Bosonogi dečak driblao smrt, nadmašio Kristijana Ronalda i postao božanstvo nacije

Na prvi pogled rekli biste – šta fali tom gradiću od 18.000 stanovnika? OK, malo je izolovan od ostatka Kolumbije, ali hej – tropska klima, temperatura koja ni u jednom delu godine ne pada ispod 20 stepeni, guste šume i reka koja žubori, sve to na papiru čini grad po imenu Magui Pajan na jugu Kolumbije idealnim za turiste i pustolove.

Međutim, to je sve samo na papiru; realnost je mnogo gora, crnja i opasnija. Ispod površine suncem okupanog grada vlada isključivo strah za život i večita neizvesnost šta donosi sutra. Magui Pajan je mesto gde glavnu reč ne vodi policija ili lokalna vlast, već lokalne bande. Kontrolu nad gradom preuzeli su krajem devedesetih, postavši surovi gospodari života i smrti. Cvetala je trgovina kokainom i ilegalno rudarenje zlata, rivalske bande su se finansirale od toga, a usput su vršile represiju i sejale strah među tamošnjim življem.

Jedni se zovu FARC, drugi ELN. Ne prezaju ni od čega. Građane stavljaju u prinudni karantin (zabrana izlaska iz kuće), miniraju drumove, prisilno ih raseljavaju, vrbuju decu u svoje redove, dok se međusobno puškaraju svako malo. Sav taj užas sopstvenim očima je video čovek koji je sinoć bio strelac prvog gola na ovogodišnjem Mundijalu u pobedi Meksika nad Južnom Afrikom (2:0) – Hulijan Kinjones.

Pre nego što je upisao prvenac na Svetskim šampionatima, Hulijan je bio dete koje je odrastalo u atmosferi ratnog stanja, na ivici bede, bukvalno nemajući šta da jede, sa roditeljima koji su konstantno živeli u zebnji da će se njihovom sinu nešto desiti. Zbog sukoba bandi često su morali da napuste kuću i beže u džunglu ili obližnja sela. Kad bi se vratili, na zidovima doma dočekale bi ih rupe od metaka.

Hulijan je strahovao da će mu čitav život proći u izolaciji i strahu od toga da bi neko mogao da upadne u kuću i ubije njega i njegovu porodicu. Bande nisu prezale ni od toga. Uostalom, u novembru 2017. godine, pripadnici ELN-a upali su na rođendansku proslavu u obližnjem selu i pobili 13 ljudi. Tela su bacili u reku kao upozorenje svima.

©Reuters

Fudbal je malom Kinjonesu bio jedini prozor u slobodu. Roditelji mu nisu dozvoljavali da ide dalje od sopstvenog dvorišta, a on se iskradao kroz prozor, mimo njihove pažnje, i odlazio na prašnjave ulice da bosonog (patike su bile misaona imenica) šutira loptu. Ona je uglavnom bila napravljena od starih krpa i plastičnih kesa. Deci Magui Pajana to je bila najbolja igračka na svetu.
„Prve utakmice u životu odigrao sam potpuno bos, na golu kožu. To je bila moja najveća sreća. Često bih cepao šortseve na tom grubom tlu, pa je moja majka morala stalno da ih krpi i ušiva kako bih sutradan mogao ponovo da igram“, prisećao se Kinjones u jednom od intervjua.

Igrao se sa vršnjacima, ali se igrao i sa životom; driblao je ostalu decu, ali je driblao i smrt. Ispod svakog žbuna, iza svakog drveta u gustoj šumi mogao je da vreba čovek sa one strane zakona, sa uperenom automatskom puškom u visini Hulijanove glave. Lopta mu je bila bukvalno sve – zamena za ručak i večeru koje često nije imao, kao i za vodu koje je stalno oskudevalo. O ozbiljnom bavljenju fudbalom nije mogao ni da sanja; pobogu, živeo je u mestu do kog jedino može da se stigne čamcem ili brodom, toliko je Magui Pajan izolovan od ostatka civilizacije. Zamislite samo koliko je teško iskobeljati se iz zone koju je država označila kao jednu od najopasnijih u Kolumbiji.

Ipak, spas je stigao kad je Kinjones imao 15 godina i dobio poziv iz Kalija. Futbol Paz, amaterski klub koji se, između ostalog, specijalizovao za to da izvuče decu iz opasnih kvartova i sredina i pruži im utočište kroz fudbal, pružio mu je šansu. Hulijan je uz pomoć čamaca i veza uspeo da se izvuče iz pakla Magui Pajana i dočepa se kakvog-takvog normalnog života, ostavljajući čak i roditelje. Do danas je Hulijan Kinjones jedini čovek koji je uspeo da pobegne iz Magui Pajana, a da više nikada nije morao da se vrati.

Na jednoj od utakmica postigao je četiri gola, što je bilo dovoljno da ga primeti skaut Tigresa i priključi mlađim kategorijama. Hulijan je bio taktički nepismen i tehnički neobučen, ali imao je ogromnu prednost – brzinu, snagu, jak karakter i neverovatnu volju da radi na sebi. Svaki trk i svaka kap znoja koju je prolio nisu bili samo učenje fudbalskih osnova, nego pokušaj bega od života koji je ranije živeo i straha da mu se ne ponovi isto.

Od momenta kad je doputovao u San Nikolas i obukao dres Tigresa, znao je da više nema nazad - ili će napraviti nešto od života i izvući roditelje iz kandži bandi, ili će potonuti zajedno sa njima. Počeci u Meksiku nisu bili laki, i to ne zbog fudbala, nego zbog toga što je tamnoput. Rasizam u Meksiku je duboko ukorenjen i prisutna je takozvana pigmentokratija (boja kože direktno utiče na nivo obrazovanja i zaradu pojedinca). Susretao se sa čudnim, pa i prekim pogledima sa strane.

Uporedo sa tim, gradio je ime u meksičkoj ligi. U Tigresu je bio solidan, ali ništa više od toga. Pravi potez bio je odlazak u Lobos BUAP, gde je na 28 utakmica postigao 17 golova. Od tog momenta, Hulijan Kinjones je počeo da stiče status zvezde Lige MX. Kolumbijci su se pitali kako je moguće da su ga propustili; pozvali su ga jednom za U20 reprezentaciju, a onda zaboravili na njega čitavih pet godina. Kad su ga sledeći put pozvali, uljudno se zahvalio i rekao da ga zanima samo igranje za Meksiko.

©Reuters

Sa reputacijom najboljeg krilnog napadača, koju je klesao u Atlasu i Klub Americi, uživao je i status reprezentativca. Kao šlag na tortu, leta 2024. godine usledio je transfer u saudijsku Al Kadisiju za 13.830.000 evra, što je postala najskuplja prodaja u istoriji meksičkog fudbala. Prva sezona – 20 golova, druga – 33. Ukupno 53 gola na 59 utakmica i priznanje za najboljeg strelca lige u nedavno završenoj kampanji. Hulijan je uspeo da nadmaši Kristijana Ronalda (28) i Ajvana Tonija (32 gola).

Posle svega, desila se i sinoćnja utakmica protiv Južne Afrike. Momak koji je kao klinac viđao preke poglede zbog boje kože, postao je božanstvo nacije. Meksikanci zbog njega sanjaju i veruju da mogu daleko, a njegov gol je sinoć bacio u trans publiku na mitskoj Asteki.
„Neopisiv je ponos biti Latinoamerikanac. Za mene je velika čast što mogu da predstavljam svoj narod, jer sam ja jedini fudbaler koji je uspeo da ode i uspe iz mog mesta. To što sam se izvukao odatle je nešto što me najviše ispunjava.“

Sva ta emocija, radost i trk u zagrljaj saigrača bili su mala pobeda i vraćanje duga za sve što je preživeo kao klinac. Za svaki rafal koji je čuo, za svaki beg od smrti koji je imao dok se iz šume molio da niko od članova kartela ne vidi njega i njegove roditelje. Takva će biti i svaka njegova sledeća utakmica.