Kucamo na vrata... Đuzepea Bergomija (VIDEO)

Postoji osnovana sumnja da taj čovek nikada nije bio mlad. Ustvari, da nikada nije bio dečak. U njegovom slučaju priroda je nespretno požurila da od deteta napravi čoveka. Za one malo starije koji fudbalska razdoblja pamte po dresovima: Sećate li se Interove majice s početka osamdesetih – tanke plavo-crne pruge, jedna zvezdica kod srca i reklama inno hit, proizvodnja televizora valjda – i tipa koji je nosio dvojku na leđima? Brkovi a la Rivelinjo, razbarušena, neuredna kosa, i onaj gadan ledeni pogled ispod „žive ograde“ od obrva. Eto, tako je otprilike izgledao dečko koji tek što je zakoračio u prvi tim Nerazura negde u julu 1980. Nastaće posle ona čuvena pošalica kako su majke u Italiji decu u krevet slale pomoću tog strašnog momka...

„Kako se ono beše zoveš? Bepe? I ti kao imaš 17 godina? Momci, ako malo bolje pogledate, ovaj može ujak da mi bude“, grubo se našalio s novajlijom na treningu Intera iskusni Đanpjero Marini i izazvao smeh svih odreda.

Marini je taj čovek zbog koga će mlađe generacije zaljubljenika bubamaru, i italijanski fudbal pre svega, „ujku“ zapamtiti nešto drugačijeg, kada je već izmenio lični opis. Skinuo je brčiće, ošišao kosu i zulufe. Ostali su samo onaj užasni pogled i divlje obrve. Posle je tek došla zastrašujuća šmirgla-brada, njegov novi zaštitni znak. U međuvremenu stigla je i kapitenska traka. Desni bek, levi bek, libero, štoper... Ma, igrao je šta god je trebalo. Nasledio ga je Havijer Zaneti. Sad je već lako i za one mlađe – Đuzepe Bepe Bergomi!
„Šokantna stvar u vezi sa tim klincem je da on zaista nikada nije bio dečak“, govorio je jednom prilikom trener u mlađim kategorijama Intera Arkadio Venturi. „Prvi put našao se ispred mene kada je imao 14 i uveravam vas, svake nedelje pred utakmicu po pola sata provodio sam ubeđujući ljude iz protivničkog tima da je naš broj dva redovan učenik, da nema 25 ili 30 godina“.

Mlađani Bepe plašio je vršnjake čim bi se pojavio na terenu. Izgledao je pre kao tip koga je unajmila Koza Nostra za neke delikatne poslove, negoli na fudbalera. A tako je i igrao. Autentičan italijanski defanzivac starog kova pored kojeg ni muva ne može da proleti. Na sve to i onakav izgled. Pa kad se tako nešto zaleti na protivničkog igrača... Ali Bergomi nije samo fizički rano sazreo. I njegova igra bila je na nivou najiskusnijih kolega iz prvog tima. Tako je njegov dolazak među prvotimce praktično prošao bez ikakve medijske pompe. Izgledao je kako je izgledao, igrao je kako je igrao, i ništa u tome nije bilo spektakularno. I svi su prepoznali vrhunski potencijal osim ljudi iz Milana. Oni su ga u dva navrata odbijali. Tako ispade da su Inter i Milan zapravo "zamenili" dva legendarna kapitena - Barezija nisu hteli u Interu, otišao je u Milan. Bergomija nisu hteli u Milanu, slavu je stekao u Interu.

Bepe Bergomi počeo je da se pojavljuje u prvoj ekipi Intera po okončanju one čuvene Peruđine sezone, kada je Milan postao šampion, iako momci sa Renato Kurija nisu izgubili nijednu utakmicu u sezoni. Imao je tu nesreću da se s njegovim ulaskom u tim poklopio početak sušnog perioda za Nerazure, ali i pored toga Bergomi se kao 18-godišnjak našao na spisku putnika za Svestki kup u Španiji. I ne samo to, zbog povrede Kolovatija standardno je igrao. Pre toga Bepe je na evropskoj sceni veoma uspešno debitovao protiv Crvene zvezde u četvrtfinalu Kupa šampiona, što je bila najbolja preporuka za selektora Bearcota.

I tako, u vreme kada dečaci na televiziji gledaju završnicu Svetskog prvenstva i navijaju za svoje idole, Guzepe Bergomi sam je postao idol. Na kakav način su Italijani osvojili taj Mundijal u Španiji ispričano je više puta. Sećate se, jedva su prošli grupu u kojoj su bili Kamerun, Peru i Poljska, a onda su isprašili redom Argentinu, najbolji tim sveta u tom trenutku Brazil, pa Poljsku u polufinalu i na kraju u borbi za trofej moćnu Zapadnu Nemačku. Bergomi je postao drugi najmlađi igrač – posle Pelea – sa trofejom svetskog prvaka. I ne samo to. Sa 18 godina čuvao je i sačuvao asove poput Maradone, Rumenigea, Bonjeka, Seržinja...

Bergomi je u Španiji postao član takozvanog trilinga Il buono, il brutto, il cattivo, što bi u prevodu značilo Dobar, loš, zao, po uzoru na epski špageti-vestern Serđa Leonea. Taj triling činili su Klaudio Đentile – Đuzepe Bergomi i Marko Tardeli. I baš po tom redu su i klasirani. Kao Klint Istvud, Eli Valah i Li van Klif. I naravno da im svetski mediji nisu nadenuli takve nadimke zbog fudbalskog majstorstva...
„U ovom prvom nema apsolutno ničeg džentlmenskog i nežnog kako mu ime govori. Drugi je opasan i težak čovek. Trećeg je najbolje opisao Džimi Grivs: Taj je napravio više ožiljaka od svih hirurga na klinici Harfild“, pisao je Tajms.

Sredinom osamdesetih Kalčo je ulazio u svoje najslavnije doba. Klubovi su se pojačavali kao nikada do tad. Od velikana najviše i najduže patio je Inter, jer je titulu čekao još od 1978. Dočekao ju je posle 11 godina. Bergomi je tada bio u naponu snage. Nerazuri su pošto poto želeli šampionski pehar. Odrekli su se Enca Šifa i Pasarele, a doveli Bremea i Mateusa iz Nemačke, odnosno Paragvajca Dijaza i mladog i perspektivnog Nikolu Bertija. Inter je leta 1989. slavio najubedljivije osvojen skudeto otkako se igraju italijanska prvenstva. Maradonin Napoli zaostajao je 11 bodova i to u onom sistemu kada se za pobedu dobijalo dva boda. Odbrana na čelu sa Đuzepeom Bergomijem primila je samo 19 golova u 34 utakmice. Navijači Intera pamtiće to leto kao najlepše u svojim životima sve do 2010. i trijumfa u Ligi šampiona...

Bergomi je uvek slovio za stidljivog tipa, ali i on je tog poslednjeg dana šampionata u sezoni 88/89 „izgubio kompas“. Novi šampioni pravili su maskenbal i svi su se prerušavali. Bepe je samo namazao lice. Ništa više nije ni morao da uradi. Svakako je izgledao najstrašnije. Kada je ušao u jednu milansku diskoteku nisu ga prepoznali, navijači su mislili da je ušao Frank Rajkard. Milano je tih dana bio na nogama. Milan šampion Evrope, Inter prvak Italije! Sve je vrvilo od navijača. I za tamošnje sportske novinare beše zlatni period. Bergomi još čuva intervju Ramona Dijaza iz Gazete koji poetski besedi o "običnim ljudima neshvatljivoj ljubavi Italijana prema fudbalu", a tu je na istim stranama i ona priča čudaka Andree Mandorlinija koji će za novine ispričati kako je zapravo zbog svoje nonne postao interista. Svi ostali ukućani bili su juventini i zadirkivali je u proleće 1964, kada je Bolonja ispred Intera uzela skudeto. Andrea je imao samo četiri godine, bilo mu je žao bake pa joj se priklonio...

A Bepe je u noći slavlja zaboravio da opere umazano lice. Bilo je u diskoteci i fudbalera Milana. Pročulo se koliko je don Silvio častio svoje mezimce za trijumf u Kupu šampiona. Bergomi je koliko sledećeg jutra banuo u kancelariju predsednika Ernesta Pelegrinija:
"Pošteno bi bilo da dobijemo iste premije kao i oni".

I tako i bi.     

Čuvši za to Berluskoni se samo smeškao. Predložio je posle javno da Milan i Inter odigraju utakmicu za super šampiona, jer kako je sam obrazložio, tih godina Kalčo je bio mnogo jači od najelitnijeg evropskog kupa.

Bergomi je 1989. osvojio prvi i jedini skudeto sa Interom. U Evropi je imao nešto više uspeha, pošto je tri puta podizao trofej Kupa UEFA. Za Nerazure je ukupno odigrao 756 utakmica. Kada je Đovani Trapatoni preuzeo Bajern iz Minhena imao je želju da ga angažuje iako su mu već bile 32 godine. Bepe je odbio poziv i karijeru završio u svom Interu 1999. 

Đuzepe Bepe Bergomi po okončanju igračke karijere kratko se bavio trenerskim poslom. Radio je u nekoliko klubova sa mlađim kategorijama dok nije postao stručni konsultat televizije Skaj.

Njegovih reči boje se kao i startova na terenu pre mnogo godina... 

(foto: Action Images)