PRELAZZI: Oceubistvo

I pre nego što su se sukobili Dejvid Bekam i Dijego Simeone, i pre nego što se Maradona igrao Boga (ili se Bog igrao Maradone?), i pre nego što je bilo Foklanda i Malvina i Megi Tačer i vojne diktature, pre nego što je Osi Ardiljes pokušao da ih pomiri, ma i pre nego što se Antonio Ratin pravio da ne zna da treba da izađe iz igre, a Englezi svoje rivale, nimalo gospodski a previše rasistički, nazvali životinjama, samo da bi selektor zabranio fudbalerima da razmene dresove sa protivnicima – o tome ste već mogli čitati na Mozzart Sportu – pre nego što je iko od nas rođen i pre nego što je stvoren fudbal kakav danas znamo, postojalo je to rivalstvo.

Sve i da nije bilo ničeg od pobrojanog, kao što ga nekada nije bilo, suparništvo Argentine i Engleske moglo bi se nazvati iskonskim, možda i prvim pravim fudbalskim.

Ako je ikada bilo samo fudbalsko.

To je večeras na talonu, dakle, ne igraju samo Mesi protiv Belingema ni Emi Martinez protiv Harija Kejna, ne nastupa samo Lionel Skaloni protiv Tomasa Tuhela, ni hiljade raspevanih Argentinaca protiv hiljada anksioznih Engleza.

Igra musavi pibe protiv džentlmena u dugim pantalonama, igra urednik lista “El Grafico”, bez kojeg ne bi bilo argentinskog fudbala, ili ga makar ne bi igrali ovako, protiv nadobudne britanske štampe, igra učenik protiv učitelja, učenik koji želi da zaboravi sve lekcije i da uguši svog senseija u krvi.

Lionel Mesi najbolji igrač prvenstva – kvota 2,50
Lionel Mesi najbolji strelac prvenstva – kvota 1,65

Argentina je bila kolonija britanskog carstva po svemu sem na papiru: Englezi su u 19. stoleću njome upravljali kao da je Jorkšir i moglo im se, gradili su železnice, otimali prirodna bogatstva, čupali vunu i uzimali govedinu, školovali decu i lečili koga su hteli; Argentina je bila njihova prćija i u njoj su se ponašali kao da su svoji na svome.

Zato su počeli da tamo igraju i fudbal; zato je 20. juna 1867. – ima to kod Džonatana Vilsona u sjajnoj knjizi “Angels With Dirty Faces”, sveobuhvatnoj istoriji argentinskog fudbala –  održana prva utakmica, između “Crvenih” i “Belih”, zato će baš na tom trusnom latinoameričkom tlu nastati prva prava fudbalska liga van britanskog dominiona.

Isprva je pibe, pomalo uplašen, posmatrao “tu englesku igru” kao nešto strano, kao nešto čudno, a onda je polako počeo da se približava lopti.

(©Reuters)

Zvala ga je, eto šta je bilo. Bilo je nečeg u tom predmetu kojim su se brkati Englezi dobacivali – neki ne bi skinuli ni svoje cilindre pre nego što bi obuli patike – bilo je nečeg magičnog, gotovo onostranog u sferi što je skakutala po dokovima i po terenima za kriket.

A ako neko zna magiju, to je zemlja koja je svoj najveći grad nazvala po brdu na Sardiniji…

Argentinski fudbal zakmečao je na engleskom, tutnuli su pibeu loptu u kolevku, ali onda je on prohodao i počeo s njom da trči drugačije. Manje organizovano, manje kruto, veselije, maštovitije, više kao da pleše, ili kao da od nečega beži.

Ako uopšte postoji razlika…

Argentina prvak sveta - kvota 4,50

Argentinski fudbal mrzi Englesku zato što je iz Engleske nastao, zato što je dugo godina, ma decenijama, imao kompleks niže vrednosti, i zato što je fudbal prva stvar koja im je omogućila da se oslobode kolonijalizma i osećaja potčinjenosti.

Da bi se to dogodilo, morao je da postane kontrateža, morao je da se meri sa roditeljem i da od njega beži: kad god bi engleski klubovi dolazili na čuvene turneje, od Sautemptona, preko Čelsija, do Svindona, na hiljade ljudi bi se okupilo na igralištima.

Englezi su mislili da su ovi došli da im se dive. Argentinci su znali da su došli da kradu, da uče kako da ih pobede. Novinari “El Grafika”, kojeg će neko jednom prilikom nazvati Filipom Višnjićem Argentine, toliko su uradili za kolektivno sećanje, novinari su pisali izveštaje u kojima su izmišljali nove reči, deca su učila da čitaju samo da bi razumela te tekstove, fudbalski savez promenio je ime iz engleskog u domaće, i tako je rođena “la nuestra”.

Naša stvar, ne engleska.

(©Reuters)

Mnogi su ovih dana pričali o sukobima na terenu i sukobima na moru, ali pravi sukob je bio onaj unutar Argentinaca, ona bitka koju su morali da dobiju kako bi se oslobodili tog osećaja da nešto duguju Englezima.

Dok je svet krvario, Argentina je igrala fudbal; kada je svet prestao da krvari, Argentina je počela da igra fudbal svuda. I kada su Englezi pozvali svoje bivše učenike na Vembli 1951. godine, za Albion, koji je tada još mogao da opravda svoj gordi nadimak, to je bio samo još jedan test. Za Argentince je bilo, zvuči li poznato, na krv i nož.

“El Grafiko” je govorio da je cela zemlja čekala pola veka na ovu priliku, nacija je zapala u histeriju koja će moći da se meri samo sa onima iz 1978, 1982, 1986, 2022. (Tri Mundijala i jedan rat, ili obrnuto.)

Spremali su se za oceubistvo, možda je to najbolja reč.

Bilo je preterivanja, tako argentinskog: možda su ih Englezi učili da igraju fudbal, ali Englezi su sve učili da igraju fudbal, no samo su Argentinci insistirali na kontrastu, na sukobu dve kulture, dva shvatanja života i sporta. Svi ostali su svoje profesore prevazišli bez previše pompe…

Na Vembliju su Argentinci poveli, golman Ruhilo je zabavljao publiku kešajući se na prečku kada bi lopta bila na drugom delu terena, gosti su se držali sve do pred kraj kada su primili dva gola.

Bila je to poslednja lekcija koju će argentinski fudbal prihvatiti; bio je to poslednji put kada su igrači dve velike nacije zagrljeni napustili teren. Dve godine kasnije, Argentinci su uzvratili gostoprimstvo, u prvoj utakmici amaterskih ekipa savladali su posetioce sa 3:1, druga je bila prekinuta zbog nevremena, da se nikada ne odigra.
“Criollo je jači od engleskog metoda. Ne trebaju nam više strane ideje. Argentinski navijač želi virtuoznost, lepotu i glamur”, pisale su novine, slaveći trijumf nad gringosima.

Drugi su bili još direktniji:
“Pre ovoga smo nacionalizovali železnice. Sada smo napokon nacionalizovali i fudbal.”

Onda je bilo i Ardiljesa i Rikija Vilje i Maradone, i Simeonea i Bekama i Majkla Ovena, onda je bilo mnogo gledanja preko nišana i osvrtanja preko ramena, ali je sudbina nekad veći nadrealista i pripovedač od Kortasara i Borhesa zajedno.

Nijedan, sigurni smo ovog 15. jula, sedamdeset i kusur godina od tog meča u Buenos Ajresu, nijedan argentinski navijač večeras ne želi virtuoznost, lepotu i glamur.

Ono što žele jeste pobeda u najvećem, a možda i najčudnijem fudbalskom – i ne samo fudbalskom – rivalstvu, omeđenom prugama iz 19. veka, Foklandima, jednom rukom i makar jednim crvenim kartonom.

Ako bi ta pobeda bila lepa, i ako ne bi bila, hm, kontroverzna, možda bi planeta opet zavolela Argentince, makar onoliko koliko ne voli Engleze; ako bi bila ružna, nategnuta i u devedesetom minutu, Argentinci bi još više zavoleli Argentinu.

Pa vi sad birajte…

POLUFINALE MUNDIJALA 2026

Utorak:

Francuska - Španija 0:2 (0:1)
/Ojarsabal 22, Poro 58/

Sreda

21.00: (2,85) Engleska (3,10) Argentina (3,10)