PRELAZZI: Karlo, od prijatelja neka te čuva bog

Morao je znati Don Karlo da će njegov povratak u Italiju biti protkan emocijama; onog dana kada je pružio ruku Aureliju De Laurentisu i pristao da bude glavni glumac u njegovom novom filmu – pisali smo o tome, a i Anćeloti se posle toga prisetio, da je poželeo da postane trener onog majskog dana na San Paolu tri decenije unatrag, kada je u crveno-crnom dresu oteo Maradoni titulu i dobio aplauze vrelih, ali poštenih Napolitanaca, kao i pregršt lekcija svog tadašnjeg učitelja – prihvatio je i da domovina ovog puta neće biti samo “bel paese” i “dolce vita”, nego i neizbežni susret sa prošlošću.

Karlo Anćeloti svoj povratak nije morao da obrazlaže ličnim, ali je to ipak učinio: vraćam se među prijatelje, kazao je, no garant nije imao na umu da će to biti toliko brzo i toliko emotivno, i mnogo značajnije nego kada je prošlog vikenda pružio ruku Simoneu Inzagiju, a ovaj mu preneo Pipove pozdrave, ili kad je tu oko Olimpika prozborio koju sa Ševčenkom.

Jer namestilo se tako, voljom žreba ili svih bogova što se igraju iznad Apenina, da prva utakmica Karla Anćelotija na tom San Paolu koji mu je možda bio i suđen, bude baš protiv Milana; da to bude prvi meč rosonerih u ovogodišnjoj Seriji A (zbog odlaganja meča u Đenovi); a onda i da taj Milan bude ipak pomalo i njegov Milan.

Kada je s kasnog proleća ove godine dolazio u Napulj, gore kod Skale vladalo je rasulo; i jeste tu bio Đenaro Gatuzo, kojeg će ceniti, kojeg će ohrabrivati da postane stručnjak, ali u međuvremenu se pojavio i čovek kojeg je Anćeloti vazda smatrao – s pravom – najboljim defanzivcem na svetu i svojim najvernijim ađutantom.

Kapiten Paolo Maldini bio je veliki i bez Don Karla, ali pitanje je da li bi Don Karlo postao toliko veliki da nije imao Paola Maldinija. Neki bi možda isto rekli za jednog Karla Anćelotija i jednog Ariga Sakija...

Sada je taj ponovo maldinijevski Milan mnogo više, makar po licima koji njime defiluju, nalik onoj imperiji koju je 2009. ostavio za sobom – a koja se urušila bez njega, mada nije samo on krivac, naravno, no jedna titula u poslednjih deset godina, posle tako spektakularnih u dekadi pre toga, mora da boli svakoga ko je odrastao na legendi o velikom Milanu – i sa takvima će se susresti opet, zagrliti i onda biti na makar devedeset minuta tuđin.

(Kao da nedostaje samo Berluskoni? Mada smo sigurni da će se makar duhom, ako ne i likom, tatica Silvio motati tu oko Vezuva. Pa kako bi bez njega mogao da prođe takav spektakl?)

Čudno će mu svakako biti da ne crta taktiku u crvenim i crnim nijansama, još čudnije kada shvati da Rino nije na njegovoj strani, nego troši svoju energiju na to da mu zagorča život.

A onda je tu i slučaj Leonardo.

Pre nekoliko godina čovek koji ga je nasledio na klupi Milana, a koji je posle bio na istom stadionu u onim drugim štraftama pre nego što se okanuo ćoravoga posla, govorio je pohvalno o Anćelotiju – nešto poput “Nama ni taj genije ne bi pomogao danas” – no čini se da je taj odnos mnogo komplikovaniji od suzdržanog poštovanja.

Italijan je svojevremeno dobrano zamerio Brazilcu na ponašanju kada mu je, eto i to može da se desi, Leonardo bio šef u Pari Sen Žermenu – da li je bio glasnogovornik onih koji su se zalagali da šeici raskinu ugovor sa Anćelotijem, ili se samo ćutke s tim složio, to Karlu na kraju i nije bilo toliko važno – a da genijalni allenatore ume da bude zlopamtilo govorile su ovih dana i najave italijanske štampe u kojima se podsećalo na hladan međusobni pozdrav tokom opraštanja Andree Pirla pre nekoliko meseci.

To što će na istoj utakmici za Milan debitovati i Pipita, nekada idol sunčanog stadiona koji se odmetnuo i postao crna beštija Napolija – je li zapravo bilo utakmice u dresu Juventusa da im Iguain nije dao gol? – to samo podiže ulog, temperaturu, strast, želju i decibele pred prvi pravi derbi nanovo značajnog italijanskog prvenstva.

Imaju Italijani jednu poslovicu koje bi mogao da se seti Karlo Anćeloti dok se autobus sa igračima, štabom i sportskim direktorima Milana bude približavao oronulom zdanju – oronulom, ali sa dušom, a to vredi više od dvesta tona maltera, ma koliko se De Laurentis i navijači svađali oko toga! – i kako mu srce bude sve nemirnije.

A hoće, biće, jer može Karlo da se junači koliko god želi, nemoguće je da mu ne bude teško: tih osam godina koliko je proveo na San Siru, to je čitav jedan život, i ne mislimo samo na pehare ni na one dve Lige šampiona ni na rostere jake kao Alpi.

Ta izreka, otprilike na tragu one čuvene rečenice Majkla Korleonea, a pre toga Nikola Makijavelija “Neka ti prijatelji budu blizu, a neprijatelji još bliže”, u originalu glasi “Dai nemici mi guardo io, dagli amici mi guardi Iddio”.

Od neprijatelja ću se čuvati sam, od prijatelja će me paziti Bog...

Hoćemo da kažemo, čak i da ne optužimo Leonarda za licemerje, da je i Karlo Anćeloti uvek znao kako da se obračuna sa svima koji su mu stajali na putu, sem možda sa onim tamo u Bavarskoj, ali razlozi za to, čak i kada bismo uspeli sve da ih prokljuvimo, oduzeli bi mnogo megabajta teksta, a da će sada možda i po prvi put tako jasno i tako otvoreno morati da se porve sa svojom prošlošću.

I svim prijateljima koji iz nje naviru.

Imaće i ona jedna polovina grada Milana veliki emotivni ulog, da ne bude da je samo Anćelotijeva sudbinska kuglica obeležena, da su kamere uperene samo u njega: Don Karlo predstavljao je sigurnost i staloženost, bio je tu osam godina a onda se u narednih osam na njegovom mestu izmenjalo devet trenera, i ne bi mogli, čak i pored najbolje volje i bez navijačke zaslepljenosti, da kažu da je mnogo koji od njih zasluživao da se nazove trenerom AC Milana.

Brutalno iskreno: niko sem Masimilijana Alegrija.

Devet trenera, dva-tri vlasnika, ko će tek njih uspeti da sabere i oduzme, i nekoliko sezona u kojima Milan nije igrao nikakvu Evropu, a o svetlima Lige šampiona mogao je samo da sanja.

Teško će biti i Leonardu, čak i ako je na tribinama lagodnije nego uz aut-liniju, a još više Gatuzu.

Pa tu je čovek koji je znao sve što on može i ne može! Svaku njegovu ideju i svaki njegov kapric, koji mu je diktirao i s kojom brzinom da uleti u klizeći, a kamoli koliko paralelno da šalje one svoje kratke lopte, i sada treba da bude jednak s njim, i treba da se ne uplaši da će mu ovaj ući u glavu i nadmudriti ga, baš kao što je radio sa toliko iskusnijim kolegama, ceo život.

Zvali se oni njegovim prijateljima ili ne.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images