Ne idi da plačeš mami zbog tuče, to je samo krv... Vi Argentinci ste gadovi

Prelepa patnja.

Sa njom se rađaju, na teren izlaze sa „nožem u zubima“. Tako su učeni.
„Oni su tim koji voli da ostavi trag na protivnicima. Takve stvari ne bi trebalo da budu dozvoljene, posebno ne na velikim turnirima, jer mogu da vas uznemire i naljute”, požalio se Ajmerik Laport pred finale Mundijala.

(©Reuters)

A, za Argentince to je nešto sasvim normalno, fudbal kakav vole, fudbal u kakvom uživaju. Njima prvo poluvreme iz polufinalnog duela sa Englezima nije dekadentno, od njega ih ne peku oči. Njih samo može da peče duša kada ne igraju, kada im neko uskraćuje da se nađu na terenu.

Rat na terenu – daj ga. Predstavlja poziv na žurku. Oni na neki čudan način uživaju u tom ludilu, žive za takve trenutke. I dovoljno je vratiti se u detinjstvo samo jednog od njih da bi sve bilo jasnije. U bezbrižno vreme onoga koji ponajmanje zvuči kao Argentinac kada mu izgovorite ime i prezime.

Aleksis Makalister.

On, dvojica braće i dvorište u Santa Rosi. Početkom leta trava bi bila potpuno zelena, glatka i savršeno pokošena, a na kraju bi se pretvorila u kaljugu zbog pokušaja da se „poubijaju“ međusobno klizećim startovima. Jedan na jedan – totalni rat!

Jedan sa rasečenim nožnim prstom, drugi sa rasečenim obrazom, treći sa krvavim čelom.
„Hej, ne idi da plačeš mami, Ale! To je samo krv“, svojevremeno se vezista Liverpula prisetio kako je izgledalo izaći na dvorište i terati loptu sa braćom.

(©Reuters)

Pustio je sećanja da naviru nakon što je osvojio Mundijal, Kopa Ameriku i Premijer ligu. Delovalo je nestvarno u jednom trenutku, onda kada je u Brajtonu bio zakucan za klupu. Silne povrede saigrača i utakmica na Gudisonu protiv Evertona sve su promenili, kao njegovom ocu Karlosu kada je u Boki juniors prome krampone.

Ali, prvo je majka morala da „interveniše“, jer kada nije igrao na Ostrvu, bio je spreman da digne ruke od svega.
„Moram snažno da zagrlim majku. Bez nje, ništa od ovoga se ne bi dogodilo. „Ali, mame... One uvek znaju šta treba da kažu, zar ne? Bez obzira na to koliko imate godine, i dalje ste dete kada pričate sa mamom“.

Nepune dve godine kasnije našao se na spisku Lionela Skalonija za Mundijal u Kataru. Na njemu se u četvrtfinalu protiv Holandije, u tenzičnoj utakmici nalik na ovom polufinalnom dvoboju sa Engleskom, zakačio sa Stivenom Bergvajnom.

Širili su ruke Holanđani, gledali u pravcu sudije, a Aleksis Makalister se smeškao i Stivenu Bergvajnu dobacio: „Zar ne uživaš u ovome? To je samo mala tuča, kao sa braćom u dvorištu. U čemu je problem?“

(©Reuters)

Argentincima, i generalno Latinosima, to je nešto sasvim normalno. Ostalima nije. U Liverpulu su Virdžil van Dajk i Kodi Gakpo, akteri pomenute utakmice, imali šta da mu kažu...
„Vi Argentinci ste takvi gadovi“.

Da, znaju da budu – po potrebi. Znaju i da pate, i da budu privrženi običnom čoveku, jer znaju da se njegova priča umnogome ne razlikuje od njihove. Biraju da se sa njim identifikuju.

Povezani su i isprepletani kao creva, praktikuju da zajedno prave roštilj, da budu u znoju i garaži, a ta čađ u rečenici sa Argentinom prva je asocijacija na čoveka koji je pogađao u velikim utakmicama – u finalu Olimpijskih igara, u finalu Kopa Amerike, kao i Mundijala. Onim koji bi sada Argentini protiv Španije tako legao.

Aleksis Makalister sve je sročio kako treba oko Anhela di Marije i Argentine: „Anhelovo lice bilo je lice naše zemlje. Bilo je tu toliko bola pomešanog sa toliko radosti“.

(©Reuters)

Kada mu je vezista irskog porekla namestio gol u prošlom finalu Svetskog prvenstva, suzni kanali El Fidea su se napunili, a potom i lice kavasilo. U toj suzi, slanoj kao more, pojavile su se slike pocrnelih zidova porodične kuće od ćumura koji je otac pravio, a on i sestra mu pomagali. Zatim majke kako devet kilkometara okreće pedale na biciklu da bi ga odvela na trening.

Po kiši, po hladnoći, po mraku. Majka sa dvoje dece.

I ne samo to, nego i onaj butni mišić koji mu je stradao na Mundijalu u Brazilu. Ta suza sadrži i gutanje lekova, injekcije protiv bolova i scenu kada lekar ulazi i donosi mu kovertu, koju je poslao Real Madrid. Anhel di Marija ga nije otvorio, znao je šta je u njemu. Samo ga je pocepao i izustio: „Baci ovo, onaj ko ovde odlučuje sam ja. Ako treba da pukne, neka pukne. Nije me briga, samo želim da igram“. Stao je pred selektora Alehandra Sabelju, stavio ruku na srce i sa knedlom u grlu rekao: „Ako sam to ja – ja sam. Ako je to neko drugi, onda je drugi. Samo želim da osvojim Svetsko prvenstvo. Ako mi budeš rekao da igram – igraću dok mi mišić ne pukne“.

Nije ga uveo, Argentina je u produžecima izgubila od Nemaca...
„Želeo sam da ostanemo upamćeni kao legende u našoj zemlji“.

(©Reuters)

Bitno im je kakav će utisak ostaviti u Real Madridu, Barseloni, Liverpulu, Mančester junajtedu, Milanu ili Interu, ali daleko važnije im je kako će ih pamtiti – u Argentini. Koliko će vratiti svom narodu.

Odužili su se pre četiri godine u Kataru, skinuli su mlinski kamen s pleća. Ali, zašto ne bi još jednom doneli radost svojima?

I kada večeras u Njujorku izađu na teren i stanu naspram Španaca, neće ništa reći, videće im se u pogledu: ovo smo mi, to je naša zemlja, i došli smo da je branimo.

SVETSKO PRVENSTVO - FINALE

Nedelja

21.00: (2,40) Španija (3,05) Argentina (3,55)