PRELAZZI: Balerine i gladijatori

Ako je suditi po poplavnom talasu statističkih podataka koji, za razliku od Dunava, nikako da umine, ova grana matematike odavno je izgubila status "bikinija" iz čuvene sentence Zvonka Mihajlovskog. U najboljem slučaju je ostavila fudbal i ostale sportove u negližeu, ogolivši i ono malo što je "skrivala"...

Pravi primer za to je nedavna objava uprave Premijer lige o broju načinjenih faulova u (i dalje) najjačem evropskom fudbalskom prvenstvu. Prema ovim podacima, broj prekršaja pao je za skoro četvrtinu – tačno 22 odsto – u odnosu na 2006. godinu. Igrači su prošle sezone ukupno napravili 8.562 faula, što na 380 odigranih utakmica daje prosek od 22,5 po utakmici...

U isto vreme, smanjio se i broj prekida igre i u drugim evropskim takmičenjima, ali je i dalje impozantan u odnosu na ovaj engleski. U Bundesligi, kaže ovo relevantno istraživanje, na jednom meču sudija prekine igru ravno 32 puta, u Italiji i Francuskoj jedanput manje, dok Španci – iako laicima to često izgleda drugačije – naprave "svega" 29 faulova po utakmici. Tih 29 se rastegne onako kako se rastežu španski fudbaleri kad god ih neko obori na zemlju, čak i ako su – kao protiv Urugvaja na Kupu Konfederacija – duplo bolji od protivnika, no hajde...

Nisu objavili podatke za Jelen Superligu, ali subjektivni utisak je da kod nas arbitri seckaju igru – ionako siromašnu talentom i lepim akcijama – mnogo više nego što bi trebalo, tako da je možda i bolje što nas ne pominju...

Šta se iza brega valja? Nije ova statistika samo za nas MOZZARTOVE igrače, koji ćemo imati na umu ove brojke kada u avgustu ponovo počne ono pravo "klađenje uživo" i kada se ponovo pojave specijali koje ćemo tumačiti i singlirati mnogo više od svih ranoletnjih surogata.

Ne, ona govori mnogo o tome koliko se fudbal promenio – ne samo u Engleskoj, već i na ostatku kontinenta – i koliko je postao potčinjen Njegovom kraljevskom veličanstvu, televizijskom spektaklu.

A to je i dobro i nije.

Dobro je jer smo zaista postali prikucani za ekran, jer se akcija dešava bez prestanka, jer se smenjuju napadi i pljušte šanse i golovi... Ima li boljeg primera za to od nedavnog finala Lige šampiona, sa svega tri žuta kartona i potpuno hipnotišućim fudbalom?

Ali na stranu te velike utakmice, da li manji broj prekršaja znači da je fudbal postao i manje fizički sport, manje muški? Da su od brutalnih gladijatora koji ne prezaju ni od čega, igrači postali seka-perse, balerine koje se plaše da uđu u duel, da nekome zabiju lakat u salo, da ulete klizeći, da preseku napad time što će startovati na onog s loptom koji je davi i gnjavi i pokušava da se igra tiki-take... Je li se, s ovim statističkim podacima, izgubila i ona rečenica "matrak bi Mesi mogao onako da igra u Engleskoj, tamo bi mu polomili noge".

I šta je, na kraju krajeva, sa svim onim robusnim, žestokim, tvrdim momcima koji nisu dali na sebe, ali su ipak igrali fer?

Opravdan je strah da fudbal neće ostati to što jeste ako u njemu ne bude mesta za jednog Vinija Džonsa, Roja Kina ili Kevina Dejvisa (sada vremešni napadač drži rekord Premijer lige kao igrač koji je pravio najviše prekršaja i nad kojim je – gle čuda – bilo najviše sankcionisanih prestupa). Za Gatuza i Gravesena, kao možda još bolje primere. Za sve te igrače koji nisu bogom dani za fudbal, ali jesu srcem i onim ispod srca, a iznad kolena...

Kao što jedan orkestar ne zvuči dobro ako su u njemu samo virtuozi na violinama i nijedan bubanj, tako će i ova igra izgubiti deo svoje lepote i dobar deo šarma ako nam ostanu samo mađioničari i kapetani, i nijedan jedini pomagač i mali od palube...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista magazina MOZZART Sport.