INTERVJU - Marko Jovanović: Partizan se vraća korenima, a ja krećem od nule!

Vratio se. Ne samo da igra, nego da bude - vođa. Drugi mandat Marka Jovanovića (28) u Partizanu počeo je saznanjem da na kontrolnim utakmicama demonstrira ulogu lidera i deluje zrelije nego pre četiri i po godine kad je otišao u Vislu. I da bi, kako zbog činjenice da u inostranstvu pokupio iskustvo, a u sadašnjem timu je okružen decom, mogao da bude stub odbrane rekonstruisanog crno-belog tima.

Kako gledate na to što ste pre šest godina igrali pored Mladena Krstajića, Nenada Đorđevića, Gorana Gavrančića, a sad pored vas uče "klinci"?
"Očigledno sam ostario, nadam se ne previše. Nova politika kluba, da okosnicu tima čine mlađi igrači učinila je mene jednim od starijih. To je normalno, jer je Partizan je uvek težio da napravi skladnu kombinaciju mladih i iskusnih igrača. Da postoji ravnoteža u ekipi. Nije dobro ako prevlada jedna od te dve uzrasne kategorije", smatra Marko Jovanović.

Na osnovu vaših reči da se zaključiti kako vam se dopada kompozicija sadašnjeg tima, ne samo po godinama, već i igračkim karakteristikama?
"Ovaj Partizan liči na onaj kakav je uvek bio. U ofanzivnom delu ekipe su mahom hitri igrači, niskog težišta, što je za pozicije u navali posebno bitno, jer se protiv nas svi brane i potrebno je brzinom razbiti defanzini blok. Kao što su nekad činili Bambi Tošić, Moreira, Ljajić, Neca Tomić... Osim takvih, bitno je da imamo i visoke, fizički dominantne fudbalere, jer u modernom fudbalu prekidi pred oba gola igraju važnu ulogu, a tu snaga dolazi do izražaja".

Vratili ste se u Partizan u vreme rezultatskog haosa. Tim je ispao iz Evrope, titulu je izgubio maltene još u oktobru, jedino mu je ostalo da se bori za Kup, ali šta vas je, u takvim okolnostima, motivisalo da opet obučete crno-beli dres?
"Kad sam ušao u prvi tim 2007, Crvena zvezda je imala dve uzastopne duple krune, dok je iza nas bio turbulentan period. Slično je sad. Došao je novi trener, koji je sam po sebi legenda, u biografiji ima reputaciju sportskog direktora koji je doveo najbolje strance u istoriji kluba. Zato sam optimista. Pogotovo što je i sadašnji direktor naš bivši igrač, kapiten je čuveni Saša Ilić, a pošto sam prepoznao da se vraćamo korenima, resursima iz omladinske škole, našoj deci, po kojoj smo prepoznatljivi u Evropi, rešio sam da se vratim. Očekujem da ovaj Partizan napravi tim za velika dela i da od fudbalera koje je sad angažovao ili priključio prvom timu bogato zaradi".

NISAM PAO S MARSA, MORAO SAM DA SE VRATIM DVA KORAKA NAZAD

Pomenuli ste sadašnjeg direktora, Ivicu Ilijeva, vervatno je i do vas stigla glasina kako vam je "završio" prelazak u Partizan, jer ste u dobrim privatnim odnosima?
"Došle su i do mene takve priče, svestan sam da se u Srbiji uvek tako gleda na transfere, ali isto tako znam da nisam pao s Marsa. Deset godina sam bio u Partizanu, sa prvim timom osvojio četiri titule, tri Kupa Srbije, jednom igrao Lig šampiona i dvaput u Ligi Evrope, beležio pobede u večitim derbijima... Veliki je ovo klub da se pričalo o takvim stvarima. Naravno, Ivica me poznaje, igrali smo zajedno u Partizanu i Visli, ali da ne misli da mogu da mu pomognem sigurno me ne bi dovodio".

Postojala je mogućnost da se u Humsku 1 vratite još lestos, zajedno sa Milanom Smiljanićem. Zašto se tad posao nije realizovao?
"Jedini razlog bila je činjenica da je iza nas bila duga pauza, a stručnom štabu na čelu sa Zoranom Milinkovićem bili su potrebni fudbaleri sa utakmicama "u nogama". Kasnije sam otišao u Voždovac, a skauti Partizana, na mečevima sa Vojvodinom, Radom i Novim Pazarom, proverili u kakvom sam stanju posle pauze i tek posle tih kontrola stigao je poziv Ilijeva“.

Zašto baš Voždovac?
"Utuvio sam sebi u glavu da sam, zbog bolesti, na koju neću da se vraćam, pauzirao godinu dana i da su treneri i direktori klubova koji su me zvali bili sumnjičavi u kakvom sam stanju. Jedinu konkretnu ponudu imao sam iz grčke Larise, našeg trenera Ratka Dostanića, ali nisam želeo da se odvajam od porodice i Beograda. Odlučio sam se za Voždovac, shvativši da moram da se vratim dva koraka nazad kako bih napravio jedan napred. A Voždovac je stabilan, u njemu sam zatekao familijarnu atmosferu, rukovodioci i trener Živković bili maksimalno korektni... Naposletku, bio sam na oku ljudima iz Partizana. Sad imam šest meseci da pokažem da zaista jesam igrač za moje crno-bele".

DOŠLO VREME DA I JA PODVIKNEM

Znate šta pojedinci kažu, od Fabrisija Dornelasa ne možete da budete gori?
"Znate kako, ipak je on Brazilac, a ja dete Partizana. Taman posla da umanjujem njegovo fudbalsko znanje ili ga branim, međutim, dečko je došao sa drugog kraja sveta, nije znao jezik, što je u startu hendikep. A ja znam kako ovaj klub diše. Nadam se da će navijači biti zadovoljni mojim partijama. Jasno mi je, ipak, da predstoji period dokazivanja, stare zasluge u Humskoj se brzo zaboravljaju. Sve što sam uradio za četiri godine se poništava. Krećem od nule. Tako mora da bude".

Posle Saše Ilića, Miroslava Vulićevića i Valerija Božinova ste najstariji igrač u ekipi. Znači li to da ćete povremeno preuzimati ulogu vođe, s obzirom na godine, staž i poziciju?
"Osećam pritisak, ali očekujem i sam od sebe da preuzmem odgovornost. Na mestu na kom igram moram da vodim ekipu, jer je opšte poznato da su golman, štoper i kapiten oslonac svakog tima. Da sve vide. Da bih bio pravi vođa to moram da dokažem igrama. Svestan sam da će doći trenutak kad ću morati da reagujem, podignem saigrače kad vidim da im ne ide".

Znači, i da podviknete na kolege?
"Naravno, ako je to u korist Partizana. Da ih ohrabrim kad je teško ili upozorim šta ne valja. Nikad nikome neću zameriti ako odigra pogrešan pas, jer se to dešava. Takva vrsta dranja na terenu me ne interesuje. Nisam takav čovek. Uvek ću, pak, biti tu za saigrača ako je u slabijoj formi ili mu navijači zvižde."

U Partizan ste došli kao napadač, što ste i igrali u mlađim kategorijama, dok ste u odbrani prešli put od desnog beka, preko štopera na toj strani terena, do levog beka, na jednom večitom derbiju. A sad ćete biti levi štoper. Otkud?
"Igrao sam na tom mestu i u Voždovcu, pored Miloša Mihajlova, kao i u Visli, pošto je tamo desno bio kapiten kluba iz Krakova. Kako su Miladin Stevanović i Sedrik Gogua više dešnjaci, na prvom treningu sam stao levo i tako je ostalo. Ne bunim se. Jeste malo slabija noga, ali u Partizanu ne može da se bira".

Sa vama na levom štoperu i vašim kolegama iz poslednje linije, Partizan će igrati agresivno, ali i rizično postavljajući odbranu "visoko", skoro na centar igrališta. Jasno vam je da neće svi blagonaklono gledati na to opredeljenje?
"Svestan sam, tako je bilo kod svih trenera koji insistiraju na ofanzivnom fudbalu. Setite se samo Miroslava Đukića, jeste bio visok presing, odabrana daleko od svog gola, svaka naša greška znači veliku opasnost po golmana, ali imajte u vidu da su tad rezultati bili 5:3, 6:2, 4:1... Partizan je igrao dopadljiv fudbal. Tako mora".

Može li opet?
"Dosta nam znači dolazak Evertona, brz je, sve stiže. Jevtović ima dug korak, sjajan je u skoku. Ko god od njih dvojice bude zadnji vezni omogućiće ekipi da odgovori zahtevima. Navijači dolaze na stadion kako bi gledali majstorije, mi iz odbrane te bravure ne možemo da im pružimo, biće situacija kad ćemo "ispadati", biti pod udarom javnosti zbog grešaka, ali meni se ovaj stil sviđa, jer me podseća na Đukićev", dodaje Jovanović.

U BRISELU SAM HTEO DA PRESKOČIM STADION, KAJEM SE ZBOG PEVANJA NA FINALU KUPA

U prvom timu Partizana proveli ste četiri godine. Izdvojte najdraži trenutak?
"Ako je reč o emocijama onda je to posle Busufinog promašenog penala u Briselu. Posle toga sam se sa kumom Raćom Petrovićem popeo na zaštitnu ogradu kako bih sa Grobarima proslavio plasman u Ligu šampiona. Bio sam toliko srećan da mi se činilo kako jednim korakom mogu da preskočim stadion. Sličan nalet euforije osetio sam posle prvog i jedinog gola za Partizan u seniorskoj konkurenciji, u trećem minutu nadoknade protiv BSK-a, jer nam je otvorio put ka odbrani titule".

A najteži ili trenutak koji želite da zaborvite?
"Ponašanje po završetku prekinutog finala Kupa Srbije sa Vojvodinom. Ispod južne tribine uzeo sam mikrofon i pevao neprikladnu pesmu na račun našeg rivala iz Novog Sada. Zaradio sam tromesečnu suspenziju, upropastio sebi neke ponude iz inostranstva, a kako je kazna sadržala i novčanu globu, ostao sam i bez jedne plate. Više od svega me boli činjenica što sam nepromišljenim činom uvredio i razočarao meni bliske ljude. Naravno da se kajem, ali sad je kasno", iskren je Marko Jovanović.

Pratite MOZZART i na našoj novoj Fejsbuk stranici!

(FOTO: partizan.rs)