Pogled na Mundijal sa Starog kontinenta: Evropa dominira uprkos Infantinu

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Rima)

Predsednik FIFA Đani Infantino već godinama radi na redimenzioniranju Evrope u fudbalskom svetu. Švajcarski državljanin italijanskog porekla, oženjen Libankom, favorizovao je sve kontinentalne federacije nauštrb Starog kontinenta. Istovremeno je jačao prijateljstva sa čelnicima diktatorskih režima, poput Katara, Saudijske Arabije i sa američkim predsednikom Donaldom Trampom.

Infantinova antievropska politika je postala vidljiva svima na Mundijalu u Americi i to po onoj staroj: ne pada sneg da zaveje breg, nego da svaka zverka ostavi trag. Predsednik FIFA, barem prema statutu same organizacije na čijem čelu se nalazi, trebalo bi da vodi računa o interesima fudbalera i da drži politiku na bezbednoj udaljenosti.

Međutim, iza gotovo svakog njegovog poteza stoje politički interesi, žeđ za profitima i, naravno, obezbeđivanje glasova za reizbor. Glas najvećih i najjačih fudbalskih federacija u Evropi vredi koliko i glas bilo koje zemlje sa par desetina klubova i par stotina fudbalera. Tako smo došli do toga da se mundijali organizuju u novembru i decembru, da se igraju u tri države, da na zahtev predsednika zemlje domaćina bude „zaleđena“ suspenzija fudbalera zbog crvenog kartona.

Dalje, Infantino je pokušao da iz ovih ili onih razloga redimenzionira značaj Lige šampiona organizacijom Svetskog prvenstva za klubove. Zamislite da predsednik FIBA organizuje Svetsko prvenstvo za klubove na kome igraju timovi NBA i sa drugih kontinenata?

Posebna priča je organizovanje XL prvenstva sveta sa 48, a sutra možda i sa 64 nacionalne selekcije. Uzgred budi rečeno, koliko država može da organizuje mundijal sa 48 ili 64 reprezentacije?

Đani Infantino i Donald Tramp (©Reuters)

I pored toga što brojevi neumoljivo govore o supremaciji kvaliteta evropskog fudbala, procenat predstavnika Starog kontinenta pada od mundijala do mundijala. Podsetimo, na predratnim mundijalima je učestvovalo 75 odsto članica UEFA. Zatim je taj procenat padao, sedamdesetih godina je sišao na 62,5 odsto, krajem prošlog veka na 50, u prve dve decenije novog milenijuma na 40–43 odsto, da bi se sa Infantinovom reformom sveo na jednu trećinu.

Neko bi mogao da kaže, pa šta hoće Evropljani, trećina mesta im je dovoljna. Međutim, fudbalski mundijali nisu Olimpijske igre i ne važi De Kubertenova maksima „važno je učestvovati“, već svoju ulogu treba i mora da igra meritokratija. Nije logično da dominijum evropskih reprezentacija na mundijalima ne samo da ne pada nego jača, a broj evropskih učesnica se smanjuje.

Na poslednjih pet svetskih prvenstava, od 20 polufinalista samo pet nije bilo iz Evrope. Plus, reprezentacija Maroka je u suštini evropska reprezentacija jer su gotovo svi igrači rođeni i odrasli u Evropi. Podaci su još indikativniji ako pogledamo četvrtfinala od Mundijala u Meksiku 1986. godine: Evropa je šest puta imala šest predstavnika među osam najboljih, a u SAD 1994. je imala čak sedam. I na ovom imamo šest evropskih reprezentacija, a među njima nisu ni Nemačka, ni Holandija, a ni Italija koja se nije ni kvalifikovala.