade da Onaj gore još nije zaboravio titulu prvaka sveta na „gurku“ 1966. Opet se rešavalo na ruletu i opet Nemci pobediše. Tragičar – Geret Sautgejt!

Njihova je tuga pregolema...

Posle takvog trijumfa protiv zakletog neprijatelja Česi nisu imali šanse u duelu sa nemačkom teškom artiljerijom, iako je dobro bila zaribala u finalu...

Holanđani su tog leta 1996. bili jaki kao zemlja (Sedorf, Davids, Bergkamp, Klajvert, Van der Sar, Stam, Bogarde, Vidžge, Rajzinger, Blind, De Bur...), ali neiskusni, Francuzi sa Zidanom i društvom naplatiće se dve godine kasnije kod kuće, a Španci definitivno nisu bili ta klasa. Italijani kô Italijani, patrijarhalno vaspitani, s vremena na vreme „vežu“ se za grupu i ne napuštaju je.

Pa kad se tako poslože stvari zna se ko na kraju slavi...