Decenija Zvezdinih podela

Vekovna potreba ovdašnjeg naroda da bude polarizovan definitivno se instalirala na Marakani u poslednjih deset godina. Ili još bolje: kao da su svi kojima Crvena zvezda pripada u prethodnom periodu nesvesno radili u korist svoje štete, trudeći se da bez signala iz komšiluka pomognu Partizanu da zavadi pa vlada.

Skandalozan sukob između predsedsnika Crvene zvezde Dragana Džajića i potpredsednika Nebojše Čovića doveo je sve zvezdaše pred svršen čin, ili još bolje rečeno pred jednu vrstu referenudma. Dok jedni smatraju da je čovek kao Nebojša Čović, lišen emocija i spreman da se verbalnim bičem u ruci predoređen da ugasi finansijski požari, drugi su uvereni da Zvezde može da krene napred samo ako legenda poput Džajića bude imala kontrolu dešavanja u klubu.

Zemljotres velikih razmera koji obećava da će Crvena zvezda uskoro biti na novom početku, ipak, nije ništa novo kada se povede reč o novijoj istoriji najtrofejnijeg srpskog kluba. Ne pitajući se ništa, ili skoro ništa, zvezdaši su i ranije bili prinuđeni da se izjašnjavaju, biraju između dve dominantne ličnosti koje zajedno nisu mogle da projektuju budućnost kluba.

Mada je posle Džajićeve neprimerene reakcije u sredu podržan podatak da je on sličan gaf napravio još davne 1971.godine kada je u Nemačkoj dobio crveni karton, Džaja se i tokom prethodnog mandata suočavao sa brojnim oponentima u klubu. Istina, nikada tako dramtično kao sa Čovićem. Podelu među armijom navijača izazvao je i najveći uspeh u istoriji kluba – trijumf u Bariju.

Mada je Džajić promovisan u arhitektu tog antologijskog projekta, postojala su mišljnja da je u tom trenutku generalni sekretar Vladimir Cvetković predstavljao i mamu i tatu Crvene zvezde. Različiti stavovi dobijali su na intenzitetu kako je vreme prolazilo, a Džajić i Cvetković se privatno i poslovno udaljavali. Sve dok nisu, definitivno, prekinuli komunikaciju koja je rezultirala Cveletovim odlaskom iz kluba. Slučajno ili ne, to se dogodilo posle 5.oktobra 2000.godine.

Zvezda je na taj način izgubila finansijskog mahera, dominaciju u organizacionom delu po kojoj je bila prepoznatljiva od osnivanja. Međutim, Džajić je i bez Cvetkovića znao da osvajanja trofeje u domaćim okvirima i i dalje bude ikona u očima navijača... Taman kada se oslobodio Cvetkovićeve senke, Džajić je nesvesno zakazao novi referndum u Ljutice Bogdana.

Javnosti, novinari, fanovi birali su između njega i najtrofejnijeg trener u postbarijevskoj istoriji – Slavoljuba Muslina. Niti između njih pokidane su posle zahteva iskusnog stručnjaka da objedni funkcije trenera i sportskog direktora i smanji polje delovanja predsednikovih ljudi u klubu. Iako mu je Muslin sjajnim rezultatima produžio mandat Džajić nije pristao na trenerov ultimatum.
"Slavoljub Muslin je đubre od čoveka", rekao je u kultnom intervju 2004. godine Dragan Džajić.

Njihovu svađa je jedan od ključnih detalja novije istorije Crvene zvezde. Kao tandem mogli su mnogo, ali u ratu prenaglašenih sujeta stradali su obojica. Jedan je otišao u inostranstvo, drugi je morao da prekine predsednički mandat.

Kao čovek sa 36 osvojenih trofeja u Crvenoj zvezdi Džajić je bio i u privremenoj penziji merna jedinica za poređenje. Posle Cvetkovića i Muslina nekako spontano sačekao ga je Dragan Stojković Piksi. Naslednik u predsedničkoj fotelji ga je retko uzimao u usta, ali nad glavom mu je stalno bila Džajina silueta. Najtvrđe jezgro navijača pričalo je da Piksi nikada neće biti ni do kolena trećoj Zvezdinoj zvezdi. Do podela je došlo i u klubu, stari kadrovi nisu mogli da se naviknu na nove glavešine, pa je crveno – bela javnost ponovo stavljena pred izbor: Džajić ili Stojković.

U takvoj atmosferi Piksi je osvojio dve duple krune, ali nije mogao da pobegne od mišljenja pojedinaca da je on samo bio i ostao predsednik – šegrt, nedostojan Džajine fotelje.
"Ma sve oko Zvezde mi se smučilo", nedavno je rekao Dragan Stojković Piksi.

Džajićevci, Cvetkovićevci, fanovi Dragana Stojkovića, bili su ujedinjeni samo kada su tokom predsedničkih mandata Toplice Spasojevića i Dobrivoja Tanasijevića čekali nešto da se promeni. Tada su pod dejstvom sve učestalijih gradskih priča čekali da odzvoni čaušima Miroslava Miškovića, koji je imao nameru da zavlada Crvenom zvezdom. Ta borba nakratko je ujedinila zvezdaše, ali Vladan Lukić postao je majstor podela i nepisanih referenduma. Iako je na čelo kluba došao sa  programom pod radnim naslovom - Povratak korenima, bivši centarfor je postao majstor da oko Crvene zvezde napravi nekoliko struja.

Poigrao se sa sudbinom nekoliko istinskih legendi kluba, smenio Pižona kada je bio prvi na tabeli, što je bilo dovoljno da se na zapadnoj tribini Marakane začuju komentari:
"Ovakvo rukovodstvo samo Lukićevci mogu da podrže".

Dakle, stvoren je novi termin – Lukićevci. Mada je odolevao suši trofeja, teškoj finansijskoj situaciji, i lošim kadrovskim rešenjima, bivši predsednik je stradao kada je nesvesno stvorio oponenta u vlastitom dvorištu – Roberta Prosinečkog. U toj borbi, kada su zvezdaši počeli da se stavljaju na stranu hrvatskog trenera Lukić je imao manje šansi, nego kada bi danas predstavnik "Dveri" izašao na crtu Aleksandru Vučiću.

Ali to je najmanje bitno. Važno je samo da su svima usta puna ujedinjenja i floskule kako svi zvezdaši moraju da rade u interesu kluba, a decenijska podela i unutarklupska borba napravila je Džajićevce, Piksijevce, Lukićevce, Cvetkovićevce, one koji samo veruju Robertu Prosinečkom i Čovićevce...

Dokaz da za Zvezdaše možda i nije demokratija. Da najbolje biraju kada nemaju izbora.

Piše: Darjan Nedeljković
[email protected]