Evropska škola i afrički ratnički gen - formula kojom su Maroko i DR Kongo poljuljali velikane

Fudbalska hijerarhija, kada govorimo o reprezentacijama, postojala je decenijama unazad. Kako bi se bližilo Svetsko prvenstvo, krug favorita bio je mahom uzak, i unapred poznat – sačinjen od uglavnom istih nekoliko selekcija koje su se „vrtele u krug“, u zavisnosnosti od toga koja fudbalska velesila bi bila u najboljoj formi pred početak Mundijala. Moderni sport, jasno, pruža više prilika svima, fudbal je bolje „umrežen“ globalno,  akademije postoje praktično na svim kontinentima, a to se ne odražava samo na priliv talenta u Evropu na klupskom nivou – već i na reprezentativnom.

Maroko je u Kataru igrao polufinale, bili su Lavovi Atlasa apsolutni hit turnira i zabeležili su najbolji rezultat u istoriji što se afričkih selekcija tiče na svetskim smotrama. „Pali“ su, između ostalih, Španija i Portugalija, a da se nije radilo o „one tournament wonder“ nastupu postalo je jasno već u prvom kolu ovogodišnjeg Mundijala. Maroko, DR Kongo i Zelenortska Ostrva – svi oni su odoleli velesilama fudbalske igre, a dve od tri pomenute reprezentacije su bile konkurentne i na samom terenu, te i te kako imale šanse da osvoje sva tri boda.

Kada se pogleda šira slika, apsolutno je jasno da se ne radi o momentu inspiracije, već o sistemskom uspehu i pojavi novih tendencija na globalnom nivou. Naravno, rano je za bilo kakvo „glorifikovanje“ Afrikanaca, tek je završeno prvo kolo, ali je evidentno da u pitanju više nije jedna ili dve selekcije sa Crnog kontinenta koje mogu da pomrse račune velikanima, već je kvalitet u ozbiljnoj meri porastao kada govorimo o afričkim reprezentacijama generalno. Da li su na pomenutom kontinentu odjednom naučili da igraju fudbal, ili su pristupili nekoj inovativnoj taktici zbog koje protivnički selektori čupaju kosu i neverici i nemoći da na nađu pravo rešenje? Pa, ne baš, ali definitivno da su razlozi znatno dublji nego što deluje na prvi pogled.

Jedan gol menja sve! ⚽ Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

Naime, ako pogledamo Maroko i DR Kongo, selekcije koje su odigrale nerešeno sa Brazilom, odnosno Portugalijom, te na terenu bile i te kako konkurentne (naročito Lavovi Atlasa, koji su u nadoknadi vremena mogli i do sva tri boda protiv Selesaa), primetno je da su skoro svi fudbaleri ovih država rođeni u inostranstvu – mahom u Evropi. Statistički podatak da se u jednom momentu na terenu protiv Brazila našlo 11 fudbalera rođenih van granica ove severnoafričke zemlje delovao je šokantno, mada taj fenomen nije nikakva novost.

Ibrahim Afelaj, Karim Belarabi, Adil Rami, Maruan Felaini, Naser Čadli, samo su neka od imena marokanskog porekla koja su nastupala za druge nacionalne timove – Holandiju, Nemačku, Francusku, Belgiju. Dakle, imali su Lavovi Atlasa i u proteklim decenijama priliku da oforme u najmanju ruku respektabilan sastav, međutim, u tom smeru se očigledno nije ozbiljno razmišljalo, niti je bilo preteranog angažovanja Fudbalskog saveza ove zemlje da se nešto uradi po ovom pitanju. A, ni igrači nisu hrlili tamo. Deluje da je prelomna tačka za ovu priču bio upravo pomenuti nastup Maroka u Kataru, i to ne samo za ovu selekciju, već i za ostale afričke reprezentacije. Pružio im je priliku da sanjaju, da shvate da završnica Mundijala nije isključivo rezervisana za one sa impozantnim fudbalskim pedigreom, već da na vrata raja mogu zakucati i oni drugi, naizgled mali i nebitni.

Čadi Rijad, Anas Salah Edin, Zakarija El Uahdi, Samir el Murabet, Ajub Amajmuni, Nil El Ajnaui, Elijas Ben Šegir.... Sve su to fudbaleri koji su nakon ovog istorijskog uspeha Lavova Atlasa „prelomili“ da se obavežu upravo nacionalnoj selekciji Maroka, iako su mogli s pravom da se nadaju da će dobiti pozive mnogo zvučnijih reprezentacija sa Starog kontinenta. Međutim, presudila je ta vera koja se probudila da je veliki uspeh moguć, a on nosi posebnu težinu kada ga ostvarite igrajući za zemlju porekla. Najsvežiji primer je svakako supertalentovani Ajub Buadi, fudbaler koji je legitimno mogao da čeka poziv svetske velesile kakva je Francuska, sa kojom bi imao praktično zagarantovano učešće u završnicama svih takmičenja na kojim bi se pojavio u dresu Trikolora, ali je fudbaler Lila drugačije razmišljao.

19. jun, 00.00: (4,00) Škotska (3,35) Maroko (2,00)

Slična je situacija i sa reprezentacijom DR Konga, mada ne i identična. Od 11 fudbalera koji su istrčali na teren u Hjustonu na megdan Portugaliji, samo su trojica rođena u nekadašnjem Zairu, uključujući i Aksela Tuanzebea koji se u Englesku preselio sa svega pet godina. Naravno, popularni Leopardi nemaju istoriju rezultata kao Maroko, ali očigledno da je određena vizija i te kako postojala. Jasno je da fudbalerima poput Arona Van Bisake i pomenutog Tuanzebea DR Kongo nije bio prvi izbor, ali isto tako nisu ni „pritrčali“ korenima nakon nekog vanserijskog performansa ove afričke selekcije, već su videli određenu perspektivu, naročito što se igračkog kadra tiče, i sada se već može zaključiti da se ta odluka u potpunosti isplatila. Videlo se i na minulom Afričkom kupu nacija da Leopardi igraju smislen fudbal, ne zaleću se, svesni su svojih kvaliteta, a to je bilo primetno i u afričkom baražu za Mundijal kada su izbacili naizgled kvalitetnije reprezentacije Kameruna i Nigerije.

Kada pričamo o fudbalerima rođenim van granica zemlje za koju nastupaju, vredi pomenuti debitanta na svetskim prvenstvima Kurasao, kao i Haiti, kome je ovo prvo učešće nakon 1974. Obe selekcije su doživele poraze u prvim utakmicama, jasno se ne mogu kvalitetom porediti sa pometim Marokom i reprezentacijom DR Kongo, ali su popularni Grenadiri ostavili dobar utisak na terenu, borbenim pristupom u utakmici sa Škotskom, u kojoj su definitivno imali svoje šanse da ostvare bolji rezultat.

Haiti je nekadašnja francuska kolonija, te je jasno da je veliki broj fudbalera ove reprezentacije rođen upravo u pomenutoj zapadnoevropskoj državi. Međutim, određeni broj igrača rođen je i na Haitiju, ali se tamo uglavnom nije dugo zadržao. Navijači Crvene zvezde naročito pamte Francdija Pijeroa, koji je bio dvostruki strelac za Makabi iz Haife u duelu sa srpskim šampionom 2022. godine. Pijero jeste rođen na Haitiju ali je detinjstvo proveo u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je defanzivac ove selekcije Karlens Arkus sa 15 godina putovao u Brazil da bi igrao u tamošnjoj Seriji D, u nadi da će naučiti portugalski i izgraditi karijeru u jednoj od najfudbalskijih zemalja sveta, dok je možda i najteža životna priča veziste Denlija Žana Žaka. Fudbaler Filadelfije Union je omladinski period proveo u akademiji „Crni biseri“, koja je zbrinula talentovane sportiste Haitija nakon strašnog zemljotresa koji je pogodio ovu karipsku zemlju 2009. godine.

Takođe, kada se reprezentacija plasira na Svetsko prvenstvo, nije redak slučaj da „odjednom“ isplivaju fudbaleri koji vuku korene iz te države sa željom da nastupe na Mundijalu. Nije mnogo drugačije bilo ni sa Haitijem, ali je interesantno to da smo imali dva potpuno različita primera – Vilsona Isidora i Odsona Eduara. Napadač Sanderlenda je prihvatio poziv popularnih Grenadira i predvodi napad ove selekcije na ovogodišnjem Mundijalu, dok je fudbaler Lansa odlučio da postupi drugačije, te je nedavno izjavio kako na Svetskom prvenstvu treba da nastupaju oni fudbaleri koji su to i zaslužili performansom u kvalifikacijama, što je potez koji je izazvao opšte oduševljenje šire fudbalske javnosti, jer je zaista retkost da neko deli Eduarovo razmišljanje u današnjem vremenu kada se lična korist „gura“ u prvi plan.

Što se tiče Kurasaa, tu je već priča skoro pa preslikana onoj vezanoj za DR Kongo i Maroko, ali samo kada govorimo o rodnom listu fudbalera, a ne o terenu. Naime, samo je Tahit Čong rođen u nekadašnjoj holandskoj koloniji, a i on ima interesantno poreklo – delom kinesko, dok su ostali reprezentativci mahom rođeni upravo u Zemlji lala. Selekcija koju sa klupe predvodi sedamdesetosmogodišnji Dik Advokat je šokirala fudbalski svet nakon izjednačujućeg pogotka protiv Nemačke, ali je ubrzo razlika u klasi postala evidentna, te je ipak jasno da će ovaj Mundijal ostati u lepom sećanju svim fudbalerima Kurasaa kao prvi i istorijski za ovu državu, ali su bilo kakve rezultatske ambicije ipak nerealne u ovom trenutku.

Iako Zelenortska Ostrva nisu pokazala Bog zna kakav fudbalski kvalitet na samom terenu, treba im odati priznanje zbog načina na koji su se branili tokom svih 90 minuta protiv Španije. Tu je, između ostalog, do izražaja došao ratnički mentalitet koji afričke selekcije nesumnjivo sa sobom nose, pored samog fudbalskog majstorstva koje je, bez dileme na impozantnom nivou, naročito u poređenju sa onim što smo od njih mogli da vidimo u prošlim decenijama.

24. jun, 04.00: (1,53) Kolumbija (3,80) DR Kongo (7,25)

Za prognozu konačnog plasmana DR Konga, Maroka, ali i ostalih afričkih selekcija je još rano, naročito zbog nepredvidivosti žreba kada govorimo o eventualnim ukrštanjima u nokaut fazi takmičenja, ali sam rezultat nije uvek ni jedini cilj i poenta, ako stavimo sportski, ali i ljudski aspekt u prvi plan. Tendencije na globalnoj fudbalskoj mapi su takve da Afrikanci za sebe žele deo mundijalskog kolača, koji su po prikazanom i te kako zaslužili.  A i neutralnim ljubiteljima je interesantnije kada postoji više konkurentnih reprezentacija, mimo onih na koje su svi već odavno navikli...