Priča o velikim sumnjama i još većim snovima, može li fudbalska religija da preživi Bjelsine zakone?

Postojala je verzija ove priče u kojoj je sve imalo smisla. Marselo Bjelsa dolazi u Urugvaj, zemlju koja fudbal doživljava gotovo kao religiju i donosi ono što je reprezentaciji bilo potrebno nakon završetka jedne ere. Jasnu ideju, prepoznatljiv identitet i plan za budućnost. Luis Suarez i Edinson Kavani polako odlaze u drugi plan, a nova generacija preuzima glavnu ulogu.

Bar je tako trebalo da bude. Godinu dana kasnije slika je izgledala potpuno drugačije.

Pred početak Svetskog prvenstva u Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku i Kanadi, Urugvaj ne dolazi kao reprezentacija koja je rešila svoje dileme. Naprotiv. I dalje postoje pitanja oko selektora. Pitanja oko Darvina Nunjeza i njegove uloge u ekipi. Pitanja o tome koliko još može da pruži projekat koji je u jednom trenutku delovao kao jedna od najuzbudljivijih priča južnoameričkog fudbala. Najveće pitanje od svih tiče se upravo čoveka koji je trebalo da donese odgovore. Da li je Marselo Bjelsa zaista bio pravo rešenje za ovu generaciju urugvajskih fudbalera?

Argentinac poznat pod nadimkom El Loco izgradio je reputaciju jednog od najuticajnijih i najposebnijih trenera svoje ere. Njegove ekipe igrale su neki od najlepših fudbala koje je ovaj sport video u poslednjih trideset godina. Ipak, njegova karijera puna je i propuštenih prilika, bolnih padova i priča koje su ostale nedovršene. Zbog toga se i pred ovaj Mundijal više priča o pitanjima nego o odgovorima.

TREĆI ČIN

Da bi se razumelo šta Marselo Bjelsa danas predstavlja Urugvaju, potrebno je vratiti se na njegova prethodna dva Mundijala.

Prvi je bio 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji. Argentina je stigla sa timom punim velikih imena. Gabrijel Batistuta, Huan Sebastijan Veron, Dijego Simeone, Huan Roman Rikelme, Havijer Zaneti, Arijel Ortega... Mnogi su verovali da ima sve što je potrebno za najveći domet. Umesto toga, završila je takmičenje već u grupnoj fazi. Bio je to prvi takav neuspeh još od Svetskog prvenstva u Čileu 1962. godine.

Bjelsa je kasnije taj turnir nazvao najvećim neuspehom u istoriji argentinske reprezentacije. U zemlji koja je tada prolazila kroz duboku ekonomsku krizu malo ko je imao strpljenja za objašnjenja. Za jedne je bio genije koji je podbacio. Za druge prevarant. Za treće trener čije ideje izgledaju briljantno sve dok ne dođe trenutak kada je najvažnije pobediti.

Ostao je na klupi zahvaljujući podršci Hulija Grondone i olimpijskom zlatu osvojenom u Atini 2004. godine. Nedugo zatim odlučio je da ode, uz objašnjenje da više nema energiju za taj posao.

Osam godina kasnije našao se na drugom kraju kontinenta, na klupi Čilea. Reprezentacije koja je propustila dva uzastopna Svetska prvenstva i koju je praktično gradio od početka. U Južnoj Africi je ta ekipa igrala fudbal kakav malo ko očekivao. Arturo Vidal, Gari Medel i Aleksis Sančez nametnuli su ritam koji je malo ko mogao da prati. Čile je ostvario dve pobede, prošao grupu i stigao do osmine finala, gde ga je Brazil zaustavio rezultatom 3:0. Poraz je boleo, ali nije ostavio gorak ukus.

*******

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*******

Ni ta priča nije dugo trajala.

Posle toga usledila je Evropa. Atletik Bilbao, Marselj, Lids Junajted. Gotovo svuda ista slika. Ekipe koje igraju drugačije od svega na šta su navikle. Navijači koji ga obožavaju. Igrači koji ili potpuno prihvataju njegove ideje ili se od njega potpuno udalje. Kuda god je prolazio, pratila ga je ista reputacija, reputacija čoveka koji vidi stvari u fudbalu koje većina drugih ne vidi.

A onda je 2023. godine stigao u Urugvaj.

Ovo je njegov treći Mundijal u ulozi selektora. Treći pokušaj da svoju filozofiju pretoči u nešto veliko na najvećoj sceni. Iza njega su briljantni počeci, bolni rastanci i mnogo godina provedenih u razmišljanju o tome šta je moglo da bude drugačije. Sve to oseća se iza svake njegove konferencije za medije, svake odluke oko sastava i svakog insistiranja na modelu igre od kojeg nikada nije odustajao. A kada taj model funkcioniše, malo je uzbudljivijih ekipa za gledanje u modernom fudbalu.

KOLAPS KOJI VIŠE NE MOGU DA IGNORIŠU

Urugvaj je u kvalifikacije ušao impresivno.

Brazil je pao u Montevideu. Argentina je savladana usred Buenos Airesa. Ekipa je igrala brzo, agresivno i organizovano. Sve ono što se očekuje od Bjelsinih timova kada stvari funkcionišu. Posle dugo vremena među navijačima se osetio pravi optimizam. Od plasmana među četiri najbolje reprezentacije sveta 2010. godine zemlja je čekala novu generaciju koja bi mogla da probudi sličan osećaj.

A onda je zamah nestao. Urugvaj je u poslednjih dvanaest utakmica kvalifikacija ispustio devet bodova. U novembru 2025. doživeo je težak poraz od Sjedinjenih Američkih Država, čak 5:1. Toliko težak da je Bjelsa posle utakmice rekao da ga je sramota prikazanog. Istovremeno je jasno stavio do znanja da ne razmišlja o odlasku. Na kraju su kvalifikacije završili na četvrtom mestu.

Sebastijan Eskere, skaut Deportivo Maldonada i osnivač skauting platforme Scouten, pažljivo je pratio čitav ciklus.
“Tokom prvih meseci Urugvaj je uspevao da se nametne intenzitetom presinga, agresivnim branjenjem i sposobnošću da odmah nakon osvajanja lopte napadne protivnika. Kako je ciklus odmicao, ekipa je imala sve više problema protiv rivala koji su uspevali da smanje prostor, preskoče prvu liniju presinga ili primoraju Urugvaj da napada kroz organizovaniji pozicioni napad”, kaže Eskere.

Problem nije nov. Prati Bjelsu gotovo kroz čitavu karijeru. Kada presing funkcioniše, njegove ekipe mogu da uguše svakog protivnika. Kada protivnik pronađe način da izađe ispod tog pritiska, stvari postaju mnogo komplikovanije. Posebno protiv ekipa koje se povuku dublje, ostanu disciplinovane i nateraju Urugvaj da sam stvara prostor kroz posed.

U takvim utakmicama slabosti postaju vidljivije. Eskere ne govori o plafonu ove reprezentacije. Ne smatra da je dostigla maksimum. Pre vidi trenutak u kojem je potrebno pronaći nova rešenja. To ne mora da znači da je projekat propao. Možda samo da je stigao do faze u kojoj više nije dovoljno raditi iste stvari koje su donosile rezultate na početku. Takve prepreke, uostalom, pre ili kasnije sačekaju gotovo svaki ambiciozan reprezentativni ciklus.

PROBLEM SA DARVINOM

Malo je igrača oko kojih postoji toliko dilema kao oko Darvina Nunjeza.

Nunjez je kvalifikacije završio kao najbolji strelac Urugvaja sa pet pogodaka. Sa 26 godina trebalo bi da bude zaštitno lice nove generacije reprezentacije i čovek oko kojeg se gradi napad. Još od odlaska Luisa Suareza i Edinsona Kavanija smatran je njihovim prirodnim naslednikom. Brz, snažan i opasan kada napada prostor iza poslednje linije odbrane, poseduje kvalitete zbog kojih je godinama bio jedan od najcenjenijih urugvajskih fudbalera.

Ipak, tokom Bjelsinog mandata nikada nije delovalo da između selektora i njegove prve zvezde postoji potpuno poverenje. U nekoliko navrata prednost je dobijao Rodrigo Agire, napadač bez Nunjezovog renomea i statusa. Odluka je dodatno privukla pažnju zbog problema koje Urugvaj ima u napadu. U poslednje četiri utakmice postigao je samo dva gola, od čega samo jedan iz igre. Istovremeno, igrač koji bi trebalo da bude najveća napadačka pretnja reprezentacije značajan deo tog perioda proveo je na klupi.

Objašnjenje se verovatno krije u onome što Bjelsa očekuje od centralnog napadača.
“Profil devetke je ključan, možda čak više zbog onoga što donosi bez lopte nego zbog same realizacije”, kaže Sebastian Eskere. “Napadač mora da bude sposoban da predvodi presing, usmerava protivničku izgradnju napada, konstantno napada prostor iza odbrane i svojim kretanjem stvara probleme štoperima.”

Ako Bjelsa smatra da Nunjez ne ispunjava dovoljno dobro te zahteve, onda broj postignutih golova postaje manje važan od načina na koji funkcioniše čitav sistem. To nije ništa novo. Tokom cele karijere Bjelsa je pokazivao da kolektivnu ideju stavlja ispred individualnog kvaliteta. Kompromisi ga nikada nisu previše zanimali.

Da li je u ovom slučaju doneo ispravnu odluku, drugo je pitanje. Napadački učinak Urugvaja poslednjih meseci otvara prostor za sumnju. Ali možda je ovo samo još jedan trenutak u kojem će Bjelsa morati da pronađe ravnotežu između svojih principa i onoga što ekipi trenutno najviše nedostaje.

ŠTA JE REKAO SUAREZ I ZAŠTO JE TO VAŽNO

Nijedan događaj tokom ovog ciklusa nije privukao toliko pažnje kao javni sukob između Luisa Suareza i Marsela Bjelse. Rezultati su govorili jedno, ali ta priča otkrila je nešto što se na terenu nije moglo videti.

Suarez je optužio Bjelsu da je stvorio lošu atmosferu unutar reprezentacije i tvrdio da je Darvin Nunjez nakon jedne kritike na treningu završio u suzama. Bjelsa je odgovorio onako kako je odgovarao tokom čitave karijere. Bez povlačenja i bez mnogo objašnjavanja. Do pomirenja nikada nije došlo.

Obojica imaju previše ponosa da bi javno promenili stav, a šteta je već napravljena bez obzira na to ko je bio u pravu. Ipak, Sebastijan Eskere smatra da se čitava priča često pojednostavljuje.
“Često se stvara utisak da postoji nepremostiv sukob između urugvajske fudbalske tradicije i Bjelsinog načina rada”, kaže on. “Kada pogledamo najbolje partije Urugvaja u ovom ciklusu, vidimo upravo ono što je oduvek krasilo ovu reprezentaciju. Agresivnost, posvećenost odbrani, intenzitet u duelima i spremnost da se radi za ekipu. Razlika je samo u načinu na koji su ti principi organizovani.”

Teško je ne složiti se s tim. Koncept garra charrúa nikada nije bio vezan za određenu formaciju ili stil igre. Mnogo više govori o karakteru, otpornosti i sposobnosti da se ekipa prilagodi okolnostima. Upravo su to osobine koje Bjelsa traži od svojih igrača. Zbog toga se možda ne radi o sudaru dve nespojive fudbalske filozofije. Možda se radi samo o sudaru dve snažne ličnosti.

A to je nešto sa čim su se Bjelsine ekipe susretale tokom čitave njegove karijere. Nekada ih je to lomilo. Nekada ih je činilo jačim. Odgovor će, kao i obično, dati teren.

VALVERDE I TERET KAPITENSKE TRAKE

Federiko Valverde je danas lice ove reprezentacije. Ne zato što nosi kapitensku traku, već zato što je teško pronaći igrača bez kojeg bi Urugvaj bio više oslabljen. Bjelsa oko njega gradi gotovo sve. Tempo igre, presing, tranzicije, energiju u veznom redu.

Malo je igrača koji mogu da pokriju toliko različitih uloga. Valverde osvaja lopte, prenosi igru iz dubine, zatvara prostor, stiže u završnicu i preti šutem sa distance. Kada Urugvaj podigne ritam, uglavnom je on taj koji ga podiže. Zbog toga se često stiče utisak da sve zavisi od njega.

Sebastijan Eskere smatra da je takav pogled previše pojednostavljen:
"Napadačka igra Urugvaja mnogo više zavisi od kolektivnih odnosa, koordinisanih kretnji i načina na koji ekipa koristi prostor nego od individualnih rešenja”, kaže on.

Valverde jeste najbolji igrač ovog tima, ali nije jedini razlog zbog kojeg Urugvaj može da bude opasan. Rodrigo Bentankur donosi ravnotežu u veznom redu. Đorđijan De Araskaeta kreativnost između linija. Kada Urugvaj izgleda dobro, uglavnom izgleda kao tim. A upravo je to ono što Bjelsa želi da vidi. Koliko god Valverde bio važan, ova reprezentacija neće otići daleko ako sve bude zavisilo od jednog čoveka.

IGRAČ KOJI BI MOGAO DA IZNENADI

Kada se govori o glavnim adutima Urugvaja, ime Brajana Rodrigeza retko se pominje među prvima. A možda bi trebalo. Krilo Klub Amerike ulazi u turnir u dobroj formi i donosi nešto što ovoj reprezentaciji povremeno nedostaje. Direktnost. Brzinu. Sposobnost da ostavi čuvara iza sebe bez komplikovanja.

U reprezentaciji koja često pokušava da protivnika slomi intenzitetom, takvi igrači umeju da naprave razliku. Rodrigez nije fudbaler kojem treba mnogo kontakata sa loptom da bi postao opasan. Dovoljno mu je nekoliko metara prostora. Jedna tranzicija. Jedna situacija u kojoj protivnička odbrana nije postavljena kako treba. Upravo zbog toga mogao bi da bude koristan u utakmicama koje Urugvaj očekuje na ovom turniru.

Avgustin Kanobio je u poslednje vreme imao prednost, pa borba za mesto u startnoj postavi i dalje traje. Ali ako tražite igrača koji bi mogao da iskoči tokom prvenstva, Rodrigez je verovatno jedno od zanimljivijih imena.

Eskere pored njega izdvaja još dvojicu fudbalera. Prvi je Sebastijan Kaseres, štoper koji agresivno izlazi na igrača i dobro se snalazi kada mora da brani velike prostore iza sebe. Drugi je Emilijano Martinez iz Palmeirasa, vezista koji možda nema veliku reputaciju van Južne Amerike, ali bi tokom turnira mogao da dobije značajniju ulogu.

“Ovo prvenstvo moglo bi da pokaže koliko zaista može da donese reprezentaciji”, kaže Eskere.

Takvi igrači često iz senke uđu u turnir, a iz njega izađu sa potpuno drugačijim statusom. Urugvaj se nada da bi ove godine neko od njih mogao da napravi upravo taj korak.

GRUPA H NE OSTAVLJA MNOGO PROSTORA ZA GREŠKE

Na papiru, Urugvaj nije imao razloga da bude nezadovoljan žrebom. Nije upao u grupu koju će mnogi označiti kao grupu smrti, niti ga čekaju protivnici koji na prvi pogled ulivaju poseban strah. Ipak, to ne znači da će prolaz biti rutinski. Saudijska Arabija u prvom kolu deluje kao protivnik kojeg bi Urugvaj morao da pobedi, ali upravo su takve utakmice često najnezgodnije. Zelenortska Ostrva nekoliko dana kasnije predstavljaju lakši zadatak od Španije, ali ni približno nisu protivnik koji može da se otpiše unapred. A onda dolazi Španija, reprezentacija koja će verovatno najbolje pokazati gde se Urugvaj trenutno nalazi i koliko je Bjelsin projekat zaista spreman za najveću scenu.

Zbog toga prve dve utakmice imaju posebnu važnost. Ne toliko zbog same borbe za prolaz dalje, već zbog mogućnosti da Urugvaj u duel sa Španijom uđe iz pozicije stabilnosti i samopouzdanja. Ukoliko osvoji očekivani broj bodova, poslednje kolo moglo bi da posluži kao ozbiljna provera pred nokaut fazu. Ukoliko ne uspe, pitanja koja već mesecima prate ovu reprezentaciju vrlo brzo će ponovo doći u prvi plan.

Potencijalni rasplet dodatno povećava interesovanje za ovu grupu. Ukoliko završi na drugom mestu, Urugvaj bi vrlo lako mogao da naleti na Argentinu već u prvoj nokaut rundi. Za većinu reprezentacija to bi bila samo još jedna velika utakmica. Za Marsela Bjelsu i Urugvaj bila bi mnogo više od toga. Bjelsa protiv zemlje u kojoj je izgradio ime i koju nikada nije ostavio ravnodušnom. Urugvaj protiv aktuelnog svetskog šampiona kojeg je već uspeo da pobedi usred Buenos Airesa tokom kvalifikacija.

Sebastijan Eskere smatra da Urugvaj ima čime da odgovori u takvom duelu. Ključ bi, prema njegovom mišljenju, bio u tome da se Argentini oteža igra kroz centralne zone terena, da se protivnik usmeri ka unapred pripremljenim presing zamkama i da Fede Valverde dobije prostor da povezuje odbranu i napad u tranziciji.
“Argentina je i dalje jedna od najboljih reprezentacija sveta, ali Urugvaj poseduje alate da joj parira ukoliko uspe da utakmicu pretvori u duel visokog intenziteta i velikih fizičkih i taktičkih zahteva”, kaže Esquerre.

To ne bi bio najveći šok u istoriji Svetskih prvenstava. Upravo zato je mogućnost takvog susreta toliko zanimljiva.

O ČEMU SE ZAPRAVO RADI OVOG LETA

Urugvaj nije reprezentacija koja na Svetsko prvenstvo dolazi samo da bi učestvovala. To nikada nije ni bila. Prvu titulu prvaka sveta osvojio je 1930. godine na domaćem terenu, na turniru koji praktično ne bi ni postojao bez njegove inicijative. Druga je stigla 1950. u Brazilu, u utakmici koja je postala poznata kao Marakanaso i koja i danas zauzima posebno mesto u istoriji svetskog fudbala. Upravo zbog tih uspeha svaka nova generacija urugvajskih fudbalera nosi dres sa osećajem da mora da opravda nešto mnogo veće od sebe.

Od plasmana u polufinale Svetskog prvenstva 2010. godine očekivanja nisu nestala. Naprotiv. Samo su nastavila da rastu. Katar 2022. završio se eliminacijom već u grupnoj fazi i zato je ovaj Mundijal postao važan test za generaciju koja veruje da može više. Zbog toga je i angažovan Bjelsa.

Njegova reputacija odavno ne počiva na trofejima. Počiva na uticaju koji je ostavio na fudbal. Na Čile koji je pretvorio u jednu od najuzbudljivijih reprezentacija svoje ere. Na Lids koji je izveo iz Čempionšipa i vratio u centar engleske fudbalske priče. Na poštovanje koje uživa među trenerima širom sveta.

Eskere svrstava Urugvaj među reprezentacije koje mogu da naprave problem bilo kome u nokaut fazi. Iskustvo igranja na najvišem nivou nije sporno. Identitet ekipe je jasan. A na velikim turnirima često jedna utakmica, jedan potez ili jedan trenutak odlučuju koliko će daleko neka reprezentacija otići.

Ako Urugvaj pronađe najbolju verziju sebe u pravom trenutku, priča može da ode u veoma zanimljivom pravcu. Ako Valverde odigra turnir života, ako Brajan Rodrigez postane jedno od iznenađenja prvenstva, ako Darvin Nunjez konačno dobije kontinuitet i poverenje, onda bi ovo moglo da bude leto koje će se u Urugvaju dugo pamtiti.

Jer bez obzira na sve sumnje koje prate ovu reprezentaciju, jedno se nije promenilo. Bjelsa nikada nije radio obične stvari. A malo je mesta na kojima bi mogao da napiše najveće poglavlje svoje karijere kao što je to Svetsko prvenstvo. Urugvaj ima svega tri i po miliona stanovnika. Gotovo svi će pratiti svaki minut.

GRUPA H

Ponedeljak

18.00 (1.10) Španija (11.0) Zelenortska ostrva (18.00)

Utorak

00.00 (7.50) Saudijska Arabija (4.10) Urugvaj (1.48)

Nedelja

18.00 (1.10) Španija (8.50) Saudijska Arabija (30.0)

Ponedeljak

00.00 (1.48) Urugvaj (4.20) Zelenortska ostrva (7.25)

Subota

02.00 (5.30) Urugvaj (3.60) Španija (1.70)

02.00 (2.70) Zelenortska ostrva (3.05) Saudijska Arabija (2.80)