S. Velimirović
N. RakanovićOd Drogbinog zaveta miru do nove zveri fudbala: Slonovi stižu da naplate sve dugove istorije
Vreme čitanja: 11min | sre. 10.06.26. | 13:36
Jedna od najsnažnijih selekcija Afrike stiže sa superstarom svetskog fudbala u nastajanju i gomilom igrača ozbiljnih evropskih klubova, o tome je za Mozzart Sport govorio Seku Sanogo
Kada jednu zemlju krstite po onome što iz nje možete da otmete i prodate, onda ste joj u startu urezali kletvu. Vekovima su evropski brodovi pristajali uz te plaže sa samo jednim ciljem, da divljim i besomučnim lovom na slonove ogole čitav jedan ekosistem i napune dvorove kraljeva skupocenom belom kosti. Tako je nastala Obala Slonovače, jedina država na svetu koja je u modernu mapu planete ušla sa imenom koje predstavlja plen. Na predstojeće Svetsko prvenstvo 2026. godine stiže selekcija koja je decenijama učila kako da taj kolonijalni žig kroz fudbal pretvori u štit, i kako da od uloge lovine postane predator svetskog fudbala.
Nije taj deo kontinenta klasična Afrika iz turističkih brošura. To je prostor gde se prelamaju tropske prašume, nepregledne plantaže kakaoa od čijeg gorkog znoja živi pola države, i gigantski, haotični gradovi koji pulsiraju u ritmu sirove ulične energije. To je teritorija gde se i danas veruje u nevidljive sile, gde se fudbal igra na crvenoj zemlji koja ostavlja ožiljke na kolenima i gde se rađaju ljudi sposobni da izdrže pritisak koji bi slomio većinu modernih sportista. Reprezentacija ove zemlje stiže na Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi, nakon što je kroz kvalifikacije obezbedila svoje četvrto učešće na najvećoj sceni, a prvo posle 12 godina.
Izabrane vesti
Slonovi stižu u grupu E sa Nemačkom, Ekvadorom i Kurasaom, gde ih čeka prilika da konačno skinu prokletstvo koje ih prati od prvog dana kada su kročili na svetsku mapu.
"Utakmica protiv Ekvadora će biti najteža. Znam, čudno zvuči da to kažem, ako se zna da smo u grupi sa Nemačkom, ali će nam meč protiv Nemaca biti možda i najlakši. Ekvador je reprezentacija koja može da nam parira na fizičkom planu i zato je nezgodna. Ako bi tu pobedili, mislim da bi još jednim bodom iz dve utakmice prošli u nokaut fazu“, rekao je Seku Sanogo bivši igrač Crvene zvezde i Železničara iz Pančeva u razgovoru za Mozzart Sport.
©Reuters (Igrači Obale Slonovače posle pobede u prijateljskoj utakmici protiv Francuske)Prva velika afirmacija ove reprezentacije dogodila se 1992. godine, kada je Obala Slonovače prvi put u istoriji osvojila Kup afričkih nacija. Ipak, na mundijalski debi čekalo se još čitavih 14 godina. Ona planetarno popularna "zlatna generacija" koju su predvodili Didije Drogba, Jaja i Kolo Ture i Salomon Kalu, ostala je upamćena kao najtragičniji primer fudbalskog usuda na Mundijalima. Godine 2006. u Nemačkoj i 2010. u Južnoj Africi, sudbina im je dodelila brutalne "grupe smrti" sa Argentinom i Holandijom 2006 (pride i Srbijom i Crnom Gorom), a sa Brazilom i Portugalom 2010. Gledali smo verovatno fizički najdominantniji tim tog doba kako pakuje kofere pre nokaut faze, ostavljajući iza sebe osećaj nedorečenosti i neispunjenog duga prema sopstvenom narodu.
"Minimum se očekuje prolazak grupe, prvi put u istoriji. Ne znam kako će se igrači osećati zbog toga, jer dosta njih nema iskustva. Ogromna je euforija u zemlji, možda najveća ikada. Očekuje se da će dosta navijača biti na utakmicama“.
*******
Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️
*******
Čitavih dvanaest godina nakon njihovog poslednjeg pojavljivanja u Brazilu 2014. kada nisu prošli grupu zbog velike sudijske greške u korist Grčke u poslednjem kolu, novi Slonovi dolaze na američko tlo bez tog kompleksa prevelikih zvezda, ali sa mentalitetom ekipe koja je preživela unutrašnju katarzu. Oni će doći kao kolektiv svestan da predstavlja državu koja je u ovom veku dva puta bila na ivici potpunog samouništenja zbog građanskog rata, gde je fudbalski dres bio jedina stvar koja je mogla da natera neprijatelje da spuste puške.
"Obala Slonovače je dobar tim, problem je što nismo konstantni. Nikad ne znate kakvi izlazimo na teren. U jednoj utakmici mogu da budu fantastični, a odmah na sledećoj – katastrofa. Imamo izuzetno talentovane igrače poput Bazumane Turea, Joana Bonija, Jana Diomandea, Simona Adingru i sve ostale. Ovo je najtalentovanija generacija koju smo imali od Didijea Drogbe, s tim da je ovaj sada dosta mlađi i ima igrača koji tek treba da se dokažu. Nikad ne znate kako mogu da odigraju, prave dosta sitnih grešaka i zato se pomalo plašim Svetskog prvenstva gde baš te sitne greške i činjenica da naši igrači igraju sa dosta rizika mogu skupo da koštaju“, smatra Sanogo.
©Reuters (Tim Obale Slonovače na prethodnom Kupu afričkih nacija)Fudbalska sudbina Obale Slonovače neraskidivo je vezana za paradoks koji ova zemlja živi od dana kada je stekla nezavisnost od Francuske 1960. godine. Pod dugogodišnjom vladavinom prvog predsednika, Feliksa Ufuje Boanjija, zemlja je važila za oazu stabilnosti i ekonomsko čudo zapadne Afrike - mesto gde su miris prženog kakaoa i francuski kapital stvorili privid večnog blagostanja. Međutim, kada je "Stari", kako su zvali predsednika, preminuo, ispod sjajnih fasada Abidžana proključala je tempirana bomba ksenofobije i političke pohlepe. Pojam "ivorijanstva" (čiste pripadnosti naciji) iskorišćen je kao političko oružje da se milioni radnika i stanovnika sa islamskog severa proglase građanima drugog reda. Godine 2002. država je eksplodirala: vojna pobuna presekla je zemlju napola, stvarajući krvavu liniju razgraničenja između pobunjeničkog severa i vladinog juga. Fudbal, koji je do tada bio obična zabava, preko noći je postao jedina preostala teritorija gde su sever i jug morali da dišu kao jedan.
OBALA SLONOVAČE U ČETVRTFINALU - KVOTA 10.0
Ta unutrašnja pocepanost najstrašnije se oslikavala na ulicama Abidžana. Dok su u elitnim četvrtima političari i strani biznismeni pili skupi šampanjac, samo nekoliko kilometara dalje, u divljim i prenaseljenim predgrađima, narod je učio kako da preživi pod pretnjom kalašnjikova i uličnih bandi. Upravo u tim sirotinjskim četvrtima, gde se prašina meša sa mirisom jeftine ulične hrane i izduvnih gasova, fudbal je bio jedina religija koja nije priznavala verske i etničke podele. Dečaci su pikali loptu na terenima od crvene, oštre zemlje, sanjajući da će jednog dana postati mitska bića koja gledaju na televiziji.
I upravo iz tog beznađa, osmog oktobra 2005. godine, rođen je trenutak koji je zauvek promenio istoriju modernog sporta i politike. Obala Slonovače je u Kartumu pobedila Sudan 3:1 i, zahvaljujući kiksu Kameruna, prvi put u istoriji izborila plasman na Svetsko prvenstvo. Dok je u zemlji vladala paranoja od novog talasa nasilja, a vojske stajale sa prstima na obaračima, televizijske kamere su se uključile direktno u svlačionicu u Sudanu. Pred milionskim auditorijumom, ikona nacije Didije Drogba uzeo je mikrofon u ruke. Oko njega su se okupili saigrač sa pobunjeničkog severa Kolo Ture, momci sa juga, hrišćani i muslimani. Drogba je kleknuo na kolena pred kamerama i sa suzama u očima, izgovorio reči koje su naterale čitavu Afriku da zanemi: "Muškarci i žene Obale Slonovače. Sa severa, juga, istoka i zapada, dokazali smo danas da svi Slonovačani mogu da žive zajedno i igraju zajedno sa istim ciljem. Oprostite jedni drugima. Jedna bogata zemlja u Africi ne sme da potone u rat. Spustite oružje, organizujte izbore."
Simbolika tog dana bila je veća od samog plasmana na Mundijal; to je bio direktan šamar političkim elitama od strane momaka koji su krenuli iz prašine. Nekoliko meseci kasnije, Drogba je uradio nešto još radikalnije - insistirao je da se utakmica kvalifikacija za naredni veliki turnir protiv Madagaskara odigra u Buakeu, glavnom uporištu pobunjenika na severu zemlje. Kada su fudbaleri sa juga prošetali ulicama Buakea praćeni vladinim vojnicima koji su se rukovali sa pobunjeničkim generalima, fudbalski teren je zvanično postao mesto gde je potpisan neformalni mir. Ipak, ti rani uspesi na međunarodnoj sceni imali su i svoju mračnu, tragičnu stranu. Godine 2009. pred meč kvalifikacija protiv Malavija na oronulom stadionu "Feliks Ufuje-Boanji" u Abidžanu, stampedo gladne i očajne publike koja je želela da vidi svoje heroje po svaku cenu doveo je do rušenja zida. Epilog je bio stravičan: 19 ljudi je izgubilo život, a preko 130 je povređeno. Ta tragedija ostala je kao večna, teška knedla u grlu čitave generacije fudbalera, surovi podsetnik da u Obali Slonovače ljubav prema fudbalu i želja za bekstvom iz teške realnosti prečesto plešu na ivici između života i smrti.
.jpg.webp)
©Reuters (Igrači Obale Slonovače protiv Srbije i Crne Gore na Mundijalu 2006)Kada se zavesa politike spusti nad fudbalom u Obali Slonovače, iza nje ostaju mračni hodnici Fudbalskog saveza u Abidžanu, institucije koja je godinama funkcionisala kao država u državi. Milioni dolara koji su stizali od FIFA bonusa tokom zlatne ere Didijea Drogbe i braće Ture retko kada su završavali tamo gde je trebalo - na terenima unutrašnjosti, u siromašnim klubovima iz San Pedra ili Korhoga. Savez je bio sinonim za politička uhlebljenja, gde su se funkcioneri otimali za fotelje dok su domaći igrači igrali za mizerne stipendije. Sve je kulminiralo u godinama nakon povlačenja legendarne generacije, kada je unutrašnji sistem implodirao, a FIFA morala da uvede privremeni komitet kako bi očistila nagomilanu korupciju i haos. Najveći šamar narodu desio se kada je sam Didije Drogba, čovek koji je bukvalno krvario za mir u zemlji, brutalno skrajnut i poražen na izborima za predsednika saveza od strane starih, okoštalih političkih struktura. Javnost je bila besna; bio je to dokaz da u Obali Slonovače sistem više ceni poslušnost i stare dugove nego čistu legendu koja želi promene.
Međutim, ta hronična nestabilnost i sklonost ka autodestrukciji oblikovali su mentalni sklop ove nacije, oni najbolje funkcionišu kada su saterani u ćošak i kada im se predviđa potpuni slom. To je planeta najbolje videla na Kupu afričkih nacija 2024, koji je organizovan upravo u Obali Slonovače. Ono što je trebalo da bude nacionalni praznik pretvorilo se u istorijsku sramotu kada je u grupnoj fazi autsajder Ekvatorijalna Gvineja demolirala domaćina sa čak 4:0 usred Abidžana. Narod je plakao na tribinama, besni navijači su lomili autobuse, a savez je reagovao panično, francuski selektor Žan-Luj Gase je otpušten bukvalno u hodu, dok je ekipa još čekala matematičke rezultate iz drugih grupa da vidi da li uopšte prolazi dalje. Prošli su kao poslednja trećeplasirana ekipa, ranjeni, popljuvani i ostavljeni od svih.
"Najveći problem naše reprezentacije što nekad ne igra kao tim. Naši igrači su skloni samoisticanju, svi žele nešto da pokažu, a onda zaborave da podele pas u pravom trenutku. Kao da svako želi da baš on bude heroj i da se priča o njegovom golu. Potencijal je tu. Tehnički dobra ekipa, mogu da trče kao ludi, ali definitivno postoji problem, u smislu igre“.
Vođenje tima u tom trenutku preuzeo je Emers Fae, domaći stručnjak i bivši reprezentativac koji je morao da završi igračku karijeru u 28. godini zbog teške bolesti vena. Čovek bez ikakvog velikog trenerskog iskustva preuzeo je ekipu u rasulu i uradio ono što stranci nisu mogli - probudio je ulični inat dečaka sa crvene zemlje. Usledilo je najluđe fudbalsko vaskrsenje u istoriji afričkog sporta. Slonovi su, vođeni fanatičnom energijom sa tribina, redom eliminisali moćni Senegal na penale, pa u produžecima sa igračem manje srušili Mali, prošli DR Kongo i u velikom finalu u Abidžanu savladali Nigeriju 2:1 posle preokreta. Bila je to sportska katarza kakva se retko viđa.
"Moram da priznam da tako nešto nikad nisam video do tada, ali ispalo je dobro. Dali su šansu Emersu Faeu usred takmičenja. Situacija mu je sad drugačija. Do sada nije imao veliki pritisak, bilo je svejedno da li će gubiti ili pobeđivati, svi su znali da je tek došao, ali to se polako menja. Reč je o ofanzivno nastrojenom treneru, vrlo dobar taktičar. Defanzivno je ekipa dobro organizovana, ne primamo puno golova. Mlad je stručnjak, a to nije lako u reprezentaciji, jer je prisutno mnogo ega u fudbalu. Nadam se da će napraviti nešto neverovatno“.
©Reuters (Obala Slonovače osvaja Kup afričkih nacija 2024. na domaćem terenu)Na predstojeće Svetsko prvenstvo 2026. godine, Obala Slonovače donosi zastrašujući i izuzetno zreo igrački prtljag. Ovo nije tim jedne ili dve megazvezde od kojih sve zavisi; ovo je moćan, taktički disciplinovan kolektiv koji drži ključeve na najvažnijim pozicijama u Evropi. Komandant i srce ovog tima je Frank Kesi, general na sredini terena koji donosi stabilnost i mirnoću u prelomnim momentima. Pored njega, tu je Seko Fofana, čovek razorne fizičke moći koji lomi protivničke linije trkom. U defanzivi, svetla su uperena u mladog Usmana Diomandea iz lisabonskog Sportinga, dok po bokovima ršum pravi eksplozivni Simon Adingra iz Sanderlenda (bio na pozajmici u Monaku).
Godinama je Francuska uzimala sinove afričkih imigranata i od njih pravila svoje zvezde, ali sada su Slonovi malo okrenuli igru. U samo nekoliko meseci pred Mundijal, FIFA je odobrila promenu sportskog državljanstva za dvojicu momaka koji su igrali za mlađe kategorije Francuske. Prvi je Eli Vai, napadač Nice, a drugi Anž Joan Boni, napadač Intera, čija se vrednost procenjuje na 35.000.000 evra. Obojica su skinuli plavi dres i obukli narandžasti oklop Slonova, donoseći reprezentaciji dubinu kakvu imaju još samo Senegal i možda Maroko na afričkom kontinentu.
©Reuters (Jan Diomande - jedan od najtalentovanijih fudbalera sveta i buduća zvezda svetskog fudbala)A na vrhu te nove, zastrašujuće piramide nalazi se vunderkind koji je zapalio Bundesligu u dresu Lajpciga - Jan Diomande. Momak koji se u fudbalskim krugovima već etiketira kao superstar svetskog fudbala u nastajanju, igrač za koga se najveći klubovi otimaju i kog će morati da plate možda i celih 100.000.000 evra, donosi ovoj selekciji svetski glamur. Kada na taj vanserijski trio dodate Amada Dijala iz Mančester Junajteda, neugodnog Nikolu Pepea iz Viljareala, fizičku zver Evana Gesana iz Kristal Palasa, i mladog, neuhvatljivog Bazumanu Turea iz Hofenhajma, dobijate najbržu napadačku liniju Afrike. Sebastijana Alea nema na ovom spisku jer je ovo tim novog doba, krdo koje ne trči na stare zasluge, već na čistu, gladnu brzinu. Ipak, ako pitate Sekua Sanoga, on smatra da će najbolje od ove ekipe stići tek za četiri godine.
„Mislim da bi Svetsko prvenstvo 2030. moglo da bude ono na kojem će ova generacija ozbiljno da zablista. Mnogo momaka iz sadašnjeg tima nema toliko iskustva, pitanje je da li sad mogu da iznesu pritisak koji nije mali. Za četiri godine će biti stariji, iskusniji i ukoliko uspeju da se kvalifikuju za sledeći Mundijal, mogli bi da naprave nešto veliko. Siguran sam u to“, ističe Sanogo.
U Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Meksiko, Slonovi nose breme i ponos nacije od preko 33.000.000 ljudi u domovini, ali i milionske dijaspore u Francuskoj i širom Evrope. Od ove generacije javnost ne traži samo puko učešće, traži se naplata dugova za sve one nepravde iz 2006, 2010. i 2014. godine, kada su bili žrtve surovog žreba ili sudijskih krađa. Fudbaleri Obale Slonovače su proizvod tog teškog nasledstva, momci koji su rasli kroz miris baruta građanskog rata, preživeli sramotu na domaćem tlu i korupciju sopstvenih funkcionera, da bi na kraju podigli zastave sa vrha Afrike. Stižu na Mundijal kao najviše divlja i i uz Senegal najopasnija sila crnog kontinenta. Krdo koje je preživelo sve lovce i zamke, sada dolazi na najveću scenu sveta da pokaže koliko glasno mogu da urliču pravi slonovi.
GRUPA E
Prvo kolo
14. jun, 19.00: (1,03) Nemačka (15,0) Kurasao (50,0)
15. jun, 01.00: (3,60) Obala Slonovače (2,90) Ekvador (2,40)
Drugo kolo
20. jun, 22.00: (1,55) Nemačka (4,00) Obala Slonovače (6,25)
21. jun, 02.00: (1,22) Ekvador (6,25) Kurasao (14,0)
Treće kolo
25. jun, 22.00: (13,0) Kurasao (5,75) Obala Slonovače (1,25)
25. jun, 22:00: (4,90) Ekvador (3,60) Nemačka (1,75)