PRELAZZI: Umiranje nacije - prvo su došli po fudbal

To je nacija koja nestaje. Između 2000. i danas, kažu čvrsti podaci, izgubili su 18,2 odsto populacije – skoro petinu! – što je više nego ijedna druga zemlja; prirodni priraštaj je nizak, mladi, obrazovani i oni koji znaju neki strani jezik sem ruskog pale na Zapad. Vlada donosi razne mere za povećanje nataliteta, ali kao da nijedna ne pomaže...

Prognoze su crne: u narednih pedeset godina, ova mala, ali ponosna nacija koja je prošla svašta, stisnuta između velikih sila, Istoka i Zapada, sa tegobnih pola veka pod komunizmom, mogla bi i doslovno da prestane da postoji.

Nije da je Letoncima – jer o njima govorimo, iako slične tegobe, shvatili smo, muče i neke druge – kroz istoriju umelo da bude mnogo lakše, i to ako ne računamo sluđenost i nasilje koje su doneli ratovi. U Sovjetskom Savezu, recimo, Letonci su bili talentovani košarkaši (manje nego komšije Litvanci, svakako), mada su najpoznatiji bili crnohumorni vicevi o tome koliko je tamo hladno i koliko su ljudi siromašni.

Imali su samo hladnoću, Politbiro i krompir da se prehrane. “Jesi li čuo da u Americi postoji krompir veličine kauča?”, pitaju Letonca. “Šta je to kauč?”, odgovara on.

Okej, odavno nije tako, lepo se živi, kažu, posebno u Rigi, Letonci su opet poznati kao vrhunski košarkaši, imaju i onog čudesnog tipa u NBA, ali Letonija je nacija koja definitivno nestaje.

A prvo će, eto tako se zbilo, nestati sa fudbalske mape sveta, za svega deceniju i kusur.

Fudbalska reprezentacija Letonije izgubila je, tokom ovog zamornog poslednjeg kruga prijateljskih mečeva, utakmicu od Gibraltara, najslabije evropske selekcije, sa 1:0, pred nekoliko stotina gledalaca na kamenu na jugu Španije.

Bio je to konačni poraz nacije, produbljen utoliko više što je na klupi selekcije čovek koji im je, skupa sa čuvenom generacijom, doneo najveću radost.

Da, te 2004. stvari su izgledale baš lepo za Aleksandrsa Starkovsa i čitavu Letoniju. U maju su svečano ušli u Evropsku uniju, u junu su putovali u Portugaliju na Evropsko prvenstvo, kao najveći autsajder koji se dokopao finalnog takmičenja. Kao Island pre Islanda...

Pre toga će proći grupu sa Švedskom, Poljskom i Mađarskom, te u baražu ostaviti u suzama Istanbul, koji je verovao da zlatni momci, četvrtoplasirani sa Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji, mogu čak i do evropske krune.

A onda će Letonija prodati svoju kožu skuplje nego što je bilo ko mislio: tada sjajne Briknerove Čehe, za koje će plesati plavokosi Marek Hajnc, držaće u šahu skoro 75 minuta, a sa aktuelnim vicešampionima planete, Nemcima, odigraće meč posle kojeg je sve izgledalo moguće.

Da ste tada nekom u Letoniji rekli da će svega desetak godina kasnije gubiti od Gibraltara, Farskih Ostrva (i to u Rigi, 0:2!), a da će iza njih u nekoj kvalifikacionoj grupi ostati samo Andora, verovatno bi mislili da ste kakav zaostali sovjetski špijun ili samo debela neznalica. A istina je, letonski fudbal više ne postoji, uprkos tom junskom danu na stadionu Boaviste.

Nemačka nije baš bila jaka kao crna zemlja, iskrenije bi bilo reći da je to najgori ovovekovni sastav Elfa, ali je i dalje bila Nemačka, mada će Rudi Feler ubrzo postati bolno svestan da je na Dalekom istoku potrošio sve blagonaklone poruke iz kolačića sreće.

Njima je na megdan izašla skupina oportunista, nadigrala ih i umalo ih pobedila, dok je Evropa navijala za bledoputog David(s)a: vremešni Oliver Kan skinuo je dva-tri zicera igraču dugačkog imena, malenog stasa, ali pristojnog znanja, Marisu Verpakovskisu.

I da kasnije nisu Grci jednog drugog Nemca kidnapovali čitavo takmičenje na centaršut iz kornera, o toj utakmici i o malenoj Letoniji pričalo bi se kao o najvećem iznenađenju turnira u Portugalji.

Verpakovskis jeste bio udarna igla, tercirali su mu dobro Laizans, večita Arsenalova rezerva, vazda pomalo blentavo izgledajući Stepanovs, kapiten Astafjevs, Fulamov povrermenik Štolcers i jednako plavokosi Prohorenkovs, ali najveća zvezda letonskog fudbala tog dana sedela je na klupi i okusila travu protiv Nemaca manje od pola sata, jer već tada za više nije imao snage.

Bio je to Marijan Pahars – i njegovo ime će zvanično biti Marijans, kako to Letonci vole, samo što će u Engleskoj, kako to Englezi vole, biti pojednostavljeno – ubedljivo najnadareniji igrač te generacije i čovek koji će odigrati dvostruku rolu u ovom filmu s dva veleobrta, prvi put kao fudbaler, drugi put kao trener.

Zvali su ga “letonski Oven”, jer je sa svojih 175 centimetara i brzinom koja je nadmašivala tehniku zaista podsećao na tadašnje čudo od deteta o kojem su se i pre Mundijala 1998. ispredale bajke. Marijan Pahars bio je loše čuvana tajna fudbalskog kluba Skonto, koji je u nanovo nezavisnoj Letoniji osvajao titule bez pravog takmaca (ta nadobudnost i toliki uspesi obili su im se o glavu; Skonto više ne postoji, ugašen je pre dve godine zbog finansijskih nedaća, kojima je kumovao vlasnik i osnivač), a za njegov potpis borili su se klubovi iz Nemačke, pa čak i Italije.

Pahars je ipak završio u Sautemptonu. Jedno dve-tri sezone, dok ga povrede nisu usporile za barem deset kilometara na čas, letonski napadač je sa Džejmsom Bitijem činio tandem od kojeg je mnogi golman i protivnički bek dobijao post-traumatski sindrom, utoliko pre što je iza njihovih leđa sve konce vukao Mat le Tisje. Pahars je gotovo svojeručno spasao Sautempton ispadanja odmah po dolasku, zbog čega će postati heroj starog Dela, a u prvoj pravoj sezoni daće 13 pogodaka, kada čelo ligaške liste strelaca budu zauzimali Filips, Širer, Jork, Anri, Di Kanio...

Sićušni Letonac mogao je, što će prvi primetiti Glen Hodl, podjednako dobro da igra i po krilu, čak i u sredini, kada je ikona kluba Le Tisje odlučio da je bilo dosta. Zahvaljujući njegovim uspesima – prvi Letonac u Premijer ligi – čitava nacija je počela da se zanima za fudbal, a sa interesovanjem su rasle i ambicije.

Sve kockice će se složiti u tim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004, ali prva zvezda tima tada je već uveliko počela da trokira. Kako bi se vratio na teren, Pahars bi se ponovo povredio, pa je i na turnir u Portugaliju otišao više zbog starih zasluga i uticaja na svlačionicu, nego što je mogao da povuče autsajdere u njihovom hrabrom pohodu u nepoznato.

Grčka i Letonija bile su najveća otkrića takmičenja, ali nisu mogli da izgledaju drugačije: Rehagelovi Grci su davili fudbal i Evropu, braneći se tevtonski organizovano; momci Starkovsa igrali su za svoju i dušu svih nas, stihijski i ne previše disciplinovano – tako su, na kraju, i poginuli, od Čeha i Holanđana – kao da su znali da je to bilo tad i nikad više...

Maris Verpakovskis biće prvi i ostaće jedini Letonac koji će postići gol na nekom velikom takmičenju – i špic Dinama iz Kijeva, kojeg smo voleli da dovodimo na Football Manageru, bio je brzanac, ali je na ukrajinskoj hladnoći dobio i snagu koja mu je omogućavala da igra i kao “sidraš”, što je i zaslužio makar zbog simultanki u kvalifikacijama. I šteta, stvarno šteta, što ga nije protnuo i Oliveru Kanu...

Ta odlična generacija imala je, kako to biva u istočnom bloku čak i kada on dobije evropsko odelo, bogatog i mračnog mecenu.

Predsednik Fudbalske federacije Letonije i vlasnik Skontoa bio je Guntis Indriksons, bivši KGB-ovac koji je u ljubavi prema fudbalu video i odličnu priliku da propere i prosuši novac. Ako je Pahars bio letonski Majkl Oven, onda je Indriksons predstavljao neku vrstu Romana Abramoviča, s tim što je Letonca fudbal zaista zanimao, pa je plaćao skaute da po čitavoj državi traže talente, plaćao im školarine, a svom klubu i reprezentaciji obezbeđivao vrhunske uslove.

Indriksons je i dalje predsednik fudbalskog saveza, ali kada je njegovom biznisu krenulo loše – zbog čega je i Skonto upokojen – isto se dogodilo i sa sportom. Već u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. bilo je jasno koliko je bajka kratko trajala, pošto se Letonija mučila čak i sa Luksemburgom i Lihtenštajnom, a vrelo talenata je presušilo i vratilo se ispod koševa...

No i te bi mršave pobede danas letonski navijači prihvatili, kada im uzimaju meru i totalne fudbalske analfabete: u stvari, u poslednjih dvanaest meseci, Letonija je zabeležila samo jednu pobedu, i to nad Andorom, kući. Imaju i dva remija sa Farskim Ostrvima – neposredno pre bruke protiv Gibraltara – a poraze su zabeležili od Gruzije, Estonije, Saudijske Arabije, pa čak i od nečega što se naziva Kosovo...

Marijan Pahars bio je selektor četiri godine, a po završetku ciklusa, na klupu se vratio Aleksandrs Starkovs. Ni to nije pomoglo: Letonija trenutno zauzima 131. poziciju na FIFA rang listi – mada će po novoj biti zasigurno niže – a samo tri-četiri igrača radnu knjižicu duže u inostranstvu. Svi ostali su u talentom i novcem siromašnom domaćem prvenstvu...

Kapiten Andris Vanins, koji je morao da vadi loptu iz mreže protiv Gibraltara, složio se da Letonija igra primitivan fudbal; oni koji su gledali Paharsa i Verpakovskisa na Evropskom prvenstvu 2004. sigurno bi upotrebili neke teže reči.

Letonija je nacija koja nestaje, brinu demografi i političari; kada za stotinu godina, ako se crne slutnje obistine, neko bude govorio o tom bivšem narodu, Letoncima, setiće se možda čudesnog uzleta i bolnog pada, i reći će, uz opomenu svima ostalima: prvo su došli po fudbal...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images