PREMOTAVANJE: Luda Družina Vimbldona - The Crazy Gang have beaten the Culture Club!

Nisu znali mnogo fudbala, neki od njih čak su bili ekstremno netalentovani...

Kao grupa sociopata za koju nisu važili nikakvi zakoni i moralna načela, kada su se pojavili više su ličili na čopor besnih pasa negoli na ozbiljan tim. Prozvani su – Luda družina. Prvi put ovaj nadimak pojavljuje se još 1982. i dolazi iz pera novinara Mirora Tonija Stensona. Tri godine kasnije biva opšteprihvaćen na Ostrvu. Donsi su kao drugoligaši u FA kupu izbacili Klafov Notingem Forest, a Stenson je napisao: Rag-arse Rovers — soccer's Crazy Gang! Prvi deo nije baš lako prevodljiv, drugi svi razumete...

Svesni svojih igračkih limita Donsi su počeli da grade svoj sopstveni svet kada su dosegli profesionalni nivo takmičenja. Borili su se kako su znali i umeli, ne prezajući ni od čega. To je podrazumevalo beskompromisnu tuču na terenu, lomljavu glava, ruku i nogu, zastrašivanje rivala, pljuvanje, čupanje, štipanje... Zahvaljujući principima zasnovanim na proleterskom otporu prema svemu što ih okružuje, izgradili su jedinstveni timski duh i na terenu i van njega. Bili su drugačiji, izdvajali se iz mase. Bili su autentični proizvod ostrvskog fudbala, autohtona vrsta – najluđi tim svih vremena!

S Ludom družinom od kraja osamdesetih rokenrol je bio zagarantovan!

Pionir tog ludila začetog na sada već legendarnom i nažalost porušenom Plau lejnu – stadion koji je tokom većeg dela godine više ličio na svinjac, gori je možda bio samo Derbijev Bejzbol graund – bio je Vili Dauns. Čovek koji je devet godina igrao za Vimbldon i za to vreme odigrao preko 200 utakmica. Onda su redom počeli da dolaze Najdžel Vinterburn (iako će beskompromisni levi bek napraviti kasnije lepu karijeru na Arsenalovom Hajberiju), Džon Fašanu, Vini Džons, Lori Sančez, golman Besant, Denis Vajs... Donsi su od 1978. do 1986. preskočili četiri ranga takmičenja, a kada su se konačno dokopali Prve divizije, šou je mogao da počne.

Na Boksing dej poslednjih dana prošle godine objavljen je dokumentarac o tom ludom timu u kojem o svojim „dostignućima“ ponajviše govore Fašanu i Džons. Na Ostrvu je ponovo zaiskrio onaj stari plam. Stara dobra vremena... Već dugo je Premijer liga u ozbiljnoj kolotečini i teško da je bilo navijača koji bar na kratko nisu postali nostalgični. Jer priznaćete, spram modernog fudbala, i ono što su ludaci s Plau lejna radili podseća na romantiku.

A onda se javio jedan džangrizavi starac po imenu Dejv Baset i sve pokvario. Prvi trener Vimbldona iz slavnih dana, ovoga puta u ulozi filmskog kritičara, ubio je i to malo „romantike“ preostale u obrisima sećanja...
“To što su Faš i Vini govorili u kameru predstavlja nas kao obične životinje. Pojedini igrači su plakali usled maltretiranja? Potpuna besmislica! Preterali su! Previše su ukrasili sve te priče. Trebalo je da pokažu više poštovanja za one koji su igrali sa njima“, oštro je reagovao na dokumentarac Baset.

O čuvenoj inicijaciji tokom koje je svakom novajliji spaljena odeća, Baset je rekao:
“Kada je Fašanu prvi put ušao u svlačionicu, rekao je: ’Ja neću u Družinu, nemojte da mi isečete odeću, pa neću ni ja vama.’“ Prvi nije želeo da učestvuje u tome. Pričao je kako je Džonu Barnsu, uoči finala FA kupa sa Liverpulom 1988. rekao sve najgore što jedan crnac može da kaže drugom crncu. I Džon je potvrdio da su to gluposti. Faš je ispao budala! Ne mogu da verujem ni da je zaključavao igrače u gepek ili da im nije dozvoljavao da jedu po dva dana. Bio je i ostao običan klovn. Vini samo podržava njegove izmišljotine.

Baset se ni tu nije zaustavio...
„Čitao sam kako smo protivničke svlačionice plavili čupajući kanalizacione cevi. Kako nije moglo da se diše od smrada. Totalna glupost! Možete li da zamislite ljude poput Fergija ili Brajana Klafa koji bi sve to trpeli?!“

Sećate se čuvenog kaubojca „Čovek koji je ubio Libertija Valansa“?
„Ovo je Zapad, gospodine. Kada legenda postane činjenica, objavljuje se legenda.“

Reči Maksvela Skota (Karlton Jang), urednika lokalnih novina u pomenutom vesternu, mogle bi da posluže kao idealan odgovor gospodinu Basetu. Mi ćemo se, dakle, držati legende. Ipak je Vimbldon bio Divlji zapad engleskog fudbala toga doba... 

„M..A OD JARCA I MOZAK KAMILE“

Defanzivac Teri Felan doživeo je jednu od „lakših“ inicijacija. Odeća mu je svakako bila spaljena i to nije bio problem, već višenedeljno šegačenje i psihološko maltretiranje. Jednog dana morao je da se obrati Bobiju Guldu, Basetovom nasledniku na klupi.
“Došao je uplakan jednog dana i rekao mi: ‘Šefe, ja ovo više ne mogu da izdržim.’ Znao sam da je najbrži igrač u ekipi i na prvom sledećem treningu naredio sam pomoćniku Donu Hauu da samo trče. Teri je dobio svaku trku. Tako su počeli da ga poštuju. Postao je jedan od njih.“

Priznaćete, mnogo lakši put za ulazak u Držinu od onih koji su se posle džoginga po obližnjim livadama vraćali potpuno goli. Trebalo je da pređu više stotina metara do Plau lejna i to uz poteru lokalnih, razjarenih džukaca.
„Meštani su, videvši taj prizor, često govorili: ’Vidi ga, ovaj mora da je nov’, priseća se Vini Džons.

Danas je Džons velika holivudska zvezda, a ni u pomenutom dokumentarcu nije odustao od priče o spaljivanju automobila Alana Korka:
„Nisu hteli da mu daju povišicu. Zato smo to uradili, kako bismo ga upravi predstavili kao siromaha“.

Priča da je Fašanu isprebijao jednog saigrača u svlačionici ne pije vodu iz prostog razloga što nikada ni on ni Vini Džons nisu želeli da kažu o kojem se igraču radi:
„Jednog dana, Faš je samo rekao da zatvorim vrata. Nikada nisam video ništa slično. Bacao je okolo tog momka kao krpenu lutku.“

Uz Džonsa koji u svojoj biografiji ima nekoliko teških povreda rivala, od kojih se nekoliko igrača nikada nije potpuno oporavilo, Džon Fašanu bio je najbrutalniji. Visok, snažan crnac dugih ruku i nogu, u mladosti je trenirao karate. Čak se pričalo da ima crni pojas. Njegovi laktovi „ukrasili“ su mnoga lica, ali najgore je prošao Geri Mabat iz Totenhema, kojem je u jednom duelu ozbiljno povredio vrat i očnu jabučicu.
„Morali smo tako da igramo da bismo preživeli. Meni je Vimbldon bio i otac i majka i brat koje nisam imao”, izjavljivao je Fašanu svojevremeno.

Brata je, doduše, imao, ali ga se odrekao kada je ovaj saopštio da je gej. Džastina je zbog seksualnog opredeljenja prvo do iznemoglosti u Notingemu maltretirao Brajan Klaf, zatim se potucao po nižerazrednim klubovima, da bi na kraju izvršio samoubistvo. 

Sudeći po mentalnom sklopu barem ove dvojice (Vini i Faš), oni su utakmice zaista zamišljali kao rat i borili se za svoje živote. Jasno, u pitanju je sasvim pogrešan pristup, čak i za ono vreme, ali kako su godine prolazile, a Vimbldon beležio bolje i bolje rezultate, postajali su sve zanimljviji, sve dok niste morali da igrate protiv njih naravno... Pokušavali su kasnije da nešto slično svojim igračima u glavu utuve i Sem Alardajs i Toni Pjulis, međutim, nije išlo, uprkos ogromnim naporima.

Gazda Donsa Sem Hamam, kontroverzni libanski biznismen, sanjao je da kupi Čelsi. Kada nije uspeo, zadovoljio se Vimbldonom i kako je govorio, nikada se nije pokajao. On je tek bio priča za sebe.
„Ako danas izgubite, za večeru ćete imati m..a od jarca i mozak kamile!“

Bio je to Hamamov način da motiviše igrače pred određene utakmice. O fudbalu je znao malo i po tome se potpuno uklapao u društvo. Vini, Faš, Lori Sančez i ostali nešto više od breza u Hajd parku, Hamam ni toliko. Kada su ga pitali zbog čega njegov tim igra isključivo dugim loptama, rekao je: „Pa to je najbrži put do gola!“ Verovatno njegova najpametnija izjava o fudbalu, s obzirom na to u kakvoj su svađi s nogama bili Donsi.

Suštinski, ovaj Libanac bio je zaljubljen u svoj tim. Kada bi se na nekom meču pojavili u farmerkama, ležerno obučeni, umesto u odelima kako je protokol nalagao, uvek je bio spreman da plati kaznu. Sve ovo dovelo je do toga da Donsi sve češće postaju glavna tema u tabloidima širom Engleske. Ostala je zabeležena i izjava premijerke Margaret Tačer, koja je na jednom od svojih političkih nastupa „pohvalila“ momke s Plau lejna:
“Ako možemo Japancima da prodajemo Njukasl braun (prilično loše pivo, prim. aut.) i ako Vimbldon može da igra Prvu diviziju, sigurno ne postoji nešto što je van našeg domašaja. To bi trebalo da bude naša deviza.“

LABUDOVA PESMA NA VEMBLIJU

Bilo kako bilo, ti momci neće ostati upamćeni samo kao probisveti i dripci. Na vrhuncu svoje slave, u najboljoj sezoni ikada odigranoj u eliti (zauzeli sedmo mesto na tabeli), uspeli su da na Vembliju u finalu FA kupa pobede tada najbolji tim tim Engleske – Liverpul. Bilo je to u maju 1988. godine. Donsi su slavili sa 1:0 golom Lorija Sančeza i taj trijumf ostaće zauvek zapisan kao jedno od najvećih iznenađenja u istoriji ovog takmičenja. Redsi možda nisu bili ubojiti kao nekoliko godina ranije – Ijan Raš je prešao u Juventus – ali su se zato Grobelaru, Nikolu, Hansenu, Oldridžu i ostalima pridružili Džon Barns iz Votforda i Piter Birdsli iz Njukasla. I dalje je to bio moćan tim. Dovoljno snažan da kladionice Vimbldon proglase za apsolutnog autsajdera. Na jednu uloženu funtu moglo je da se zaradi čak 33 u slučaju da oni podignu pehar!
“Velika većina mojih igrača nikada nije zakoračila na Vembli. Zbog toga sam rano ujutro morao da podmitim radnika na stadionu da nas pusti, da samo osete travu i veličinu tog stadiona“, prisećao se Bobi Guld, tadašnji menadžer Donsa.

Noć pred veliko finale on je prvi put osetio da su njegovi igrači nervozni...
“Bili smo kao mačke na usijanom limenom krovu. Stvar je bila u tome da smo svi bili svesni koliko je sve to ozbiljno. Kako sada da idemo okolo i razbijamo sobe po hotelu?! Nismo znali šta ćemo sa sobom. Bobi je to primetio i dao nam je nešto novca da odemo do paba, popijemo poneko piće i smirimo se. Tek kada smo se spustili dole, shvatili smo koliko zapravo navijača imamo“, pričao je jednom prilikom Vini Džons.

Koliko god da su tabloidi bili naklonjeni Ludoj družini, neki ozbiljni listovi poveli su kampanju nekoliko nedelja pred veliko finale i pisali da je „trijumf Liverpula u tom susretu od suštinskog značaja za fudbal na Ostrvu“. Faktički, to je trebalo da predstavlja pobedu dobra nad zlom. Ne mnogo godina ranije mediji su podržali bitku za pad engleskog fudbalskog klasicizma, što se pre svega odnosilo na shvatanje fudbala i filozofiju same igre. Vimbldon nije trebalo da bude samo poražen, već i ponižen, a to bi onda predstavljao simboličan kraj zastarelih ideja i otvaranje vrata modernom loptanju.

Kao i mnogo puta ranije Donsi su znali da će morati da koriste sva dozvoljena i nedozvoljena sredstava kako bi se čudo dogodilo. Psihološke igrice krenule su još od dolaska dva tima na stadion...
„Don Hau je bio mnogo lukav. Čim smo stigli, vratio je sat u našoj svlačionici nekoliko minuta unazad. Igrači Liverpula su prvo morali da nas čekaju u tunelu“, uz osmeh se prisećao Guld i dodao:
„Zvaničnici su vrištali: ’Morate odmah da izađete!’ Dobili su ekspresan odgovor: „’Fuck off! Neka čekaju!’ Kada smo izašli u tunel, bili smo kao divlje životinje.“

I Vini Džons vrlo dobro pamti taj prvi susret u tunelu:
“Video sam strah u očima Liverpulovih igrača. I oni su znali šta će se dogoditi.“

Ipak, pred samu utakmicu, još u svlačionici, dok se istorijski uspeh osećao samo u vazduhu, prvi put je najavljen kraj jedne – barem za navijače Vimbldona – prelepe bajke. Tek što je završio svoj nadahnuti motivacioni govor, Guldu se obratio gazda Hamam.
„Prišao je i rekao mi: ‘Tako je, Bobi, svi su oni za prodaju. Ovo je naš vrhunac, maksimum. Moramo da se naplatimo.’ To je bilo tužno”, pričao je nedavno menadžer Donsa, opisujući taj čudesni dan.       

A na terenu fešta kakvu su momci s Plau lejna do tada mogli da gledaju samo na televiziji. Skoro 100.000 ljudi na tribinama i Lejdi Dajana kao specijalni gost. Ide od igrača do igrača, sa svima se pozdravlja i prozbori pokoju. Za ono vreme bio je to šljašteći spektakl. Možda se ti žestoki momci u svemu tome i nisu snašli najbolje – Denis Vajs je zaboravio da preda cveće namenjeno princezi – ali kada je Brajan Hil prvi put dunuo u pištaljku delovali su kao da svaki dan igraju na Vembliju.

Radili su ono što su najbolje umeli i čudo se dogodilo. Vini Džons svoj start nad „jedanaesticom“ Liverpula Stivom Mekmahonom često pominje kao ključni detalj za pobedu. Igrao se osmi minut kada je krilni napdač Redsa posle divljačkog nasrtaja poleteo metar uvis.
„To je bilo uklizavanje planirano nedeljama unazad. Start je počeo na njegovom vratu, a završio se na članku. Bum!“, uz osmeh priča Fašanu.

Lori Sančez je pobedonosni gol postigao sredinom prvog poluvremena, ali je u istinskog junaka ipak izrastao golman Dejv Besant, pošto je u 61. minutu odbranio penal Džonu Oldrižu. Crveni su do kraja napadali kao sumanuti – uzalud. Komentator Džon Motson sa Bi-Bi-Sija teška srca je posle 90 minuta ispalio kultnu rečenicu:
„The Crazy Gang have beaten the Culture Club.“

Bio je to vrhunac i početak kraja Lude družine. Već tokom devedesetih mnogi od stubova originalnog tima i utemeljivači specifičnih metoda „preživljavanja“ počeli su da odlaze. Dres Donsa oblače neki novi momci, prilagodljiviji konvencionalnom Vimbldonu... I Plau lejn je porušen. Još tada je postalo jasno – pao je poslednji bastion amaterskog fudbala u eliti. Mali i siromašni više nikada neće moći s bogatima.

Vimbldon je bankrot proglasio 2003. godine. Tadašnje gazde odlučile su da klub prebace oko 70 kilometara severnozapadno od Londona, u Milton Kins. Taj novi kolektiv postao je pravni naslednik originalnih Donsa, ali ga pravi navijači nikada nisu prihvatili. Štaviše, osnovali su sopstveni klub. U Londonu, pa gde bi?!

AFC Vimbldon (A Fan’s Club – „klub navijača“) danas igra Ligu 2, četvrti rang takmičenja u Engleskoj, a nema nijedan trofej. Milton Kins Dons diči se peharom FA kupa iz 1988. i tone sve više; feniks sa Kingsmedoua zadovoljio se duhovnim nasleđem svog slavnog pretka i opet mašta o ulasku u Premijer ligu...  

FOTOGRAFIJA NA KOJOJ SE ČUJE URLIK POLA GASKOJNA

Jedna fotografija s kraja osamdesetih ostala je kao amanet Lude družine. Na toj legendarnoj slici nalaze se Vini Džons i tadašnja zvezda Njukasla u usponu Pol Gaskojn – mladi fudbalski dragulj poljuljane britanske krune. U najkraćem, autor je uhvatio momenat dok Vini premerava genitalne proporcije Gazi.

As Svraka je toliko razjapio usta da se i na fotografiji može „čuti“ njegov urlik. S druge strane, od jačine stiska, na Vinijevoj vilici ocrtava se svaki mišić. Pa vi sad vidite kakav je to osećaj bio.

Gaskojn se mnogo godina kasnije prisećao tog duela...
“Prišao mi je i rekao: ‘Moje ime je Vini Džons, ja sam Ciganin. Zubima ću ti otkinuti uvo i ispljunuti ga na travu. Ti si moj.’ Sve vreme sam osećao dah za vratom. Bio je kao zmaj. Nikada se nisam plašio izazova, ali svaki njegov start bio je čista agresija na moje telo. Drugi put mi se obratio sledećim rečima: ’Ja idem na korner, ali ne brini, vratiću se.’“

Eto, tako je Vini čuvao svoje protivnike. Čudi li vas što je Bekam bežao po celom terenu od njega?

(FOTO: Action images)