PRELAZZI: Gabi, kako boli srce ratnika?

Ratnici se kući vraćaju na štitu. Pokraj statue Neptuna, nedaleko od Prada, tamo gde se navijači u crveno-belim dresovima okupljaju da obeleže najveće trijumfe, ove godine neće biti slavlja; na trozupcu će se možda zavijoriti samo neki davno, pre finala, za sreću i protiv uroka ostavljeni Atletikov šal.A u tom mimohodu palih crveno-belih Spartanaca, najhrabrijeg i najratničkijeg fudbalskog plemena 21. veka, jedan će momak, njihov predvodnik i lider, onaj koji nikada ne staje, onaj koji trči i kada su svi drugi u leru, biti najtužniji.

I ceo fudbalski svet, makar onaj koji ume da gleda, biće tužan sa njim i zbog njega.

Gabrijel Fernandez Arenas, neopevani heroj Atletiko Madrida i u bolnoj milanskoj noći, kao i u mnogo noći pre toga, ađutant trenerskog Leonide, Dijega Simeonea, može da bude ponosan na sebe i svoje prijatelje, mada ga to sigurno neće utešiti.Gabi je, da je bilo fudbalske pravde posle mukotrpnog gambita koji su odigrali madridski rivali, mogao da bude onaj koji će najzad izvući uši klempavom peharu.Ne, on je to morao da bude: zbog svakog prekinutog pasa na svojoj polovini terena, zbog samouverenog iznošenja lopte, zbog dodavanja koje je otvorilo akciju za izjednačenje i sledstveno udvaranje Karaska, zbog toga što povezuje linije tima i, još važnije, daje mentalnu snagu saborcima...

IGRAČ KOJI SAIGRAČE ČINI BOLJIMA

A nije, i verovatno neće.

Ne boli me duša za Grizmanom, taj dečko će garant jednom osvojiti trofej u Ligi šampiona, ima vremena za njega, a ima i kvaliteta; ni za onim spretnim lakonogim Belgijancem koji negira svaku tezu o tome da Simeoneovi timovi ne znaju i ne žele da loptaju, i on će sigurno doći do pehara kad-tad; pa ni za Dijegom Godinom, urugvajskim granitom u srcu odbrane – čak i ako nikada više ne dohvati srebrninu, mnogi će za njega reći, pa taj čovek je jedan od najboljih defanzivaca u poslednjih deset godina; i Simeone će, siguran sam, i u budućnosti imati dovoljno uspeha da medaljama napuni dve kuće u Argentini...

Žao mi je Gabija, i ljudski i sportski: metronom ovog tima – mada bi mu, u stvari, bolje pristajala metafora koju je osmislio Gardijanov eskpert za španski fudbal Sid Lou: kontrolor letenja ovog Atletika – desetog će dana jula, baš tokom finala Evropskog prvenstva na kojem ga neće biti, jer ga nikada nije bilo, uzeti 34. leto života. I teško je, čak i od njega, očekivati da se uprkos biologiji za godinu, dve, tri, ponovo pojavi s trakom na ruci u nekom velikom finalu...

Otelotvorenje i onog radničkog i onog ratničkog u timu koji je treći put izgubio finale najprestižnijeg evropskog takmičenja, sada na penale, da boli još više, moći će zauvek da se teši titulom prvaka i peharom Lige Evrope. Posebno je ovo prvo velika stvar, ali to može, posle dva teška poraza, da deluje kao slaba uteha kada ostanete na poslednjem koraku do večnosti, ispred koje vam sudbina okrutno zalupi vrata, kada se stubište rastvori u prah baš na poslednjoj stepenici koja odvaja diskretnog heroja od supermena.

MILI SEKUNDE, ODUZIMANJE I DISTRIBUCIJA LOPTE

Gabijev doprinos ostaće tako, umesto u širokim masama, cenjen uglavnom na tribinama Visente Kalderona, gde dres s brojem 14 nosi više ljudi nego bilo koji drugu; pa i to je nešto, pa i to je veliko, posebno u klubu takve tradicije...

Kapiten tima ne samo da ispunjava sve zamisli Simeoneove, ne samo da je najbolji primer postavke Atletiko Madrida u drugoj deceniji 21. veka – ako nekome treba da objasnite koje su vrednosti, a kakva taktika Colchonerosa pod Argentincem, dovoljno je da mu pokažete na Gabija, koji u tom trenutku uklizava, osvaja loptu, već je na nogama i pogledom traži gde će je distribuirati, sve to u milisekundi, sve to bez ikakvog napora i grča na licu, i sve će mu biti jasno; u Atletiku možda svi zajedno napadaju i svi se zajedno brane, ali niko se ne brani i ne napada toliko uporno i konstantno kao Gabi – već je njegova životna i fudbalska priča bila slika i prilika čitavog kluba.

Rođen u Madridu, bio je član kantere u istoj onoj generaciji u kojoj je stasao i Fernando Tores, nekoliko meseci mlađi od njega; tada će i debitovati za voljeni klub, u kojem su karijeru polako privodili kraju Simeone i golman Herman Burgos.

Ima neka prastara vest na sajtu UEFA iz 2004. godine, o 20-godišnjem talentu koji je produžio ugovor sa Atletikom i od kojeg se očekuje da postane vođa i nosilac tima u godinama koje će doći... To novinarsko predviđanje nije moglo da bude pogrešnije i nije moglo da bude tačnije, u isto vreme.

Jer na putu od klinca koji je bio vicešampion sveta sa mladom reprezentacijom Španije 2003. – iz tog tima najveće ime postao je jedan Andres Inijesta, mnogi se drugi nisu baš proslavili – i od kojeg se, prirodno, očekivalo da zauzme mesto u klubu koji drži do tradicije i do svojih igrača, posebno u doba kada se na Kalderonu nije baratalo prevelikim novcem, do najvažnijeg šrafa Čolove revolucije i kičmene moždine tog novog Atletika, Gabi je morao da prođe sopstvenu golgotu. Da bude škartiran, daleko od svog grada i svog kluba.Tek tu i tamo bi se, posle 7. februara 2004, kada je zabeležio svoju prvu utakmicu u crveno-belom dresu, Gabijevo ime našlo u protokolu, i njegove nade da će se upisati u legende zbog kojih se glasni vernici sa čuvenog stadiona kupaju podno Neptunovog trozupca postajale su sve dalje od realnosti.

"TI NISI ONAJ ISTI GABI"

Gabi je prvo pozajmljen Hetafeu, a onda je njegov ugovor otkupila Saragosa, Saragosa koja će ispasti i u drugu ligu, pa će Gabi osetiti i nešto krtije terene Segunde. Svakog drugog bi to, valjda, slomilo: odbačen od kluba u kojem je ponikao, gurnut u drugi grad i u drugu ligu, neki manji borac bi skinuo epolete i bacio ih u vatru; ne i Gabrijel Fernandez Arenas. Odustajanje nikada nije bila reč koju je imao u repertoaru – ni kada bi gostovao Alikanteu ili Salamanki, ni kada bi se na njega ustremili Kristijano Ronaldo ili Garet Bejl...

U Saragosi će, posebno u sezoni kada se ekipa vratila u Primeru, Gabi usavršiti svoju igru: anticipaciju koja mu omogućava da ne trči zaludu i da ne mora da pravi pogibeljne startove u poslednjem trenutku, već da elegantno orobi rivala, odnevši mu loptu kao rukom; inteligenciju i hitrinu kojom zatvara zjapeće rupe u zadnja dva reda svog tima; fizikaliju kojom uspeva da pokrije više kilometara od svih i povede presing što tera vruće glave da pogreše i predaju posed; pa pregled igre i dugu, tačnu loptu koja preskače protivničku sredinu i pada tačno na ris Gabijevog saigrača.

Neki su fudbaleri dobri, takvih ima dosta; neki su fenomenalni, njih nema mnogo, ali ih bude; a neki, poput Gabija, imaju zadatak i kvalitet da čine saigrače boljim. Takvi su najveće blago, čak i kada obični gledalac ne primeti da je taj grafit u stvari sve vreme bio dijamantskog sjaja.Mi laici to uglavnom ne vidimo. Dijego Simeone da, i zato je – a ne samo zbog taktičkog nousa ili borbenog duha koji usadi svojim pulenima – veliki.

Kada ga je Atletiko pozvao nazad, da preuzme kormilo Čolove revolucije, Gabi je spremno došao. Pardon, dotrčao, jer on drugačije ne ume.Onaj dečak kojeg Čolo možda i nije cenio previše za igračkih dana, postao je fajter bez premca. “Ti nisi Gabi kakvog se sećam, i svaka čast na tome”, kazao mu je posle prvog treninga.

Menjali su se, u poslednjih pet sezona, saigrači, ali broj “14” je ostajao tu, kao simbol, kao duša, kao srce. I kada se slavila titula, i kada se plakalo zbog gola u poslednjem minutu pre dve godine, ili sada, zbog jedne sreće koja je ostala na stativi u Milanu 28. dana maja 2016. godine.Kralj je u gradu mode i bogataša bio jači i srećniji od proletera, Cibela je ponovo prevarila Neptuna, Gabi je ostao u suzama. Znao je i on, valjda, da je to bila i poslednja šansa da podigne pehar kojem je dva puta prišao na pola koraka.

Ili bogovi nisu toliko okrutni, a pravda toliko nedostižna, čuda toliko nemoguća?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta