PREMOTAVANJE: Leonidas, crna magija
Vreme čitanja: 12min | sub. 28.11.15. | 10:36
Bio je krupan, brz i zločest poput komarca. Jedan francuski novinar prebrojao mu je šest nogu, zaključivši da to mora biti da je neka crna magija kad neko ima toliko nogu. Leonidas da Silva je na teren ušao onog dana kada se sa terena povukao povukao četrdesetogodišnji Artur Fridenrajh. On je preuzeo žezlo od čudesnog majstora. Ubrzo je njegovo ime postalo maarka cigareta i čokolade. Primao je više pisama od filmskih glumaca, tražili su mu fotografiju, autogram, pa čak i državno zaposlenje
Aqui Nasceu O Fenomeno. Ovde je rođen Fenomen. Natpis na oronuloj klupskoj zgradi umrljane, ispucale fasade, iznad zaštitne ograde iza jednog od golova, upečatljiv je i sa dobrih pedesetak metara. Gledam sa obližnjeg nadvožnjaka. Stadiončić u uvali, okružen objektima čije je postojanje odavno obesmišljeno. Vreme čijih se heroja novi nerado sećaju. Prazna, zapuštena skladišta, magacini, garaže, u korov zarasla pruga...tu uz igralište. Rio de Žaneiro, centralna zona, naselje Sao Kristovao. Ne, nikada nisam bio u Riju, pričam (pišem) po fotografijama i jednom dokumentarcu posvećenom lokalnom klubu. Klub nosi ime naselja i stvorio je dva fudbalska fenomena.
Izabrane vesti
(Nema mnogo veze s ovom pričom, skoro nikakve, ali kako odoleti... Nadvožnjak na autoputu Linha Vermelha (Crvena linija) koji vodi od aerodroma do Marakane nikada nisam prelazio – verovatno i neću – ali Gazelu jesam više puta, poslednji pre nekoliko godina i tamo dole, pre vode, s ove strane, bio je stadion lokalnog tima iz Bara Venecije. Železničar. Želja. Premotavanje: Srpska liga krajnji domet, ništa značajno, neko će reći. Sao Kristovao nije dobacio ni toliko u poslednjih 50 godina. Ali... I pruga, i uvala, i obesmišljeni hangari unaokolo. Ma, preslikano. O da, i čopor pasa – čini mi se da sam svojevremeno upoznao svakog ponaosob – namernika isprati ili pojuri do tribina. To sad već zavisi od čoveka. Čujem da više nema tog stadiona. Došli neki čudni tipovi, posekli stative i srušili tribine. Veliki neki projekat, kažu. Verovatno neće biti prilike, pa eto... Bio jednom jedan klub, napunio 90 godina pa mu srušili kuću)
Onaj natpis, Aqui Nasceu O Fenomeno, posvećen je Ronaldu, onom pravom, razume se. Taj momak je bez sumnje bio fenomen svoje vrste. Italijanski novinar potegao je do Brazila da napravi priču o Sao Kristovau zbog Zube. Potrefio je isprava isključenje s autoputa i spustio se direktno do stadiona. Bog ga je pogledao, već na ulazu naleteo je starca i priču o kojoj verovatno nije ni sanjao. Tamnoputi dekica nekada je igrao fudbal, bio ekonom, pa čuvar stadiona i sve što je trebalo. Tu je iz kraja. Gleda klince, trening je u toku. Lokalni heroj. Ali za sva vremena. Njegove bajke sad malo ko ima strpljenja da sluša. Stranac je dar s neba. Priča je tu...
“Ronaldo jeste fenomen. Ljudi zbog njega dolaze da obiđu ovaj teren. Ali mi imamo dva fenomena. Čuli ste za Leonidasa? Nisu ga zvali tako, a možda je bio i veći fenomen od Ronalda”.
Leonidas da Silva - Crni dijamant. Brazilci kažu najveći do pojave Pelea.
Priča počinje ovako: Sin portugalskog ribara i brazilske kuvarice dobio je ime po spartanskom ratniku i kralju. Trebalo je da postane doktor ili advokat. Njegov otac držao je bar u blizini stadiona i štedeo novac za školovanje svog jedinca. Razrada je bila drugačija... Ona starina o tome već zna sve do detalja. Italijan je dobio sjajnu priču ali se nijednog momenta nije udostojio da pomene ime tog čoveka, pa neću ni ja njegovo. A to nije obično ime. To je ime srećnika koji je na delu, na živo, video Leonidasa da Silvu i Luisa Nazarija da Limu Ronalda!
Kakav bogati siromah. Šta mislite, koliko je takvih na svetu?
Leonidas je na prašnjavom terenu u Sao Kristovau zaigrao prvi put sa 16. Bilo je to 1929. Na istom mestu Ronaldo je “bubamaru” zarolao tačno 60 leta kasnije sa svojih 14.
Kako je igrao Leonidas? Ko će bolje bolje od velikog Galeana...
“Bio je krupan, brz i zločest poput komarca. Jedan francuski novinar prebrojao mu je šest nogu, zaključivši da to mora biti da je neka crna magija kad neko ima toliko nogu. Ne znam da li je taj novinar upozorio i na to da je Leonidas, povrh svega, svaku od svojih nogu mogao da razvlači i po nekoliko metara, kao i da ih savija i upliće na đavolski način. Leonidas da Silva je na teren ušao onog dana kada se sa terena povukao povukao četrdesetogodišnji Artur Fridenrajh. On je preuzeo žezlo od čudesnog majstora. Ubrzo je njegovo ime postalo maarka cigareta i čokolade. Primao je više pisama od filmskih glumaca, tražili su mu fotografiju, autogram, pa čak i državno zaposlenje. Leonidas je postigao mnoštvo golova, ali nikada ih nije brojao. Neke je dao iz vazduha, vitlajući nogama, naglavačke, leđima okrenut ka golu. Bio je majstor za čileanku. Leonidasovi golovi bili su tako lepi da je čak i protivnički golman ustajao da mu čestita”.
Priča o modernom brazilskom fudbalu počinje upravo sa Arturom Fridenrajhom. I njega je Eduardo Gleano ponajbolje opisao. Sin Nemca i brazilske pralje – kako ubitačna kombinacija za jednog fudbalera – prva je velika zvezda Made in Brazil. Galeano kaže da je mulat zelenih očiju postavio temelje brazilskog načina loptanja i da je baš taj Švaba prvi odbacio engleske udžbenike koje je Čarls Miler doneo u ona svoja dva kofera kada se iskrcao u luci Santos hiljadu osamsto devedeset i neke...
“Od Fridenrajha nadalje, u fudbalu koji je istinski brazilski, nema pravih uglova, kao što ih nema na brdima Rio de Žaneira i na zgradama Oskara Nimajera. Tako je nastao stil okrenut fantaziji, stil u kome je važnije uživanje nego rezultat”.
Leonidas je gledao Fridenrajha, nadogradio brazilski stil igre i približio ga današnjem shvatanju. Sublimirajući ostavštinu svog prethodnika, elemente nacionalne kulture - od sambe do kapuere - posute ciganskom radošću i patnjom, te drskosti i bezobrazluka dečaka odraslog na ulici, Leonidas se može smatrati jednim od tvoraca najpoznatijeg produkta Latinske Amerike – brazilski fudbaler. Čarobnjak, onaj koji može sve. Pa čak i da postigne gol u letu, okrenut naopačke. Taj potez, po mnogima najlepši, a definitivno najteži u fudbalu, uglavnom zovemo makazice.
Postoje decenijska sporenja oko toga ko polaže “autorska prava” na tu akrobaciju. Čileanac Ramon Unsaga navodno je prvi izveo makazice u luci Talkauano još dvadeset i neke. Naziv “čileanka” premijerno se pominje 1927. Tada je Kolo Kolo bio na turneji po Evropi. David Areljano najbolje je tukao naglavačke i španski novinari su prvi na Starom kontinentu pisali o čudesnim golovima “naopakog” Čileanca. Nažalost, nije ih bilo mnogo. Areljano je iste godine umro na stadionu Valjadolida usled sudara sa protivničkim bekom. Veći deo sveta veruje da je “čileanka” čileanska, ali ne i Argentinci i Italijani. Njihov “kandidat” za tvorca tog udarca oduvek je Karlo Parola, predratni as Juventusa. Jedno je ipak sigurno – najbolje i najduže makazicama je publiku oduševljavao Leonidas.
Leonidas da Silva imao je 19 godina 24. aprila 1932. Njegov drugi klub Bonsuseso igrao je protiv Karioke. Brazilci su tog dana prvi put videli makazice. Neko je zapisao da se “garavi momak našao na 1,65 metara iznad zemlje kada je napravio nešto do tada neviđeno”. Iste godine čudesnu vratolomiju Leonidas je izveo još nekoliko puta i postao najpopularniji čovek u Rio de Žaneiru. Publika se bila toliko “izbezobrazila” da je na svakom meču tražila gol makazicama. Onda su počele priče o crnoj magiji. Takvi su Brazilci... Pa zaključak da Leonidas svoju magiju može da izvede samo uoči noći punog meseca.
Ko nije video, nije mogao ni da veruje. Čovek okrenut naopačke postiže gol? Ma, hajte molim vas. A nikakvog zapisa nije bilo. Mario Filjo – čuveni novinar bez kog ne bi bilo Marakane (o tome ćemo nekom drugom prilikom) – ismevao je nevernike.
“Leonidas ništa ne objašnjava. Dok vi pripremite oči da bolje vidite, magija će već biti učinjena”.
Punih 16 godina nakon što su Brazilci prvi put videli “čileanku” nastala je prva i najčuvenija fotografija ovog poteza. Bio je novembar '48, Leonidas na zalasku karijere, ali i dalje skočan i okretan kao kada mu je bilo 19. Otuda i onaj drugi nadimak - Homem borracha, ili Čovek od gume. Njegov tadašnji klub Sao Paulo ugostio je Juventus i pobedio sa 8:0. Jedan od golova bio je Leonidasov tada već dobro poznati specijalitet. Fotograf Alberto Sartini dobro je odradio “domaći zadatak”, znao je šta čitav fudbalski svet željno iščekuje i sreća ga je pogledala. Ili možda pun mesec... Kako bilo, uhvatio je ključni momenat, onaj kada se rađa magija.
Leonidas je postao profesionalac 1933. za dva para cipela i tri odela. Prešao iz Bonsusesa u Penjarol. Kartu za put u zemlju svetskih prvaka izvadio je baš u jednom prijateljskom susretu protiv Urugvaja. Brazil je pobedio, a Leonidas dva puta savladao Enrikea Baljestrera. Odlazeći u Montevideo iza sebe je ostavio 127 utakmica u dresu Sao Kristovaa i Bonsusesa i spektakularnih 136 golova?!
Igrajući za Penjarol stekao je status megazvezde. Navijači su mu se klanjali. Nosio je najbolju garderobu – uvek bela košulja i crni smoking – vozio automobil, kupovao najskuplje satove. Urugvajci su krajem '33 počeli ozbiljno da plaćaju fudbalere... Trofej s Penjarolom ipak je ostao nedosanjani san. Bilo je to vreme vladavine najvećeg rivala Nasionala, pa se prvi brazilski profesionalac iz radničke klase vratio u domovinu. Titula sa Vaskom, pa sa Botafogom (42 gola na 33 utakmice) i onda transfer koji je zapalio Brazil. Elitistički Flamengo i njegovo pomalo rasistički nastrojeno rukovodstvo nisu mogli da odole – Leonidas je potpisao za najpopularnijeg klub u državi, postao Crni dijamant i tako trasirao put tamnoputim igračima do crveno-crnog dresa. Nešto do tada nezamislivo. Za šest sezona odigrao je 149 utakmica i dao 153 gola!
Kao fudbaler Flamenga Leonidas da Silva postao je bez premca prva zvezda u Brazilu. Modna ikona i tada već fudbalski šmeker svetskog glasa.
“Ovako izgleda i igra jedan istinski brazilski fudbaler. Fantazija, dečija razigranost, improvizacija i senzualnost najvećih”.
Novinari su se utrkivali ko će mu udeliti više komplimenata, a njegova veličina bila je i u tome što je svu tu pažnju umeo pristojno i dostojanstveno da nosi. Drzak i dozirano buntovan samo na terenu, sa brčićima koji su davali na značaju njegovom čvrstom karakteru, kada bi se pojavljivao u javnosti izazivao je divljenje i strahopoštvanje. Velika zvezda kojoj nije bilo lako prići po čemu je, ispostavilo se, postao preteča nekih budućih superstarova modernog loptanja.
Leonidas je dotakao zvezde na poslednjem predratnom Mundijalu u Francuskoj 1938. Sa sedam pogodaka bio je prvi strelac turnira. Na tom Svetskom kupu Brazil i Poljska odigrali su spektakularan meč, jedan od najuzbudljivijih u istoriji fudbala. Posle produžetaka dobio je Brazil sa 6:5, a Leonodas dao tri gola. Jedan makazicama. Ostalo je zapisano za sva vremena: posle tog pogotka kontroverni švedski sudija Eklind (poznat po sramnim odlukama četiri godine ranije u finalu Italija – Čehoslovačka, a posle večere sa Musolinijem) nije znao šta da radi. U čudu je prekinuo utakmicu i krenuo da se konsultuje sa svima redom. Pitao se da li je regularno postići gol na takav način... Imao je čak na umu da ode do Žila Rimea, u ložu, ali publika je toliko burno reagovalo da je morao da pokaže na centar. Francuzi nisu verovali šta su videli. Koliko sutradan fudbaleri u Strazburu lomili su vratove u želji da ponove magiju.
Pikasova Gernika, tih dana izložena u Parizu, odjednom je ostala u drugom planu. I priča o ratu na koji je sve mirisalo, i Anšlus, i sva čuda španskog građanskog sukoba. Novine su pisale da je tog dana fudbal postao umetnost, a Leonidas da Silva prvi maestro.
Brazil nije osvojio titulu šampiona sveta jer Leonidas voljom selektora nije igrao u polufinalu protiv Musolinijeve Italije (1:2). Prvo je bila priča o povredi, pa kasnije jedna od mnogih teorija zavere koju će pokrenuti ispovest golmana mađarske reprezentacije Antala Saboa, koji je prvi javno govorio o pretnjama fašista. Navodno, i selektor Brazila Pimienta i njegov kolega sa klupe Mađarske Alfred Šafer, pred finale, dobili su pismenu preporuku da “nije poželjno da na teren izvode najbolje ekipe”. Leonidas je po završetku karijere dosta dugo radio kao sportski komentator. (Posle se bavio i malom privredom, bio privatni detektiv...) U Nemačkoj 1974. jedan od kolega novinara pitao ga je o tom slučaju...
“Zaista ne razmem dobro vaš portugalski, bolje da popijemo po jednu brazilsku kafu”.
Brazilci su '38 pobedom nad Švedskom došli do bronzane medalje, a Leonidas je ovenčan titulom najboljeg strelca prvenstva u domovini dočekan kao princ, organizovali su mu paradu u kabrioletu. U njegovu čast najpoznatija fabrika čokolade napravila je novi slatkiš – Leonidas. Duvanska industrija uzvratila je istom merom, pa su se uskoro u prodaji mogle naći i cigarete Leonidas. To je ona priča za koju je čuo i Eduardo Galeano...
Flamengo se odrekao svoje prve vedete 1942, kada je Crni dijamant uhapšen zbog izbegavanja vojne obaveze. O tome se ne zna mnogo, osim da je deset meseci proveo zatočen u jednoj kasarni. Kada se vratio već je imao 30 i klub ga više nije želeo. Otišao je u Sao Paulo za tada rekordnih 50.000 dolara. Uveliko su u to vreme zvezdane staze gazili Ademir, Žair i Zizinjo, ali Leonidas je i dalje imao magiju u nogama. Bio je 1. april i svi su mislili da je šala. Tako se na Ruzveltovoj stanici u Sao Paulu okupilo “svega” desetak hiljada navijača. Voz se zaustavio, svi su izašli. Čekao se samo jedan čovek. I onda se pojavio. I dalje uglađen, doteran, nije znao šta ga je snašlo. Rulja ga je zgrabila, podigla, i na rukama odnela do stadiona. Dezerter i društveni otpadak iz Rija u tom trenutku, ponovo je postao heroj. Daleko od kuće doživeo je drugu mladost, igrao još sedam godina i na nešto više od 200 utakmica postigao oko 140 golova. Sao Paulo uzeo je u tom periodu pet titula...
Leonidas je karijeru završio uoči Svetskog prvenstva 1950. u svojoj domovini. Sa vrha Korkovada, iz srca Kišne šume, podno skulpture Hrista Spasetelja, gledao je na novoizgrađeni grandiozni objekat. Marakana je čekala svog junaka. Želja se javila; Poziv nije stigao; Razum je preovladao.
Kraj. Posle 800 utakmica i 760 golova.
...
Leonidas da Silva igrao je leta 1934. u Beogradu. Čuveni dr Mihajlo Andrejević danima je ubeđivao Brazilce da dođu u Jugoslaviju. Oni ispali u prvom kolu Mundijala (od Španije), mi se nismo ni kvalifikovali za Italiju. U rano jutro 1. juna stigli su vozom do Zagreba. Sačekalo ih je nešto malo novinara i predstavnici Fudbalskog saveza. Beogradska štampa nekoliko dana najavljivala je spektakl. Andrejka je našim ljudima pričao o Brazilcima. Gledao ih je u Montevideu. Novinar Politike posebno je bio očaran malobrojnim crnicima u njihovom timu...
“Oni izgledaju vrlo egzotično. Koža im je crna i sjajna, čelo ispucano, a kosa gurgurava i oštra”.
Leonidas je kao prva zvezda isturen da razgovara sa predstavnicima medija. Nije tu bilo mnogo priče. Pokušao je da objasni radoznalim novinarima da ono u Urugvaju, kad smo ih pobedili, nije bio njihov najjači tim i da će sutra imati priliku da vide pravi Brazil. Ali 3. juna na stadionu BSK–a, Kraljevina Jugsolavija nanela je jedan od najtežih poraza reprezentaciji Brazila. Bilo je 8:4 za Jugoslovene.
Moša Marjanović nekoliko godina kasnije ispričao je Ljubi Vukanoviću, a ovaj zabeležio na stranicima Politike...
“Brazilijanci su u prvom poluvremenu radili šta su hteli, naročito Leonidas i njihov centarfor Armandinjo. Brzi, izvanredni tehničari, pravi žongleri s loptom, kao da su se poigravali s našim halfom Stevovićem, koji je potpuno bled jurcao po terenu kao muva bez glave. Bilo mu je teško, njemu na dušu idu dva Leonidasova gola. Prvi put je snažno šutirao u sam ugao gola, a drugi put se s loptom prošetao kroz našu odbranu, zaobilazeći sve prepreke. Iako smo nekim čudom održavali ravnotežu, Brazilijanci su tako sjajno igrali da sam bio uveren da ćemo pretrpeti težak poraz. Ali, fudbal je čudna igra! Kad je dosuđen slobodan udarac za nas, na oko 30 metara od gola golmana Pedrose, ja sam bio ubeđen da ću postići pogodak. Čak sam se i nasmejao jer sam unapred video loptu u mreži”...
I pogodi Moša za 2:3! Posle tog gola Jugoslavija je igrala kao Brazil. Na stadionu BSK–a više od 10.000 ljudi uživalo je u najboljoj partiji našeg tima otkako je prvi put sastavljen. Bilo je 8:3, pa 8:4. Zabeleženo je i da je sudija Došev pošteno odradio posao. Sutradan u jednim novinama osvanuo je ogroman naslov: “Odavno nam srca nisu zakucala silnije, samleli smo juče fino kafu iz Brazlije”.
Leonidas je, kažu, bio oduševljen onim što je video. Hvalio je veštinu i sposobnosti naših momaka svud gde bi otišao. Otuda jedna od legendi o evropskim Brazilcima.
A naljutiše ga novinari na kraju...
“Kako je moguće da niste postali šampioni sveta u Italiji?”
“A kako je moguće da se vi niste ni kvalifikovali za Mundijal?”