Blagoje Paunović: Švajcarac nas je po zadatku uništio, pa punih džepova otišao u penziju

Možda Blagoje Paunović (66) nije opšte poznat savremenim generacijama zaljubljenika u fudbal, ali je u svoje vreme važio za fantastičnog defanzivca, pa je godinama bio stub Partizanove, ali i odbrane državnog tima nekadašnje Jugoslavije. Cenjen u sportskim i navijačkim krugovima igrao je deset godina za crno-bele, a kasnije gradio karijeru u Holandiji (Utreht) i Sjedinjenim Američkim Državama (Oukland).

Kasnije se posvetio trenerskom pozivu, a o do sad neotkrivenim detaljima iz života i karijere pričao Je za MOZZART Sport u rubrici „Moja priča“.

Postao sam igrač kada…
„Imao sam samo 11 godina kada sam došao u Partizan, ali sam već tada znao da moram da uspem. Kao dete iz siromašne porodice nisam imao drugog izbora. Zato sam uvek davao sve od sebe, zato mi je valjda sada srce hipotrofirano… Nisam umeo drugačije, da sam se štedeo, ne bih sa 16 godina „uštopovao“ čuvenog Zvezdinog špica Ištvana Šorbana u nekom četvoromeču s komšijama. Ne bih, kao nagradu za to, sa pet-šest vršnjaka dobio priliku da u isto vreme na istom mestu treniram s legendarnim Milanom Galićem, za moj pojam najboljim igračem Partizana svih vremena. Da nisam tako mislio i radio ne bih posle dva meseca staža u prvom timu, jedva punoletan, dobio poziv u reprezentaciju. A tek mog ushićenja kada sam se u fudbalskom savezu sreo s čuvenim Aleksandrom Tirnanićem Tirketom. Trebalo je zaslužiti poznanstvo s pola njegove generacije iz Montevidea“.  

Najponosniji u karijeri sam bio...
„Srce mi je bilo puno kada mi je Jovan Kule Aćimović iz Zvezde doneo „Sport“ s velikim naslovom „Naši heroji“ na naslovnici. Jedino mi je žao što tom našem drugom mestu na Evropskom prvenstvu 1968. niko nije davao neki značaj u tadašnjoj državi. Podelili su nam, istina, neke nagrade. Dovoljne da se pokrije porez. Nije sve u novcu, ima nešto i u srcu. U stvari, sve je u srcu“.

Došlo mi je da ostavim fudbal...
„Ostavio sam ga onda kada sam to morao. Pre tog prirodnog kraja karijere nije mi nikada palo na pamet da okrenem leđa svojoj velikoj ljubavi. Najvećoj uz Partizan i porodicu. Kada iskreno voliš nešto, onda ti ništa nije teško“.

Nikome još nisam rekao, ali...
„Kada se samo setim dobijenog evropskog polufinala s Englezima. Ne mislim samo na utakmicu, o njoj je sve rečeno i napisano. Ne znam od čega smo bili umorniji. Da li od trke i „tuče“ s ondašnjim prvakom sveta ili od neke ćebadi na nama. Oni gospoda, u svilenim dresovima kratkih rukava, a mi mučenici... Kada ne poumirasmo na onoj vrućini. Toliko smo bili popadali s nogu da smo sedeći, mokri od znoja i suza radosnica, davali izjave novinarima, koji su onako sređeni u odelima morali pod naše tuševe“.

Jedino žalim što...
„Duša me boli za izgubljenim finalom EP-a. Imali smo i igru i rezultat na toj nesretnoj utakmici u Rimu, a onda je sudija Dinst uzeo stvar u svoje ruke. Nije nam svirao jedan penal, pa još jedan jedanaesterac... I ode titula. A Švajcarac koji nas je po zadatku uništio je dan posle, punih džepova, produžio u penziju. Dođe ti da udaviš čoveka golim rukama ako ga sretneš na ulici“.

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
„Češće bih išao napred, više skakao u tuđem šesnaestercu, češće davao golove glavom... Sputavan sam u tome. Kao najbržem fudbaleru Partizana u to vreme nije mi dozvoljavano da napuštam sporu odbranu. Čim bih stigao do centra, trener bi vrištao: „Gde si krenuo, vrati se“. Da sam imao više slobode, sigurno bih imao drugačiju karijeru. Ne kažem da sam nezadovoljan ovim što sam postigao, daleko bilo, međutim...“

Da mogu da vratim vreme...
„Morao bih da menjam svoj obraz, a to ne bih ni po koju cenu. Čist mi je i kada sam neobrijan. Opet bih se borio za slabije, čak i kada me oni „prodaju“, kao što mi se dešavalo. Došao mi tako jednom jedan saigrač da mi se kao kapitenu požali na svoju muku. Kaže nema šta da jede, ja mu ponudim pare na zajam, a on „ne, bolje vidi s trenerom da me makar stavi na klupu, da uzmem premiju“. Tako i uradim. Još poručim šefu: „Škartirajte me iz tima ako treba, samo da pomognemo sirotinji“. Promeni se taj trener, dođe novi, a isti taj tip me pred svima optuži da sam ja sastavljao ekipu prethodniku. Svašta sam mu sasuo u lice, posle čega se digla hajka na mene. Pretrpeo sam je i doživeo da mi novi trener, na odlasku, prizna: „Ti si moja najveća greška, nisam smeo da dozvolim da mi napune glavu lažima o tebi“.

Četiri reči koje govore sve o meni...
„Bio sam i ostao pošten, objektivan i pravičan. Prema svoje četvoro dece, petoro unučadi, ženi, familiji, igračima s kojima sam igrao, momcima koje sam trenirao. I nikada nisam dao na sebe. Ne napadam prvi, ali i te kako umem da se branim kada krenu na mene“.

(FOTO: MN Press)