Svaka čast ovim ljudima: Svašta su izdržali, a pišu poruke mira
Vreme čitanja: 5min | pon. 22.06.26. | 08:43
Emotivni reprezentativaci Irana prilikom napuštanja Los Anđelesa
Na stranu politika, iako se neizostavno meša u sport. Na stranu i koga podržavate, jer to nije pitanje opredeljenja. Iranci su zaslužili da im se stisne ruka. Zato što su drugačiji od drugih.
Ne samo na terenu, mada su u prvom kolu Grupe G demonstrirali snažan karakter i dvaput nadoknadili rezultatski minus tokom sudara sa Novim Zelandom, a onda u nedelju uveče odoleli i favorizovanoj Belgiji. Ono što im se dešava van igrališta, način na koji se nose sa pritiscima i ograničenjima lansira ih u jednu od pozitivnijih priča ovogodišnjeg Mundijala.
Izabrane vesti
O tome svedoči i poruka koju je azijska selekcija ostavila u svlačionici SoFi stadiona u Los Anđelesu posle nerešenog ishoda sa Belgijancima (0:0), jer se tako oprostila od Kalifornije, gde je odigrala početna dva susreta na turniru, dok je završni, sa Egiptom, na programu u Sijetlu.
Poruka je napisana rukom, što joj daje posebnu draž.
„Od drevne Persije pre hiljada godina do civilizovanog Irana danas, duh Irana ostaje živ i postojan. Došli smo u Los Anđeles sa ponosom, takmičili se sa čašću i otišli dostojanstveno. Hvala, Los Anđelese, na gostoprimstvu. I hvala svakom Irancu koji je dao svoje srce, glas i dušu za Iran tokom ovih 180 minuta. Neka mir, poštovanje i prijateljstvo prevladaju među svim narodima“, stoji u poruci koja je sadržala i haštagove 168 i minab, kao podsetnik na broj stradalih kad su Sjedinjene Američke Države bombardovale školu u Minabu tokom rata ove dve države.
Kvota da će u poslednjem kolu Iran savladati Egipat je 3,50
Sport je nešto drugačiji i u njemu ne bi trebalo da bude bilo kakvih ograničenja, iako su se baš Amerikanci potrudili da se selekcija Irana oseća neprijatno na njihovoj teritoriji. Najpre je bilo veliko pitanje hoće li uopšte doći na teritoriju Severne Amerike, ali se navodno Đani Infantino, kao predsednik FIFA, suprotstavio Donaldu Trampu. Potom je deo delegacije uskraćen za dobijanje viza. Naposletku je trening kamp, koji je trebalo da bude smešten u Tusonu u Arizoni, silom prilika premešten u meksičku Tihuanu.
Odatle su reprezentativci morali da lete za Los Anđeles na početne dve utakmice grupne faze i da se odmah vraćaju, što je izazvalo opravdani gnev i napadača Mehdija Taremija i selektora Amira Galenoja, koji je javno poručio da je Iran „najugnjetavanija reprezentacija na Mundijalu“. To je selekciji skratilo vreme i za odmor i za pripremu mečeva, a da ne pominjemo da treninzi nisu bili isti kao što bi bili u redovnim okolnostima.
Na kraju krajeva, tu su pitanja o ratu, politici, svemu što nema veze sa fudbalom, a to često ume da odvuče pažnju. Razna ograničenja po pitanju viza, takođe. I neprestana borba sa imigracionim vlastima, pa je tako Mehdiju Torabiju istekla jednokratna viza posle meča sa Novim Zelandom i novu je morao da čeka u američkom konzulatu u Meksiku. Na kraju ju je dobio i bio na terenu u završnici susreta sa Belgijom.
Ostao je još Egipat, ali kako god da se završi taj meč, Irancima svaka čast šta su sve izdržali.